NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
DOK POSTOJI MAKAR I JEDAN ČOVEK…
 
(Od 23. do 29. januara 2005. g, u Moskvi su se održali XIII Božićni obrazovni susreti “ Škola, porodica, Crkva – saradnja u ime života“. Predlažemo istupanje prot. A. Šargunova na zasedanju jedne od sekcija, 26. januara. Tema referata – „Moralne osnove preporoda Rusije i televizija“.)
 
„Ne može se savest pravoslavnog čoveka, a tim više sveštenika miriti sa legalizacijom porno produkcije, prostitucije, seksualnim obrazovanjem učenika… Ako budemo ćutali, nas će prosto naprosto uništiti“.
(Iz istupanja Svjatjejšeg Patrijarha Alekseja II, na eparhijskom saboru g. Moskve, 16. decembra 1997. g.)
 
Moja namera nije da dokazujem očigledno. Svima je jasno da je građenje Rusije bez moralnih osnova – isto što i graditi kuću bez temelja. A ako bi se nešto slično i ostvarilo, „kome bi bila potrebna takva Rusija“? Kakav je smisao u nezavisnosti i procvetavanju države Sodoma?
Zašto su prekinuli TV-program „Ruski dom“? Zato što onaj u čijim je rukama „kutija“ tome i pripada vlast. Šta je za njih mogao značiti jednočasovni program, i to jednom u nedelji? Čak im je bilo potrebno da i mali zračak ugase. U svakome ratu, neprijatelj koji osvaja sve, neće osvojiti ništa – ako ostane nedirnuto moralno i duhovno jezgro pokorenog naroda. Zato je njegov glavni strategijski zadatak – razbijanje ovog jezgra, samleti i zrnce – čak ako je ono ostalo jedno – da ne bi nikada dalo izdanke.
Glavno oružje za ostvarivanje ovog zadatka u savremenoj etapi predstavlja televizor, ali ne TV kao pronalazak, zato što on može poslužiti i stvarnom prosvećivanju naroda, a ne biti samo „oružjem masovnog pogubljavanja“ ljudskih duša. Fenomen televizije, takođe kao i druga velika otkrića – na primer u oblasti nuklearne fizike – jasno pokazuje kakvu opasnost za čovečanstvo mogu predstavljati kultura i znanje u odsustvu moralnosti. To jest, oni ga dovode do fizičkog i duhovnog samoubistva. Čudo televizije – toga orvelovskog „teleskrina“ – je u tome, što on fokusira narod u jednu grehom zaraženu gomilu, koja se može goniti kao stado na sopstvenu klanicu.
Ponekad nam govore da televizija nije ništa kriva, jer ona samo odražava ono što se događa u svetu. Ali, ako je TV ogledalo onoga što je u svetu, on je to samo u smislu onoga o čemu govori Apostol: “ Jer sve što je na svetu, telesna je želja, i želja očiju, i gordost života“ (2 Jov. 2,16). I ako je ogledalo – to je ono najkrivlje. Zabavno staklo, neprestana reklama tri najglavnija greha: bezgraničnog slastoljublja, sebeljublja i srebroljublja, na kojima se zasniva svet. Svet je pun đavolskih, privlačnih, strašnih zamena istine. Nije dovoljno da se ljudi zanimaju samo zemnim i sujetnim, ali živeći u virtuelnoj stvarnosti, oni romantizuju sve one žurke, banditske obračune i najgnusniji razvrat. Pomoću televizije đavo primorava da se zaboravi na istinsko naznačenje čoveka, na Boga i večni život. Ne govori se slučajno u pravoslavnom narodu da je TV „ikona đavola“ i „crkva satanina“.
Potpuno je verovatno daće antihrist odjednom primorati sve žitelje zemlje da mu se poklone upravo pomoću ovakvog sredstva. (Primer za ovo je prikazivanje milionima gledalaca bogohulnog filma „Poslednje Hristovo iskušenje“ M. Skorzisa). Pomoću ove „umiljate laži“, da se poslužimo izrazom sv. Jovana Šangajskog, đavolu će uspeti da odvuče čoveka od poklonjenja jednome istinitome Bogu i ubedi ga da se pokloni đavolu i njegovim savremenim idolima.
Slušam proteste nekih: ali na TV nisu samo bezvredne, već i moralno poučne emisije! Da, ali one tonu u opštoj bestidnosti, i one slabo dolaze do izražaja. Evo na primer, još jedne slike naše televizije. Trenutno su po čitavoj Moskvi izlepljene reklame, koje pozivaju da se poseti „Muzej savremene umetnosti“. Pričaju, da tamo posetioce očekuje ogromna skulptura nagog čoveka, koji stoji četvoronoške i u njegovom anusu je namontiran televizor, koji može posmatrati ne samo čuvar, nego i svi koji to žele.
Možda je ovo najočigledniji simbol televizije – kanalizacioni otvor koji potapa ne samo „Muzej savremene umetnosti“, nego i sve ruske domove.
Ne, u našoj slici savremene televizije nema ni najmanjeg preuveličavanja. Ono što se neprekidno prikazuje svima, postepeno zadobija silu zakona. Najstrašnije što se događa danas – to je legalizacija svega nepravednog, bezakonog, prestupnog i grehovnog. Gora od svega je legalizacija greha. Ovo je glavna karakteristika našeg vremena. Televizija podstiče prihvatanje državnih zakona, koji stavljaju pod zaštitu ono što je protivno večnome Zakonu Božijem. Ovo se čini radi toga, da bi nesrećni čovek prestao da oseća grižu savesti za učinjene grehe i potrebu da se kaje zbog njih i da bi se čovek „oslobodio“ od Otačkog pokrova Božijeg i Njegovih svetih zapovesti, to jest da se više ne boji Boga. Ili kako bi rekao Hitler: „Ja ću vas osloboditi od himere, koja se zove savest“.
Ja pišem o ovome, ne da bih još jednom rekao svima što im je poznato i još jednom razobličavao bezbožnost. Mogu biti samo dve reakcije na ono što se danas događa u Rusiji i na fenomen televizije: uninije (ili ravnodušnost) i patnja (stradanje). U uniniju, po reči Sv. Otaca je tama svih grehova uzetih zajedno, duhovna smrt. A u patnji – dokaz da je čovek još živ, da se on već obraća Bogu ili se može obratiti Bogu.
Pored akumulacije svih rušilačkih strasti, jedan od osnovnih ciljeva naše televizije sadrži se u tome, da vaspita u ljudima potpunu ravnodušnost prema stradanju bližnjih i neželjenje da se živi sa svešću o odgovornosti. U načelu, nijedan normalan čovek, koji još čuva bar neke njene priznake, ne može ostati ravnodušan prema neprekidnom ozračivanju zlom. Čitav narod strada, ali tragedija je u tome što je stradanje pomešano sa uninijem, i uninije pobeđuje. A ono što je najsuštinskije jeste da kada milioni ljudi učestvuju u „crkvi sataninoj“, onda se Crkva Hristova uzvodi na krst, i svaki u njoj koji nije samo po imenu hrišćanin, ne može pri pogledu na ono što se događa, ne osećati neizrecivu bol.
Hrišćanin ne može da se ne muči, videći ravnodušnost ljudi prema svojim bližnjim, prema narodu koji se ubija na njihove oči. Njega ne može da ne rani uništavanje svake svetosti i osnovne normalnosti u ljudskim odnosima. Hrišćanin ne može da ne strada, znajući o onim, nasađenim kroz televiziju: velikim, strašnim, bezgraničnim gresima, „o kojima je sramotno i govoriti“ (Ef.5,12). Grehovima, koji beščaste dušu i lišavaju jeza navek visine opštenja sa Bogom, gurajući je u adski bezdan zajedno sa nečistim duhovima.
Hrišćanin ne može da ne boluje, znajući za razvraćujuće i opustošujuće prizore, koji čine ljude pasivnim potrošačima svega što vide i čuju. Kako da ne strada hrišćanin tamo, gde se ismejava tajna braka i tajna devstva, gde se odbacuje veliki Božiji dar očinstva i materinstva, gde postaje uslovnim pojam porodice i odvaja se tajna fizičke bliskosti od tajne rađanja.
Sve se čini, da što pre nastupi vreme kada će se ljudi razlikovati jedni od drugih, samo količinom novca – po reči jednog stihotvorca. Srebroljublje – koren svih zala, drugo idolopoklonstvo, po reči apostola Pavla. Ono škodi trima glavnim hrišćanskim vrlinama – veri, nadi i ljubavi. Više nikoga ne čude disputi o komercijalizaciji prijateljstva i ljubavi. (Kao prvo, on mora da bude dobrostojećim – kaže 15-godišnja devojka u TV-šou). Ali, ovo su samo „cvetići“. Sveti oci govore da postoje 6 isčadija greha srebroljublja:
Izdajstvo, laž, prevara, verolomstvo, nasilje i ubistvo, potpuna ravnodušnost u odnosu na potrebite ljude. Na naše oči otkriva se i produžava da se otkriva istinitost ovih reči.
U mislima se stvara zbunjenost i haos – ono što mora privesti i već dovodi do apsolutizacije relativizma i subjektivnosti u svim ocenama, u onoj meri u kojoj je čovek (i čovek za koga je greh – norma) – mera svih stvari.
Hrišćanin ne može da ne pati, videći sistem obrazovanja u kome nema Boga, a shodno tome ni smisla, ni budućnosti. To više nisu prosto ateistički, već satanistički programi („seksualnog posvećivanja“ i okultizma), dok se istovremeno „Osnovama pravoslavne kulture“ ne nalazi mesta ni u školi, a razume se ni na televiziji. Decu i omladinu uče da budu prazna, samoljubiva, razvratna, ravnodušna prema nevoljama naroda i sudbini svoje Otadžbine. Danas je malo takvih škola koje prepodobni Sergije Radonješki ne bi zatvorio.
Pri tome, mi znamo da je kod nas na milione besprizorne dece i da milioni dece ne idu ni u kakvu školu, te im je jedini učitelj i vaspitač, televizor i kriminalna ulica. Nemoguće je ne stradati, videći našu decu da rastu u ovom društvu laži i da se vaspitavaju na lažima, koje ona svakodnevno poverljivo primaju u još svoje čiste duše. Kako se spokojno odnositi prema tome, da se ova deca, hranjena duhovno zatrovanom hranom, vrlo rano privikavaju na najstrašnije stvari na svetu i postaju decom „dostojnom nove civilizacije“.
Hrišćanin ne može da ne pati, videći kako se vrši u beskonačnim, bestidnim TV-serijama falsifikovanje naše istorije i videći nesreću svoga otačastva, zemlje svetog i slavnog roda ugodnika Božijih – svetih blagovjernih kneževa Aleksandra Nevskog i Danila Moskovskog, prepodobnih i bogonosnih otaca naših Sergija Radonježkog, Serafima Sarovskog i Jovana Kronštatskog, svetih Carskih mučenika i sveg sabora novomučenika i ispovednika Ruskih. A takođe velikih genija naše umetnosti i literature: Deržavina, Puškina, Gogolja, Dostojevskog, Čajkovskog, Rahmanjinova, Andreja Rubljova. Iako je tokom vekova naša zemlja donosila svetlost pravoslavne kulture mnogim narodima, sada ona sama gubi pravoslavnu kulturu. Tako je ona došla do toga da se sa ispruženom rukom okreće Istoku i Zapadu, i odričući se svojih duhovnih bogatstava, halapljivo guta prljave otpatke zapadnog načina života, koji su joj nametnuli njeni neprijatelji. I pored dovoljne vremenske distance, ne izvukavši nikakve pouke iz nedavnih iskustava, ona ponovo gordo uvozi sve, što je Zapad dovelo do ateizma i materijalizma i sve što gasi svaku svetlost duhovnosti i osmišljenosti sa ljudskog lica.
Hrišćanin ne može da ne pati, videći izdajstvo savremene politike, koja vodi u propast i obmanjivače i obmanute. Videći takve lidere, koji se ni najmanje ne interesuju za volju svemogućeg Boga, a pri tome glumeći nekakvu pobožnost u stojanju pred TVkamerama na bogosluženjima. Sva njihova delatnost je protivljenje Bogu – i sva njihova kriminalna politika upravljena je na rušenje moralnih i duhovnih osnova života. Međutim, uništavani od njih narod, ponovo ih bira za vlast. Dobro je rekao drevni prorok, da je to tako: „jer je narod moj bezuman i ne poznaje me, ludi su sinovi i bez razuma, mudri su da zlo čine, a dobro činiti ne umiju“ (Jer.4,22). No, ovo su živi ljudi, to je naš narod koji strada, kao nijedan drugi narod; a hrišćanin videći to, ne može da ne pati.
Biva takvih žalosti, kada jedino može utešiti Bog. Videći bezutešnu žalost narodnu, hrišćanin se muči zato što ljudi nemaju nade i podrške u teškim vremenima i u kritičnim životnim momentima – a to je zato što nema Boga među njima. Mi znamo da sveznajući i svesveti naš Bog, koji nas Očinski voli, upotrebljava stradanja kao poslednju nadu za povratak ljudi Njemu. Njegova spasonosna, nedokučiva ljubav, javlja se na taj način, tamo gde već nastupa duhovna smrt. On dopušta da budu nesreće i bede, bolesti, stradanja i smrti, i sve što preživljavamo danas, da bi se „Njegov dom, dom Božiji, napunio“ (Lk. 14,23) i da bi ljudi saznali da je u pokajanju – ključ od svih zaključanih vrata i životnih ćorsokaka. I sva naša nada je danas na tome da će milostivi Bog uslišiti ovaj vapaj.
Dok postoji bar jedan čovek, koji strada poput pravednog Lota, koji se okružen nepoštenjem, mučio svakodnevno u svojoj duši – Bog nas neće ostaviti. Zato – ovo opet i opet ponavljamo – glavni zadatak naših neprijatelja je da postignu da mi sve što se dešava doživljavamo kao normalnu pojavu i primamo, ne sumnjajući, duhovnu hranu koju nam nudi televizija. Razume se, mi bi morali da priznamo da je naš svet beznadežan, izopačen, odvratan, nepodnošljiv i besmislen, kada u njemu ne bi bilo protivljenja zlu od strane hrišćana i svetih. Ima, ima još na zemlji i u našem otačastvu Božijih Ljudi, u čijim dušama prebiva životvorna blagodat Svetog Duha. Radi njih, Gospod još produžava ljudsku istoriju. Duh Sveti osveštava te ljude i njihov život, a takođe blagotvorno utiče na sve što ih okružuje: prirodu, gradove, život svakog od nas. I šta treba da činimo danas? Da li treba težiti da na TV imamo svoj pravoslavni kanal, apelujući „pravoslavnom predsedniku“ ili oligarhu Abramoviču? Jedino što nam je potrebno je duh istinske hrišćanske žrtvenosti, bez koga ne biva nikad ničeg istinski velikog. Tada će Gospod pokazati svakome, šta treba konkretno da čini u svojim prilikama.
Na kraju krajeva, važniji je kvalitet života, negoli njegov kvantitet. Zato se naši neprijatelji tako trude koristeći svu vlast, sve pare, sva tzv. elektronska i dr. sredstva informacija, koje oni čini se trajno drže – da ne dopuste one projave života, gde realno prisustvuje Bog. Zahvaljujući duhu žrtvenosti, nasleđenom u našem narodu još od hrišćanstva, Bog nam je darovao pobedu u Velikom Otadžbinskom ratu. No, današnji rat po svojoj dubini i razmerama ne može se porediti ni sa jednim prethodnim ratom. U njemu pobednik može biti samo Sam Bog i oni, koji su njegovi. Bog je već sve pobedio. On dopušta sada zlu da se otkrije do kraja, da bi ispitao verne i javio u punoći Svoju pashalnu silu. Zato nema razloga za uninije. Već sada – čuli vi to ili ne – kao eho grme u večnosti reči Apokalipse: „Pade, pade, Vavilon veliki“ (Otkrov. 18,2). „I jedan anđeo uze kamen veliki kao vodenični, i baci u more, govoreći: Tako će sa hukom biti bačen Vavilon grad veliki, i više ga neće biti“ (Otkrov. 18,21). Ove reči priliče natpisu, već sada urezanom na nadgrobnoj ploči velikog grada, nad-države zla. I mnoštvo mučenika, čijom se krvlju opijala velika bludnica, uznose nebesko „aliluja“ Gospodu. U Apokalipsi je rečeno, da će u sami momenat, kada imperija zla bude praznovala svoju pobedu i pokazivala veličinu i slavu, mala hrišćanska zajednica imati hrabrosti da uvidi nemoć vlasti i njene oholosti, ne osećajući pri tome ni najmanji strah i uninije. I više od toga, reč Božija nudi nam ovaj snažni primer nade, kada maloverje, mlakost, osećanje sveopšte propasti, čini se pritiska mnoge Crkve (Otkrov. 2-3). Smisao je jasan: ništa nije katastrofalno beznadežno i neka je imperija zla – na vrhu svoje slave, tj. neka se njena vlast već proširila na čitav svet, to predstavlja samo privid, jer je ovaj gordi Vavilon već osuđen. U bujici svepotresajućih događaja, Crkva svagda vidi desnicu Božiju, moćnu da nadzire sve ljudske zamisli i ostvaruje Svoj plan pravde i spasenja.
Iz časopisa „Ruski dom“,
3-2005. g

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *