NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
ZLOČIN
(ocena filmskog scenarija, posvećenog sadisti veka)
 
Kada su me u redakciji „Filmske umetnosti“ zamolili da dam ocenu sa hrišćanskog stanovišta o narednom filmskom scenariju posvećenom sadisti veka, ja sam nehotice pristao – no, nikako nisam mogao da prisilim sebe da pristupim poslu. Zamislio sam se zašto mi se na ovu temu ne piše. Takvi slučajevi razmatraju se samo na zatvorenim sudskim procesima, a samo u poslednje vreme se počelo sa njihovim širokim podrobnim tumačenjima u štampi. Ranije se ograničavalo na suvu protokolarnu informaciju: neki ubica šezdesetoro dece osuđen je na najvišu kaznu, presuda je izvršena. I nikome nije padalo na pamet a možda ni polazilo za rukom da umetnički uobličava tako patološki čudovišan zločin.
Nije li ga dve godine štampa nametala kao znamenitost. Skoro da nije bilo novina koje nisu učestvovale u njegovom „proslavljanju“. Sa neskrivenim zadovoljstvom iznosili su se mnogobrojni detalji. „Argumenti i fakta“, novine sa najvećim tiražem u svetu objavile su njegovo pismo u kojem se on izjašnjava za podršku Jeljcinjovoj demokratiji protiv komunista.
U knjižarama se pojavila debela knjiga sa sjajnim koricama, poput onih koje izdaju zapadni detektivi, napisana samim „vampirom“. Na kraju se došlo i do filmskog scenarija. Čini se, rešili su da ga ovekoveče kao heroja. Nedostajali su samo spomenici antiheroju na mestu iščezavajućih spomenika Lenjinu – novi simboli heroja našeg vremena.
Pisati na ovu temu… Primetio sam da mi je neprijatno da izgovorim ne samo ime tog čoveka – ono je za mene crna reč, jezik se ne pomera. Jedna žena mi je pričala: „Ja do sadašnjeg doba ne mogu da pogledam na Staljinove fotografije zato što je on povezan sa masovnim ubistvima“. Ovo je razumljivo. Ne govori se u napadu bez razloga da nečistu silu ne treba ni pominjati ni slikati jer se tako privlači. U nezdravom interesovanju o zločinu ima nečeg paklenog (đavolskog) – nečeg što uveseljava đavola. Ovo je tačno primetio Dostojevski u „Braći Karamazovima“, gde Liza Hohlakova kaže Aljoši Karamazovu: „Kako su sada svi zavoleli Mitju zato što je ubio svoga oca“! Ovde nije prisutno samo golicanje naravi malograđanina, već radoznalost prema čoveku koji je prešao crtu koja deli čoveka od đavola. A ovo svedoči o atrofiranosti osećanja greha – ovde je prisutno svojevrsno moralno saučešće: makar i u želji da se samo vidi prestupnik. Vredni ljudi su često izloženi podsmehu gomile, no ovde nema razloga za smeh. Posmatraju ga kao zečići udava, u hipnotičkoj obamrlosti, nemoćni da se otrgnu.
Verujući crkveni ljudi ne bi prišli ovome kavezu, a oni koji satima gledaju televiziju pobegli bi. Zato ovo i omasovljavaju, jer znaju verovatno da će to biti komercijalni film i veliki prihod, jer će svi pohrliti. Štampa, a za njom i umetnost, kao crvi žive od smrti i strašnog greha zarađujući pare. Interesovanje za zločin je srodno interesovanju za svaki porok. Na primer doznati pornografske podrobnosti zatvorenog procesa nad nekim manijakom. A ko su ljubitelji podobnih izdanja? U nekom smislu, oni koji se poistovećuju sa herojima zločina, a neki meću njima predstavljaju i potencijalne prestupnike.
U časopisima poput „MK“, gde se uživa u patologiji, oštro je izražen besovski odnos prema životu i smrti: „Još jedan neuspeli akrobata pao je sa desetog sprata“, „Svakodnevno se moraju razdvajati zaljubljeni“ – to su neki od naslova tamo. Život ništa ne vredi kao i smrt. I zato će ljudima, uplašenim od života, od ovoga biti bar malo lakše. I nad smrću se može smejati. U epidemiji besovstva i izrugivanje (sprdanje) nad tajnom života i smrti vidi se onaj isti ateistički, kosmolski zanos boljševika – lenjinista: Postoji sloboda za greh, a nema nikakve odgovornosti ni za reči, ni za postupke jer se podrazumeva samo po sebi da duša nije besmrtna.
Zašto je prirodna reakcija normalnog čoveka na ubice sadiste – užas? Zato što su duševnu prazninu kod njih ispunili besovi. Posmatrati ih je isto kao u lice besova gledati – u najboljem slučaju pustoš. Nije slučajno da saradnici i susedi ne mogu da kažu o manijaku ničeg određenog, niti da se sete bilo kakvih njegovih individualnih crta.
U opštenju sa ljudima kod njega je preovladavala pustoš (praznina) i on je bio „nikakav“. A samo je žrtva upoznala onoga besa koji je vladao njegovom dušom.
Darovima koje je dao Bog može se početi služiti besovima, a i sam čovek može se izokretati u besa. Tajna intimnog života povezana je sa Tajnom smrti i Tajnom rađanja čoveka. Strašno je kada se Božanska Tajna odaje na izrugivanje đavolu (poruganje besu).
Ljudi koji ne znaju za Boga pokušavaju da ubede sebe i druge da je fizička bliskost – nešto prosto i prirodno kao hrana. Da, Bog je dao ljudima ovu tajanstvenu hranu, no postoji opasnost da se hrana pretvori u ljudožderstvo.
Sve što je stvorio Bog služi na dobro čoveku, i On nam je dao ne samo zakone života nego i snagu da ih ispunjavamo. Prvi pad sastoji se u neposlušanju Bogu, a zatim tek sledi greh ubistva čoveka. To je zagonetka života o kojoj Biblija kaže: „Greh leži kod praga, on te privlači sebi, no ti vladaj nad njim“. Zagonetka zla, o kojoj je razmišljao Dostojevski, pokušavajući da shvati zašto porok privlači čoveka i šta znači zagledanje u bezdan. Greh i razvrat se nisu pojavili danas, još su o Koroljenku dekadenti pisali: „Sva njegova netalentovanost potiče iz toga što nije menjao žene“. Vrlina se čini dosadnom i bljutavom.
To što je bilo oduvek, dostiže danas krajnje granice izopačujući se u Sodom i Gomor, gde je vrlina – porok a porok – vrlina. Događa se đavolski prevrat: greh je prirodan, neprirodno je ne grešiti. Prirodni instinkt celomudrenosti je nenormalan. Ovu barijeru hoće da probije (slomi) savremena psihologija. Međutim, još je dorevolucionarni psihijatar August Forel, iako neverujući čovek, navodio mnogobrojne primere kako se psihopatološke izopačenosti, prevladavaju uzdržanjem i religijom – kroz svest o neprirodnosti svoga stanja i svojih težnji, jer su one protivne Bogu. A sada psiholozi i novine tvrde: ni od čega se ne uzdržavati. Zašto se stešnjavati ako si muželožnik? To živi u nama, mi toga nismo svesni i potiskujemo to, bojimo se da priznamo da to u nama postoji. Greh, izopačenost objavljuje se normom. I tada postaje neshvatljivo zašto ne treba ubiti. „Ako Boga nema, sve je dozvoljeno“ – pisao je Dostojevski. „No, zar nije stvarno sve dozvoljeno, – viče u očaju savremeni francuski filozof zato što Boga nema“.
To što se samo svetluca (promalja) na periferiji grehovne svesti savremena kultura „new age“ hoće da postavi u centar ličnosti. Postoji tamna senka u svakome čoveku, koju je ovaj prizvan da pobedi, uz pomoć Božiju. Život je nadvladavanje svoga greha koji u svakome postoji. U protivnom ostaje se u bezblagodatnosti palog čoveka, kome je nedostupan raj. Čoveka koji nema temelja, vere u Hrista Boga – lako je razvratiti, unutrašnji instinkt samoodbrane bez truda se može poništiti, i tada ostaju samo pokušaji opravdanja zla. Dželat ili žrtva, ili kako je navedeno u naslovu drugog bezumno – ciničnog članka: „Delo – živi i pobeđuje“. U zaključku, kao potvrdu toga da se strašni zločini izvršavaju, tako reći kao kopija televizijskih i filmskih programa, hteo bih da navedem dva citata iz novog filmskog scenarija: „To što sam učinio – priznaje zločinac – učinio sam posle gledanja videofilmova sa svakojakim izopačenostima, svirepostima i užasima“. I drugi citat: „Štampa je volela Čikatila, Čikatilo je voleo štampu. Slava je poslednji prestup ubice“. Tačnije bi bilo reći: Ovo (slava) je zločin štampe„.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *