NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
DOLGOPRUDENSKI PODVIG
 
U štampi se mnogo piše o tzv. „dolgoprudenskom slučaju“. Suština je poznata: dvojica satrudnika lokalnog kriminalnog odeljenja uhapsili su trgovce narkoticima i neočekivano se i sami našli na optuženičkoj klupi. Delo je toliko očigledno nefabrikovano (izmišljeno) da ne zaslužuje ni da se govori o tome. Govori se još o tome da je za poslednje tri Godine, gradsku miliciju napustilo već 14 satrudnika a na njihova mesta „Gosti sa Kavkaza“ okupljaju svoje ljude.
Međušim, mi ovde nismo suočeni sa prostim organizovanim kriminalom, već je ovo pretnja nacionalnoj bezbednosti. Po službenim podacima u Rusiji ima 4 miliona narkomana, čiji je uzrast većinom od 1320 godina. Stručnjaci smatraju da smo došli do kritične tačke. Suviše je realna opasnost fizičkog uništenja čitavog mladog pokoljenja zemlje.
Uzima li u zaštitu pravoslavna javnost majora Blohina i kapetana Konovaljenka, kao što je to, na primer, učinila nedavno za oltarnike koji su odlučno prekinuli izložbu u centru Saharova? Ili ovo opet nije „stvar Crkve“? Tim više što milicioneri nisu oltarnici – znači da tu Crkva nema šta da traži. Ja znam da kod zgrade Dolgoprudenskog suda dolazi mnogo verujućih da se bar pomoli za rabe Božije Alekseja i Valerija. Međutim, od jednog baćuške čuo sam i ovakve reči: „Zbog nekakva dva milicionera ne treba izlagati udaru svu Crkvu“.
 
Istomin A. K, G. Dolgoprudnij
 
Odgovor: Ljudima se sudi za dobro delo koje su učinili. Kako to podseća na vremena nedavnih gonjenja! Crkva se priziva na aktivno straženje, zato što se radi o znamenjima Božijim koja su upućena milionima ljudi. Reč je o hrišćanskoj originalnosti koje nema bez ljubavi prema Bogu i čoveku.
Sveti oci kažu da su žrtvenosti rizik projava obraza Božijeg u čoveku. V naše vreme, carstva mamone, ovo naročito plaši malograđane. Oni se boje od ljudi, koji po njihovoj predstavi gube osećanje samoodržanja.
Jedan čovek je rekao: „Heroizam izaziva oduševljenje kod dece i kod verujućih“. Kada je Rusija bila bespovratno osvojena boljševicima, mladi junkeri (pitomci vojne škole u Rusiji, do revolucije) borili su se do poslednjeg, ne htevši da otstupe preko granice. Tako idu u bitku za rodnu zemlju vojnici, ne znajući kako će se ona završiti. No, oni ne mogu postupati drugačije. To je ona žrtva, koju Bog vidi i radi koje On miluje čitav narod. I evo sada, dvojica naših pravoslavnih vernika, oficiri milicije, Valerij Blohin i Aleksej Konovaljenko, stupili su u neravnopravnu borbu sa narkomanijom. Za život ruske dece, a protiv njih je namontirano kriminalno delo, kako se to sada u Rusiji čini svuda.
U mas-medijima teče kampanja koja razobličava tzv. „obrtanje epoleta“, a ovi prevratnici uvereni u svoju nekažnjivost pokušavaju da posade iza rešetaka svoje herojske satrudnike koji su istupili protiv njihovih kriminalnih intervencija. Globalni cilj prestupnika na vlasti u Rusiji, je da se slomi svako protivljenje, pokazivanjem da je ono žestoko kažnjivo. Takav cilj su sledili oni koji su hteli da predaju sudu naše oltarnike, koji su prekinuli bogohulnu izložbu u centru Saharova.
Mi hrišćani smo odgovorni za ono što se događa pred našim očima. Ako zakon tzv. „demokratske“ države ne može i neće da zaštiti odvažne milicionere, to smo dužni da učinimo mi. Naša dužnost je da učinimo sve što od nas zavisi, da razbijemo iluziju fatalnosti, beznadežnosti kojom je sada zahvaćen naš narod. Inače će biti suviše kasno.
Da, ovo je potpuna degradacija i uništenje nacije. Ravnodušnost ovde znači – saučesništvo u zločinu. Primer grada Kimri koji se naziva „malom prestonicom ruskog narko-biznisa“ je svima pred očima. Tamo je od 50 hiljada stanovnika – 7 hiljada narkomana. Nedavno je preko radio „Radonježa“ istupao otac Andrej Lazarev iz Kimrija. Otac Andrej dobro poznaje majora Blohina i kapetana Konovaljenka. Zajedno sa njima on je tokom mnogih godina vodio požrtvovanu borbu za spasenje dece i omladine. On pita sveštenike: „Zašto mi sveštenici krštavamo decu, ako ih posle „bodu iglom“, a mi ne obraćamo na to nikakvu pažnju“?
Čak i pravoslavni pokušavaju da nekako opravdaju sveopštu ravnodušnost. Ravnodušnost kao senka prati maloverje i neverje. Javno cepaju osveštane ikone „sve je u redu“. Ubijaju za zemni život i večni milione dece – „nas se to ne tiče“. U svim periodima istorije gonjenja, prošlih i sadašnjih, ravnodušni je onaj koga „ovo ne uznemiruje“, i koji ne čini nikakav izbor. Tačnije, ovde je prisutan vrlo dubok životni izbor, no ovo je izbor smrti.
Ako mi govorimo danas o narkotičkom genocidu to ravnodušnost predstavlja duhovno stanje u kome kao da se čovek nalazi pod narkozom? Narkotici tobože pomažu da se olakša težina života. Glavni rezultat delovanja narkotika je oslobađanje od odgovornosti, lažna sigurnost, odbacivanje rizika koji uvek prisustvuje pri susretu sa stvarnošću i sa drugim čovekom. Drugi čovek prestaje da postoji. To je pogružavanje u letargični san, surova ravnodušnost, sjedinjenja sa duhovnom lenjošću, bezdušnost, bezumlje.
U svetu se danas primećuje sve veća ravnodušnost prema najfundamentalnijim pitanjima ljudskog postojanja. Ne mogu da zaboravim kako je mladić, koji propada od droge, na pitanje „Ima li Boga ili ne?“, odgovorio: „Meni je svejedno, ima li Ga ili ne“.
Svet sve više prodire u Crkvu. Sadašnja kultura je kultura ravnodušnosti ili, kako se kaže sada, tolerantnosti. Cilj „vraga roda ljudskog“ je da zasadi u Crkvi „praktični ateizam“: Neka ispovedaju šta hoće, no neka prinose i mrvicu tamjana idolu savremene ideologije. Individualizam je glavna savremena ideologija. I glavna duhovna opasnost u Crkvi je individualizam, to jest ravnodušnost.
Sveštenomučenik Vladimir, mitropolit Kijevski i Galicki govorio je uoči revolucije: „Mi treba da budemo propovednicima mira i ljubavi. A radi toga mi, pre svega treba da budemo borcima, mačem pravde Božije protiv lažnih učenja, nemoralnosti, bezvoljnosti, bezvlašća i duhovne mlitavosti, zabavljanja nadama ovog sveta i stremljenja, da se neodgovornom leporečivošću doprinese uspokojavanju umova i srca zajedno sa antihristom“. Takvu nastrojenost hoće i danas satana da uvede u našu Crkvu. Gde je ravnodušnost prema zlu, tu je i ravnodušnost prema dobru. Ravnodušnost nije ništa drugo, do duh uninija u kome je tama svih grehova uzetih zajedno. Upravo je zbog ovoga ono i strašno.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *