NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
ODRICANJE OD PRESTOLA – PODVIG ISPOVEDNIŠTVA CARA MUČENIKA
 
Dragi baćuška! Ja sam uvek, čak i pre kanonizacije, poštovala cara Nikolaja II Romanova kao svetoga. A moj muž (po svojim ubeđenjima pravoslavni monarhista, smatra da za Rusiju ima nade samo ako u njoj bude obnovljena pravoslavna monarhija) nikada nije delio ovo poštovanje. On tvrdi da Car, odrekavši se prestola, nije ispunio svoj hrišćanski i građanski dug državnog vladaoca. Ovakvo njegovo mišljenje nije se promenilo čak ni posle kanonizacije. Srcem osećam da on nije u pravu, ali su moji argumenti slabi.
 
E. Truhina, g. Moskva
 
Odgovor:
 
Znameniti srpski bogoslov, prepodobni Justin Popović je pisao: „U naše vreme je malo ljudi sa živim osećanjem istorije. Obično se događaji ocenjuju fragmentarno, van njihove istorijske celostnosti. Egoistička zaslepljenost, individualnog, nacionalnog ili klasnog karaktera zatvara ljudski duh u mračne jazbine, gde se on muči u svome sopstvenom adu. Izlaza otuda nema jer nema čovekoljublja. Ne može čovek izići iz svog adskog solipsizma, ako podvigom samožrtvene ljubavi ne prenese svoju dušu u druge ljude, služeći im jevanđelski predano i iskreno. Uvek se radujem kada među intelektualcima sretnem čoveka sa zdravim osećanjem istorije“.
Kao što je poznato, današnji hulitelji Crkve, i sa leva i sa desna, stalno mu stavljaju u greh njegovo odrečenje. Na veliku žalost, za neke čak i posle kanonizacije ovo ostaje kamen spoticanja i sablazni, u ovo vreme kada se ono (odrečenje) javlja najvećim projavljivanjem njegove svetosti.
Govoreći o svetosti Cara Nikolaja Aleksandroviča mi obično imamo u vidu njegov mučenički podvig, povezan, razumese sa celim njegovim blagočestivim životom.
No, potrebno je pažljivije se zagledati u podvig njegovog odrečenja – podvig ispovedništva.
Mi smo, ne jednom, govorili o tome da je ovde prisutan podvig smirenog prihvatanja volje Božije. No, izuzetno značenje ima i to da je ovo podvig čuvanja čistote crkvenog učenja o pravoslavnoj monarhiji. Da bi jasnije ovo shvatili, setimo se ko je tražio ovo odrečenje. U prvome redu oni koji su težili povratku ruske istorije na evropsku demokratiju ili u krajnjoj meri na ustavnu monarhiju. Socijalisti i boljševici javljaju se kao posledica i krajnje projave materijalističkog shvatanja istorije.
Poznato je da su mnogi od tadašnjih rušilaca Rusije, delovali u ime njenog građenja. Među njima je istina bilo mnogo časnih, mudrih ljudi koji su već tada razmišljali „kako preurediti Rusiju“. No, ovo je bila, kako bi se reklo u Sv. Pismu mudrost zemna, duševna, besovska. Kamen koji su tada odbacili zidari bio je Hristos i Hristovo pomazanje.
Pomazanje Božije označava da zemaljska vlast Vladara ima svoj istočnik u Božanskoj vlasti. Odricanje od pravoslavne monarhije, bilo je odricanje od božanske vlasti, tj. od vlasti na zemlji koja je bila prizvana da usmerava opšti tok života ka duhovnim i moralnim ciljevima, tj. na stvaranje uslova maksimalno pogodnih za spasenje mnogih, vlasti koja nije od sveta ovoga, „nego služi svetu upravo u ovome najvišem smislu“. Razume se, onima koji ljube Boga sve sadejstvuje u dobru, i Crkva Hristova savršava spasenje pri bilo kakvim spoljašnjim uslovima. No, totalitarni režim i naročito – demokratija, stvaraju atmosferu u kojoj prosečan čovek ne može preživeti.
A pretpostavljanje vlasti druge vrste, koja obezbeđuje pre svega zemaljsku veličinu – život po svojoj, a ne po Božijoj volji, po svojim pohotama (što se naziva „slobodom“) ne može a a ne dovede do pobune protiv Bogom ustanovljene vlasti i Pomazanika Božijeg. Proizašla revolucija – prevrat božanskog i moralnog poretka, i do kakvih dubina se ova revolucija raskriva danas, ne treba nikome objašnjavati.
Većina učesnika revolucije dejstvovali su tobože nesvesno, ipak to je bilo svesno odbacivanje Bogom danog poretka života i Bogom ustanovljene vlasti u licu Cara, Pomazanika Božijega – kao što je svesnim bilo odbacivanje Hrista Cara duhovnim vođama Izrailja, kao što je to opisano u Jevanđeljskoj priči o zlim vinogradarima. Oni su Ga ubili ne zato što nisu znali da je On Mesija, Hristos, već upravo zbog toga što su to znali. Ne zato što su mislili da j e to lažni mesija koj i mora biti uništen, već upravo što su uvideli da je to istinski Mesija: „Hajde, da Ga ubijemo, pa će nasledstvo biti naše“. To isti tajni sinedrion, nadahnute đavolom koji upravlja čovečanstvom da živi bez Boga i njegovih zapovesti.
U tom smislu „izdajstva, kukavičluka i laži“ u okruženju Vladara. Iz toga razloga Sveti Jovan Maksimović poredi stradanja Cara u Pskovu (u vreme odrečenja) sa stradanjima Samoga Hrista u Getsimaniji. Ovde je sam đavo svojim personom učestvovao, iskušavajući Cara i sav narod zajedno sa njim (i celo čovečanstvo, po tačnoj reči Pjera Žilijara) – kao što je nekada on iskušavao Samoga Hrista u pustinji, carstvom ovoga sveta. Tokom stoleća Rusija se približava jekatarinburškoj Golgoti. I evo, i tu se drevna sablazan otkriva u svojoj punoći. Kao što je đavo tražio da ulovi Hrista preko sadukeja i fariseja podmećući Mu mreže koje se nisu mogle raskinuti nikakvom ljudskom: dovitljivošću, tako je preko socijalista i kadeta đavo stavio Cara Nikolaja, pred bezizlazni izbor: ili odstupništvo ili smrt. Njima je bilo nužno da pokažu da sva vlast pripada njima, nezavisno od nekakvog Boga, a blagodat i istina Pomazanika Božijeg bili su im potrebni samo kao ukras onoga što im pripada. Ovo je značilo da se svako bezakonje učinjeno ovom vlašću, čini po direktnom Božijem blagoslovu. To je bila satanska zamisao – da se oskvrni blagodat, pomeša istina sa lažju i učini besmislenim, dekorativnim pomazanje Hristovo. Stvarala bi se „spoljašna forma“ u kojoj se, po slovu Sv. Teofana Zatvornika, raskriva tajna bezakonja. Ako Bog postaje spoljašnim, to i pravoslavna monarhija, na kraju krajeva, postaje samo ukrasom novog svetskog poretka koji prelazi u carstvo antihristovo. I dok postoji ljudska istorija, vrag nikada neće ostaviti ovu zamisao.
Car nije odstupio od čistote pomazanja Božijeg prodajući božansko prvorodstvo za sočnu čorbu zemaljske moći. Samo odbacivanje Cara desilo se upravo zato što je on bio ispovednik Istine i to nije bilo ništa drugo do odbacivanje Hrista u licu Pomazanika Hristovog.
Smisao odrečenja Vladara je spasenje ideje hrišćanske vlasti. I zato je u njemu nada na spasenje Rusije, kroz razdvajanje onih koji su verni Bogom danim principima života, od onih koji su neverni; kroz očišćenje koje će nastupiti u poslednjim događajima.
Podvigom Cara u odrečenju, na taj način se razdvajaju sva lažna stremljenja tadašnjih i sadašnjih graditelja zemaljskih carstava koji odbacuju Carstvo Nebesko. Utvrđuje se najviša duhovna stvarnost koja određuje sve ostale sfere života: prvo mora doći na prvo mesto, i samo tada će sve ostalo doći na svoje pravo mesto. Na prvom mestu je Bog i pravda Njegova, a na drugom – sve ostalo, u tom pogledu i pravoslavna monarhija.
Kao i do revolucije, tako i sada glavna opasnost se sastoj i u spoljašnjem obličju (formalizmu). Mnogi veruju u Boga i Njegov Promisao i teže da ustanove pravoslavnu monarhiju, no u srcu svojem oslanjaju se na „konje i kočije“. Neka, govore oni, sve bude kao najlepši simbol: krst, trobojno znamenje, dvoglavi orao, a mi ćemo graditi svoje zemaljsko, po našim zemaljskim shvatanjima. No, mučenička krv Cara razobličava odstupnike, kako onda tako i sada. „Međutim“, govore protivnici Cara, „iako je to bila vernost principima iste monarhije, ona je suviše skupo koštala ruski narod. Suviše nesreća morala je da pretrpi posle toga Rusija“.
Poražavajući je kako oni i tada i sada hoće da sve prevrnu naglavačke – zato što se upravo u ovome i sastoji visina svetosti koju je pokazao (projavio) Car u podvigu odrečenja: u njegovoj sposobnosti da sve meri duhovnim, večnim merilom.
Teško da je Car mogao predvideti kakvi će strašni događaji uslediti za njegovim odrečenjem, zato što se on čisto formalno odrekao od prestola, da bi se izbeglo besmisleno prolivanje krvi. Međutim, dubinom strašnih događaja, koji su usledili posle njegovog odricanja, mi možemo izmeriti dubinu njegovog stradanja u njegovoj Getsimaniji. Car je jasno bio svestan, da svojim odricanjem predaje sebe, svoju porodicu i svoj narod – koji je vatreno voleo, u neprijateljske ruke. No, za njega je bila, važnijom od svega, vernost Božijoj blagodati koju je primio u tajanstvu miropomazanja radi spasenja poverenog mu naroda, jer sve najstrašnije nesreće kakve su samo moguće na zemlji: glad, epidemije, izumiranje naroda, ne mogu se ipak uporediti sa večnim „plačem i škrgutom zuba“ tamo gde nema pokajanja. I kako je rekao prorok odlučujućih događaja ruske istorije, prepodobni Serafim Sarovski: kada bi čovek znao šta je večni život koji Bog daje za vernost Njemu, to bi pristao da hiljadu godina (tj. do kraja istorije, zajedno sa svojim stradajućim narodom) trpi bilo kakve muke. A o žalosnim događajima, koji su usledili po odrečenju Cara, prepodobni Serafim je govorio da angeli neće uspeti da prime duše – i mi možemo reći da su blagodareći odrečenju Cara milioni novih mučenika dobili vence u Carstvu Nebeskom.
Kao što je 1932. godine, govorio svetitelj Nikolaj (Velimirović) „da se Car Nikolaj prilepio carstvu zemaljskom, carstvu egoističkih motiva i smrtnih interesa, on bi najverovatnije i danas sedeo na svojem tronu u Petrogradu. No, on se prilepio Carstvu Nebeskom, Carstvu nebeskih žrtvi i jevanđelskog morala i zbog toga je izgubio život i on sam i njegova čeda i milioni sabraće njegove“.
Mogu se činiti bilo kakve istorijske, filozofske i političke analize, no duhovno viđenje je uvek važnije. Nama je poznato ovo viđenje u proročanstvima Sv. Pravednog Jovana Kronštatskog, Sv. Teofana Zatvornika i Sv. Ignjatija Brjančaninova i drugih ugodnika Božijih koji su shvatili da nikakve spoljašnje državne mere, nikakve represije, najveštija politika nisu u stanju da izmene tok događaja – dok ne bude pokajanja kod ruskog naroda. Istinski smirenom umu Sv. Cara Nikolaja bilo je dano da uvidi da će to pokajanje biti dato po vrlo visokoj ceni.
Kazna je lek, i što teža bolest, to će i lečenje biti bolnije. „Ako se ne obratite Gospodu, mač će vas poseći“ (Is. 1, 20). Je li značajno kakav će mač uzeti Gospod radi našeg spasenja. Ako se pobede jedni neprijatelji, na njihovom mestu će iznići novi, još strašniji: „Kao kad bi ko bježao od lava pa bi ga sreo medved; ili kao kad bi se ko sklonio u kuću i naslonio na zid, pa bi ga zmija ujela (Amos, 519) ili kako drugi prorok kaže: „… i onaj ko uveče čuvši za strahotu, padne u jamu; a ko izađe iz jame, uhvatiće se u zamku; jer će se ustave na nebesima otvoriti i zatrešće se temelji zemlje“ (Is. 24, 18).
Spasitelj upozorava da ponavljanje grehova dovodi do još goreg: izgnani nečisti duh dovešće još sedam gorih od sebe. Mi se danas više od svega bojimo gubitka nezavisnosti Rusije, i to je razumljivo. No, ne treba brkati posledicu sa uzrokom: svi najužasniji i najrušilačkiji inozemni napadi – bilo Batija, Napoleona ili Hitlera nisu ništa u poređenju sa mnoštvom besova koji su okupirali čitav narod.
U događaju odricanja Cara od prestola, prelamaju se u suštini svi glavni događaji sveštene istorije – čiji je smisao svagda, jedan te isti. Zbog čega je došlo do egipatskog i vavilonskog ropstva u Bogoizabranom narodu, ako ne radi toga da bi sve njegovo uzdanje bilo upravljeno na Gospoda? I šta je označavala rimska okupacija Izrailja za vreme zemnog života Spasitelja? Isto što i oktobarska revolucija 1917. godine sa njenim iskušenjem zemaljskog blagostanja bez Boga.
U tome je upravo i stvar, da želja da se pravoslavna monarhija sačuva po svaku cenu, ne razlikuje se ničim od onog bogoborstva koje se otkrilo u njenom nasilnom rušenju. To bi bio onaj isti pokušaj da se nađe čvrst oslonac mimo Boga – a taj se oslonac uvek, po rečima proroka, pokazuje „slabijim od trske“ – „kad te uhvatiše u ruku, ti se slomi i rasječe im sve rame; i kad se nasloniše na te, ti se prebi i probode im sva bedra“ (Jez. 29, 7).
Posle odricanja od Cara, u kojem je narod učestvovao svojom ravnodušnošću, nije moglo a da ne bude onakvih gonjenja Crkve i masovnog odstupništva od Boga. Gospod je vrlo jasno pokazao čega se lišavamo, lišavajući se Pomazanika Božijeg i šta dobijamo posle toga. Rusija je odmah obrela satanske pomazanike, a sada u novoj etapi ruske istorije – kada se ponovo rešava sudbina Rusije – tzv. demokratija i čak demokratska konstituciona monarhija, po čudnoj zakonomernosti, ponovo izbijaju na površinu preteći nam neuporedivo većim nesrećama.
Čime sagrešimo, time se i kažnjavamo kaže Sv. Teofan Zatvornik, navodeći razne primere iz otadžbinske istorije. Lažno shvatanje Mesije kao graditelja svetskog carstva Izrailja, potčinilo je Izrailj novom gigantskom carstvu koje se i do danas javlja simbolom gospodarenja nad svetom. Kako je duboka pravda u tome što ime je Bog uskoro posle toga, poslao razrušenje od rimskog ćesara! Oni su tražili ćesara i ka njemu pošli – a Bog im je dao mnoštvo ćesara. I sve se završilo razaranjem „naroda i mesta ovoga“, kada je po proročanstvu Spasitelja imperator Tit do temelja razrušio Jerusalim. Bog nam po pravdi Svojoj uzvraća za to što se pravimo višim od Hrista.
Dakle, svojim podvigom ispovedništva Car je posramio demokratiju na prvom mestu – „veliku laž našeg vremena„, kako se izrazio K. P. Pobedonoscev, kada se sve odlučivalo većinom glasova i, na kraju krajeva, time ko jače vikne: „Nećemo Njega, nego Varavu“ ne Hrista, nego antihrista. I drugo, u licu revnitelja konstitucione (ustavne) monarhije on je razobličio svaki kompromis sa lažju – ne manju opasnost našeg vremena.
Bilo je kod nas znamenitih careva: Petar I, Katarina Velika, Nikolaj I, Aleksandar III – kada je Rusija procvetala sa pobedama i uspešnim carevanjem. No, Car – mučenik Nikolaj je svedok istinske pravoslavne državnosti – vlasti ustrojene na hrišćanskim principima.
Setimo se reči Sv. Jovana Zlatousta o tome da poštovati svetog znači učestvovati svojim životom u njegovom podvigu svojim svakodnevnim revnovanjem za Zapovesti Božije i jasnim viđenjem smisla onoga što se događa danas.
Do kraja vremena, a naročito u poslednja vremena, Crkva će biti iskušavana đavolom, kao Hristos u Getsimaniji i na Golgoti: „Siđi, siđi sa Krsta“. „Odstupi od tih zahteva za veličinom čoveka, o kojoj govori Tvoje Jevanđelje, postani pristupačniji svima, i mi ćemo Ti poverovati. Biva prilika kada je to neophodno učiniti. Siđi sa Krsta i Crkvi će odmah krenuti na bolje“.
Glavni duhovni smisao današnjih događaja, kao rezultat XX veka, su sve uspešniji pokušaji vraga da „so obljutavi“, tj. da se najviše vrednosti čovečanstva preokrenu u prazne i lepe reči. Zašto od samoga početka nije bilo potrebnog suprotstavljanja Crkve satanskom razvraćanju naroda? Šta je ekumenizam i gde su „mističke granice Crkve“? Zašto se, na kraju krajeva, čak i posle proslavljenja Cara, služba Sv. Caru – mučeniku ne savršava u svim hramovima naše Crkve sa podobnom toržestvenošću?
Ako je moguće pokajanje (a ne razgovor o pokajanju), to je ono moguće samo blagodareći vernosti Hristovoj blagodati i istini koju su pokazali svi Carski mučenici i svi novomučenici i ispovednici Ruski.
Ista svetlost prisustvuje u proročkom zaveštanju Cara – da će zlo koje je sada u svetu (tj. revolucija 1917. godine) biti još jače (ono što se dešava sada) – no neće pobediti zlo, već ljubav, i u krsnoj molitvi rođene caričine sestre za sav narod: „Gospode, oprosti im, ne znaju šta čine“. Samo blagodareći ovoj vernosti, ovoj svetlosti nalazi se usred mraka naših dana, nada koja ne posramljuje.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *