NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
O PRETVARANJU LJUDI U MIKROBE
 
Slučajno sam saznala da je stupio na snagu novi kodeks zakona zemlje, koji reguliše sferu krivične odgovornosti građana – dakle, sferu kojom se određuju moralna načela društva. U novom kodeksu legalizovani su „nabavljanje, čuvanje, transport, prerada“ i čak proizvodnja svih vrsta narkotika u količini do 10 doza. Iz 20. poglavlja „Prestupi protiv porodice i maloletnih“ izostavljena su dva člana: uvlačenje u prostituciju maloletnika, a takođe i trgovina maloletnim osobama. I još čitav niz promena na liniji „humanizacije kriminalno-pravnih normi“, to jest humanizacije odnosa prema prestupnicima. Proizilazi da nas pod zaštitom zakona dokrajčuju. Pa, šta da činimo u takvoj situaciji?
 
V. Ljamina, G. Sankt Petersburg
 
Odgovor: Samim tim što nova, svepobeđujuća ideologija ništa nije manje strašna od svakog nacizma i fašizma, hteo bih da navedem jednu priču iz perioda II Svetskog rata, koja se odnosi na specijalno odeljenje u lageru smrti Aušvic, tj. grupu vojnih zarobljenika, izabranih SS-om da skidaju zlatne krune sa mrtvih ljudi i pripremaju tela za spaljivanje u gasnim pećima. U gomili leševa oni nailaze na 16godišnju devojku, koja je nekim čudom ostala živa i posle trovanja gasom. Slučajno je u tom delu komore bilo malo vazduha, dovoljno za disanje. Suočena sa ovim mladim životom, komanda koja se zanimala „čišćenjem“, ne zna šta da čini. Oni samo znaju da devojka mora da umre, jer je „videla sve“. No, oni ne nalaze snage da je ubiju, te pozivaju lekara, koji je sledujući svoj još neuništen instinkt da pomogne pacijentu, oživljuje pomoću injekcija.
Zatim dolazi oficir SS-a i potvrđuje, da ona mora biti ubijena. Ali, ni on nema snage da je ubije sopstvenim rukama. Zato on poziva jednog od svojih potčinjenih, da bi je ovaj likvidirao udarcem pesnice u potiljak. „Događaji, slični ovome, – piše autor uspomena, – zapanjuju time što su u protivrečnosti sa već određenom predstavom o ovom ili onom čoveku. No, oni ne treba da čude, zato što je stvarnost uvek složenija. Sastradavanje i svirepost mogu uporedo postojati u jednom istom čoveku, u jednom istom momentu, uprkos svake logike. Čak ni oficir SS-a nije bio od kamena“.
Ako čovek poslušno ispunjava obaveze koje su mu određene (rasprostranjujući razvratne novine, radeći na televiziji, u školi, u institutu ili bilo gde u njihovim filijalama, gde je nova ideologija obavezan sastavni deo, kao nekada komunistička ideologija), u tom slučaju njegove žrtve neće mu biti vidnije od mikroba na staklencetu, kada se posmatraju bez optičkih instrumenata. To jest, on neće videti život posebnih bića koja su tu prisutna, njihovu jedinstvenost i osobeni svet koji ona sama po sebi predstavljaju. No, ako on stane licem u lice sa svojom žrtvom, njemu je potreban veliki napor, da ne bi video molećivi pogled kojim ga ona posmatra. Negde u svojoj duši on mora da priguši saznanje, da svako ubijano telo pripada stradajućem stvorenju. U znamenitoj Staljinovoj frazi o tome da je smrt jednog čoveka – tragedija, a smrt miliona statistika, nije samo beskrajni cinizam, već i duboka pronicljivost u mentalitet savremenih ubica i svedoka njihovih zločina.
Kada mi slušamo da je sada u Rusiji, po službenim podacima – 3 miliona besprizorne dece, da stanovništvo Rusije ubije milion i po ljudi godišnje, da je omladina većim delom otrovana votkom i narkoticima i da se nauka razvrata (seksualno prosvećivanje) počinje predavati u školama, kao ruski jezik ili matematika, nama se to može učiniti vrlo apstraktnim. I samo onda, kada se ovo dotakne našeg deteta, mi naprasno progledavamo i počinjemo da se užasavamo. Vidimo li mi šta se čini sa našom decom danas?
Vi ćete razumeti događaj u lageru smrti samo onda, kada možete povezati opštu situaciju razvraćivanja, koja vas se skoro i ne dotiče, sa tim da je i vaše dete predmet nasilja. To, da razvraćivanje dece nije ništa manje zlo od gasnih komora, već razume se veće – nije neophodno dokazivati verujućem čoveku, jer „ne bojte se onih koji ubijaju tijelo, a duši ne mogu nauditi. Bojte se onoga koji, pošto ubije, može baciti u pakao; da, kažem vam, njega se bojte“ (Lk.12,4).
Možda, nam radi toga da bi nas iscelio od ovog slepila, Gospod popušta da se ovo dogodi i našoj deci.
Zaključci kojima vodi ova priča su očigledni. Sa jedne strane, protivljenje zlu je moguće, kada čovek predstavlja ličnost. Mi znamo, da se sve čini da se čovek ne doživljuje kao ličnost (bezlični komunistički kolektivizam smenjuje se rastvaranjem svih u grehu kao normi: svaki greh, kao što je poznato, potire crte jedinstvenosti ličnosti).3ato ne treba potcenjivati podvig ličnog blagočešća u suprotstavljanju današnjem zlu.
S druge strane, ovaj slučaj otkriva, kakvim posledicama može voditi indiferentan odnos prema ispunjavanju svojeg spoljašnjeg duga, koje kako se to nekome čini, nema veze sa ljudskim dostojanstvom i ličnim hrišćanskim blagočešćem. Pod izgovorom blagočešća, svesno zatvarati oči pred životom naše okoline, koja se nalazi u smrtnoj opasnosti, – ne znači li to prevraćati milione neponovljivih ljudskih ličnosti u mikrobe, to jest poništavati njihovo postojanje, pre nego što oni budu od nekoga zaista uništeni?
 
„Ruski Dom“,
3/2005. G.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *