NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
ZAŠTO PROPADAMO?
 
U „Novostima“ su saopštili da se ruska naučna ekspedicija popela na Ararat i otkrila građevinu ogromnih razmera, sličnu drvenom Nojevom kovčegu. Ukazala se panorama gigantskog broda veličine fudbalskog igrališta. Naučnici su utvrdili da se ne radi o planinskim masivima, već o okamenjenom drvetu. Sledeće godine, tu će se uputiti međunarodna ekspedicija.
A moja misao – možda zato što se približava još jedna Nova godina – ponela se u drugom pravcu: od Nojevog kovčega ka Svemirskom potopu, na kraju vremena. Od takvih razmišljanja čovek i nevoljno obamire. Ako će „zemlja i sva dela na njoj izgoreti“, kao što je rečeno u Bibliji, radi čega se onda truditi, radi čega su onda svi naši napori da zemlju učinimo boljom?
 
I. T. Meljnik, Sankt-Peterburg.
 
Odgovor: Zemlja i njena dela su dati kao put, po kome mi svi treba da idemo, uz podsećanje da je cilj napred. Paradoks se sastoji u tome što idući zajedno jednim putem, mi ne dolazimo u jedno – isto mesto.
Značajno je da se Vaša misao o senzaciji usmerila na najsuštinskijem. Sam Hristos uči takvome viđenju: „Kako je bilo u dane Noja, tako će biti i kada dođe Sin Čovečiji“ – kaže On. U vreme Noja, pred Potopom „jelo se, pilo, ženilo i udavalo, sve dok Noje nije ušao u kovčeg“.
Hristos govori da mi svagda živimo u „dane Noja“. U knjizi Postanja, Potop je predstavljen kao kazna ljudima onog vremena za njihovu razvraćenost (nevaljalstvo). „I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihovog svagda samo zle“ (Post. 6,5).
Crkveno predanje svedoči da su blud i zanimanje magijom, savremenika Noja, doveli do potpune propasti moralni i društveni život, tako da je čovečanstvo zašlo u samoistrebljenje bez nade na opstanak. Može se učiniti čudnim što Hristos ništa ne govori o ovoj propasti, koja je na kraju krajeva samo posledica druge, još dublje pojave. Njihova krivica je u tome što oni nisu razmišljali sve dok nije došao potop i istrebio ih. Dakle, ne pominje se njihov greh, njihova izopačenost. Oni prosto, nisu se brinuli o glavnome, tj. o istinskom shvatanju smisla života. Drugim rečima, oni su živeli kao da su besmrtni. Pada na pamet, rezultat jedne sociološke ankete, prema kojoj većina amerikanaca misli da nikada neće umreti.
Njima se činilo da pored zemnog života ne postoji više ništa. Zato je nužno bilo da iznenada vide smrt i uvide da nisu „bogovi“ i da je čak život zemaljski moguć samo sa BOGOM.
Noje je dugo gradio, a oni su mu se ravnodušno podsmevali. Dakle, oni mu nisu smetali, nisu zapalili njegov kovčeg, već prosto nisu obratili pažnju na njega. Nisu se zamislili nad onim što je on radio.
Oni „nisu mislili“. Zadržimo se na ovim rečima koje mnogi pročitaju i ne primete. Kako duboko, kako potresno označava Gospod suštinu svega!
Čovek je odgovoran za ono što vidi. Bog mu je dao razum. On je dužan da osmišljeno učestvuje u živošu.
Odričući se od razuma on se prevraća u surovog robota, goreg od životinje, jer životinjama nije data sposobnost da misle. Kada se čovek prevraća u mehanizam, on mehanički odbacuje Božanski dar slobode. Ne razmišljajući, ne upoređujući svoje dela sa posledicama, sa zapovestima Božijim i uopšte sa smislom.
On odbacuje Božije darove i zato postaje nedostojan imena čoveka.
Gospod nam je dao mogućnost da mislimo i naš unutrašnji svet izražavamo mislima. Čak i dete govori: „Izvinite, nisam mislio“. Jedna devojčica je podelila sa svojom drugaricom razmišljanja o smislu života, koja su je mučila i koja su se odnosila na postojanje smrti. „Tako nešto, odgovorila joj je drugarica, mi još niko nije govorio, a i ja sama o takvim stvarima nisam mislila“.
Šta znači živeti, ne razmišljajući. To je kao slepilo. Čak i neverujući čovek može razmišljanjem doći do suštine stvari, kao što je to bilo sa mnogim naučnicima, koji su prišli kao mudraci Vitlejemskim jaslama. I obratno – apostol Pavle govori o onima koji „kad poznaše Boga, ne proslaviše Ga kao Boga, niti mu zahvališe, nego zaluđeše u svojim umovanjima i potamnje nerazumno srce njihovo… i kako ne mariše da poznaju Boga, predade ih Bog u pokvaren um da čine što je neprilično“ (Pim. 1, 21. 28).
„Mehanički čovek“ je uvučen u bujicu. On ne misli da li je nekome loše ili da li u svetu postoji nepravednost, ili ko je na vlasti Hitler ili Čubajs. On glasa za koga kažu. On je podvrgnut svakovrsnim mehaničkim sugestijama. On naivno sledi modu – sa bestidnošću u odevanju, sa neprirodnim postupcima za koje treba posle polagati račun. U svemu ovome ličnost iščezava, a za besove se otvara prostor.
„Mehaničkom čoveku“ ostaje samo rad, jelo i naslađivanje. Zato danas preko TV – glumčići beskrajno reklamiraju na fonu polugladne zemlje, kolače sa bananama i „seks“ – dve osnovne plotske radosti koje su dovedene skoro do božanskog kulta. I to je sve što oni mogu izvući od života. A „Nojev kovčeg“ – za njih nije ništa više od pikantnog naziva za restoran ili kockarnicu!
Mi uvek živimo „u dane Noja“. Danas kao da se čovečanstvo nalazi u stanju anestezije. Svakodnevne materijalne brige čine mehaničkim život mnogih. Svet u kome su ljudi priviknuti da žive čini im se nepokolebljivo trajnim, do dana kada nastupa buđenje koje je utoliko bespoštednije, što se neodgovornije živi.
Događaji savremene istorije postojano nas podsećaju na Potop. Naučnici govore o pretećoj istrošenosti osnovnih prirodnih resursa. Zbog radijacije i zagađenosti okoline postaje realnim genetsko izrođavanje čoveka kao pojave (vrste). Nebivale stihijske nesreće, potpuno nove nečuvene epidemije – signali su iz iste oblasti. Ničim opravdano uništavanje ljudi, takvo kako na primer u Srbiji i Iraku – otvara put ka apokaliptičkom ratu, koji se može pokazati poslednjim za čovečanstvo. Tada će sav sistem svetske bezbednosti za jedan čas propasti.
Tako će biti, kaže Hristos, kada dođe Sin Čovečiji. Mnogi sebično misle da će ovaj Dolazak biti samo na kraju vremena, predstavljajući da oni po svakoj verovatnoći neće doživeti kraj sveta i zato ih se to ne tiče. Upravo protiv takvog „razmišljanja“ predupređuje Hristos. On kaže daće se javiti usred naših svakidašnjih poslova, na našem radu, u našim porodičnim odnosima, u našim kućama, gde mi jedemo i pijemo. U jednom trenutnu mi treba da budemo spremni za susret sa Gospodom. Tada će biti dva na njivi: jedan će se uzeti, a drugi ostaviti. Dvije će mljeti na žrvnjevima; jedna će se uzeti, a druga ostaviti“ (Mt. 24, 40-41). Ovo je naš svakodnevni život.
Gospod će doći usred naših najsvakodnevnijih poslova, kada smo mi tako reći svecelo zaokupljeni njima. On govori o straženju, o tome da mi ne znamo u koji će čas On doći. Ovaj Dolazak Gospoda, prisustvo Božije među nama, ne odnosi se samo na budućnost, nego na sve dane naše.
Mi smo dužni da ispunjavamo sve naše zemaljske poslove dobro. No, to još ne određuje čoveka. Ništa ne razlikuje ono dvoje ljudi koji su revnosno radili u polju; niti one dve žene koje su mlele zajedno u jednom mlinu. Međutim, Bog vidi razliku: jedan je spreman, a drugi nije. Jedan je bio sa Bogom, dakle već u svetlosti; a drugi se našao bez Boga, u tami. Obratimo pažnju na to da je ovde reč pre svega o spasenju onoga ko hoće da se spase. Na Božić mi se radujemo što u svet dolazi Spasitelj. Celo Sv. Pismo, sav život Crkve svedoči da Bog spašava.
I ako se dublje pronikne u smisao svemirskog Potopa, u njemu se može uvideti spasonosno dejstvo na rod ljudski. Kada se čovečanstvo približava svojem potpunom iščezavanju, „intervencijom“ Boga, hod događaja se menja, radi preporoda čovečanstva. Noje – je čovek spašen Bogom.
Mi treba da pamtimo, da je kovčeg spreman za svakog od nas – danas u vreme svemirskog Potopa. Spasitelj Hristos, ušavši u vode smrti, vuče za sobom Svoju Crkvu, u Svojem brodu, sve koje hoće da ga slede. Iako je u vreme Noja, saglasno Pismu, poginulo praktično čitavo čovečanstvo, Hristos govori o polovini koji se spasavaju. Jedan od dvoje uzima se; pet mudrih devojaka ulaze u bračne odaje nasuprot pet ludih. I mi znamo da ovo nije matematičko deljen>e.
Gospod je daleko od stvaranja atmosfere straha u našem životu. On Hoće da nas prizove na straženje. Kada nastupi Potop, uzalud će biti uzvikivanje: „Eh, da sam znao“!, zato što smo bili upozoreni. „Budite spremni govori On – jer u koji čas ne mislite doći će Sin Čovečiji“.
Živeći kao i svi ljudi u vremenu, hrišćanin je dužan da se razlikuje od drugih ljudi. On je taj koji zna da se u zapovestima Božijim sadrži večnost. Kako da se naučimo da živimo tako da dostojno ispunjavajući svoje zemno služenje, uvek budemo pred licem večnosti – da bi oštro osećanje vremena koje nas prožima uoči Nove godine prešlo u osećanje večnosti?

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *