NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
O UZROCIMA NESREĆA
 
Zdravstvujte oče Aleksandre!
Ponovo se kod nas desila nesreća: užasna eksplozija u metrou. Mislim da nema potrebe da ovde navodim detalje onoga što se dogodilo pred očima svih. Kada se desi tako nešto, oprostite, ali život se ogadi. Dolazi na um pitanje: zašto živeti?
U „Novostima“ rasuđuju o uzrocima tragedije: izbori, Čečeni, terorizam… A zar je u tome stvar ? Ponovo se pitamo: kakav je viši smisao onog što se desilo, jer Crkva govori da Bog ništa ne dopušta što nam nije na korist. I najteže pitanje kao i uvek: šta činiti? Da, šta činiti kada čovek obamire i nema snage ni da vidi ono što ce dogodilo?
 
Zubarjeva T. K, g. Moskva
 
Odgovor: Ponovo je sva Rusija potrešena strašnim vestima – ovoga puta desetine nedužnih ljudi u centru naše prestonice. Tela nekih od njih bila su razneta u komade. Ovo je sve u kontekstu onog procesa terorizma koji se odvija u našoj zemlji – opšte propasti, rušenja, zamrzavanja gradova i izumiranja sela. Nema vlasti koja bi zaštitila narod od moralnog i fizičkog uništenja. Kada bi vlast htela da okonča sa terorizmom, ona bi to učinila isto kao što bi za jedan dan mogla da zaustavi reku lažnih lekova. Svi shvataju da treba primenjivati surove mere – neophodno je obnoviti smrtnu kaznu. Moratorijum na smrtnu kaznu je ravan zabrani streljanja u ratno doba. Ovde je reč ne samo o ratnim zločincima u Čečeniji, nego i o onima koji predaju na smrtnu kaznu sav naš narod. No, oni su se već postarali da obezbede sebi sigurnu zaštitu. Kao da sve specijalne službe samo zbog toga postoje.
Postoji u ovome događaju još jedan, nesumnjivo najvažniji aspekt: dok u zemlji ne bude na snazi zakon koji štiti elementarnu moralnost – većim delom prava dece svi će se osećati apsolutno nezaštićenim.
Nedavno sam slučajno uključio televizor. Teklo je razmatranje je li zakonita ili nije prodaja kaseta sa dečjom pornografijom i propagandom narkotika za omladinu. Neko iz grupe za podršku vikao je besno da sve bede dolaze od cenzure. Veli, dosta je bilo trpljenja.
Ova tema više odgovara nekom kriminalnom isleđivanju, nego li TV – programu. Sa takvim zločincima može se razgovarati samo kroz rešetke, a ne voditi debate, na kojima samodovoljne, site, debele čičice navode podrobnosti nasilja nad decom.
Nedovoljno je reći da tragovi narednog terakta vode upravo u ovu kriminalnu oblast. Ovo je kazna svima nama zato što se Rusija prevraća u Sodom i Gomor.
Zato je, sve što ometa propagandu razvrata, ukrepljuje veru i priziva na moralnost, za ovu gospodu opasno. Koliko je bilo samo povike povodom udžbenika A. V. Borodine „Osnovi pravoslavne kulture“. A evo sada su prekinuli i program „Ruski dom“, u vreme kada se na svim kanalima emituju svirepa ubistva, prostitucija, pedofilija, kleveta na Rusku istoriju i sa uživanjima priča o polnim izopačenostima pod vidom razmatranja problema.
Zemlja je zahvaćena bezumljem. Kao lavina narasta propaganda svemogućeg razvrata. I evo odmah posle terorističkog akta – tragedija u moskovskom akvaparku, koja se dogodila u oči Sretenja, u nedelju o Strašnom Sudu. Ovo se poklopilo i sa danom koji televizija naziva „Danom zaljubljenih“, provocirajući mladež na razuzdani život. Na fonu bestidnosti i đavoimanosti, gde satana organizuje bal – pojavio se adski prizor, razletelo se staklo, armatura, betonske ploče – odsecajući ljudima ruke i noge. Mnoštvo ljudi je tada živo sahranjeno.
Da, kao i uvek nastradali su nevini, zato što odgovornost počiva na svima nama, na čitavom narodu. Tako je i 1993. godine bilo odviše malo onih koji su protestovali protiv državnog prevrata i masovnih ubistava. A zatim je došla Čečenija i sve ostalo. Tako je i sada. Samo mali broj reaguje adekvatno na ono što se događa u našem društvu.
No, postoji nešto još dublje i veće o čemu Gospod hoće da nam kaže kroz ove događaje. Verovatno se svi sećaju šta je rečeno u Jevanđelju o onim „Galilejcima čiju je krv Pilat pomešao sa njihovim žrtvama“ i o padu Siloamske kule koja je ubila osamnaest ljudi.
Radoznali traže od Gospoda da se on izjasni za ili protiv Pilata, i od Hrista hoće da čuju takođe zašto Bog dopušta ovakve nesreće, kako odgovoriti na sablazan nepravednosti? Gde je uzrok nesreće, koji se može odrediti jednom zauvek? Gospod daje neočekivan odgovor: „Ako se ne pokajete svi ćete tako izginuti“.
Ovo je težak odgovor, zato što on postavlja sve koje pitaju pred licem njihove odgovornosti, za ono što se dešava. I kao prvo odgovornost se sastoji u tome da se shvati šta je to greh. Samo po sebi se razume, da naš greh nema neposredne veze sa dramatičnim događajima o kojima je reč. Naš greh je u drugom: u neverovanju u Boga, u zatvorenosti u sebe i narušavanju zapovesti Božjih.
A gore od svega je uninije (klonulosš), kada se od svega dižu ruke. U njemu su svi gresi zajedno uzeti. Njegov spoljašnji izraz je „plivanje niz reku događaja“, tj. neprotivljenje ničemu što se dešava danas oko nas. Naš greh je pre svega u tome što mislimo da je smrt jača od života, onog života kojeg Bog predlaže čoveku od početka sveta. Verovati u smrt – znači odricati se od naše sposobnosti za život i istovremeno odbacivati ljubav u kojoj su sadržane sve zapovesti Božije.
Greh je povezan pre svega, ne prosto sa smrću kao takvom, nego sa uninijem i našim odbijanjem da živimo. O ovom govori Hristos. On nas poziva da se pokajemo, zato ono što se dešava zavisi od našeg unutrašnjeg stanja. No, najglavnije je to – da nama predstoji susret sa našim Bogom.
Po vidivom, Gospod ne daje nikakav odgovor na pitanje o nesreći tj. njeni uzroci kao da ostaju skriveni. „Mislite li vi da su ovi ljudi bili grešniji od svih? Ne, kažem vam“.
Zamislimo se nad rečima Hristovim. Ne govori On o onome što je na površini i što je isuviše očigledno, niti o surovosti vladara i nesrećnom slučaju, već o tome zašto Gospod dopušta da to bude. Dakle, ne treba da mislimo o „nesreći Galilejaca“ (i naših savremenika) nego da zapitamo sebe kako da nađemo put ka pokajanju. Ili ćemo u suprotnom svi tako izginuti. A strašnije od svega je poginuti bez pokajanja.
U pokajanju je duboki odgovor na to kako pomoći našem otačstvu, ljudima koji propadaju (ginu). Gospod dopušta da se dese mnoge nesreće, radi jednog – jedinog: da nas privede pokajanju.
O, kada bi nesreće koje doživljava naš narod poslužile njegovom pokajanju i obraćanju Bogu! I zato mi treba kao uvek, ili tačnije kao nikad do sada, da se usrdno molimo. Kada se vidi takva strašna katastrofa, nekome se može učiniti da molitva tu više ne može pomoći. Ali kada počneš da se moliš, sve se po milosti Božjoj razrešava. U krajnjoj meri dolazi se do čvrste uverenosti da se sve u svetu dešava po volji Božijoj ili po dopuštenju Božijem.
Šta činiti? Kao i uvek, na svim nivoima iz svih snaga suprotstavljati se opštoj propasti. Ne dezertirati iz ovoga rata o kome Patrijarh kaže da se vodi organizovano i svrsishodno na uništenje našeg naroda.
Mi treba da učinimo na zemnom planu sve što od nas zavisi, ali pri tome se ne obmanjivati sa lažnim nadama ovoga sveta na spoljašni uspeh i ne zaboravljati da nam „sa mnogim nevoljama valja ući u Carstvo Božije“. Čuvati sveti mir „dok su zemljotresi po svetu“, za koje Gospod kaže da su početak stradanja; i znati da je Hristos već sve pobedio, i odgovornošću vere ući u Njegovu pobedu.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *