НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
О ПЛАЧУ ЗА ИЗГУБЉЕНОМ ДЕЦОМ
 
Поштовани оче Александре! Многе су поразили страшни догађаји у Беслану, 1. септембра. Мене мучи страх за судбину наше деце. Ја их имам троје. И шта могу сада видети у животу – злобу, лаж, ужас, смрт ? Има пословица “У великим несрећама страдају и мале ствари” – а то су у овоме случају наша дечица. Она гину од руку терориста, у авионским несрећама, или због немарности лекара… Деца су такорећи таоци неодговорности садашњих власти. А ми их сахрањујемо и оплакујемо. Она су мученици попут оних 14000 младенаца убијених у Витлејему, по наређењу цара Ирода. Чему се можемо надати, ако нашој деци свакодневно прети смрт, а ми ту ништа не можемо изменити?
 
Р. Р. Назарчук, Г. Нижњевартовск
 
Одговор: Читав наш живот је пут следовања за Христом. А први пут Богомладенца Христа води у Египат, древном непријатељу, оваплоћењу зла и свих заблуда. Прве вечери Рождества, Христос постаје изгнаник.
Властодршци о којима ви говорите иду путем цара Ирода. Ирод смишља убиство Богомладенца чим је сазнао о Њему. И после повратка источних мудраца другим путем кући, он се није одрекао своје злочиначке замисли. Он је уверен да ће убијање свих младенаца у Витлејему, међу њима погубити и тек рођеног Цара јудејског.
Нас не може да не жалости да је он лако нашао испунитеље овог нечувеног крвавог злочина, иако читава историја света сведочи да њих никада није недостајало. Историчари пишу да је Ироду тада било око 70 година, тако да тек рођени Младенац није могао представљати за њега као цара некакву опасност. Да му не би промакао Христос, он убија сву децу узраста од две године и ниже. У безумљу зла он убија сву децу не само у Витлејему, већ и у његовој околини.
Овај злочин је био извршен чисто по наговору човекомрсца ђавола, који је распалио његову гордост и свирепост. Пред нама је претеча антихриста.
Света Црква прославља мучеништво ове невине деце, чија је крв проливена за Богомладенца Христа, Који ће после пролити Своју крв за њих. Овом децом започиње непобедива армија Христових мученика.
А шта је са родитељима деце која страдају? Овако се испуњава пророчанство св. Писма:”Глас у Рами се чује: плач и ридање, и уздах велики. Рахиља оплакује децу своју, и не може се утешити, јер их нема.”Ово пророчанство се испунило већ једном у време пророка Јеремије. Ми читамо у св. Писму његове речи о Јерусалиму, запалом у ропство и јудејима који напуштају земљу где је остала гробница Рахиљина. Није Лија, него Рахиља – слика обећане земље, она плаче због деце која су требала да буду тамо, но њих тамо нема. Тако исто у Витлејему, нада на будућност ишчезава са смрћу деце. О Рождеству Христовом ово пророчанство се раскрива са још већом снагом.
И у наше дане оно се поново открива тамо, где је безутешна жалост због убијене деце.”Плач и ридање, и уздаси многи” – као да пророк не налази речи да изрази своју сметеност и ужас који је доживео. Некада је био велики плач у Египту због убијених првенаца. И ево поново најмлађи створови предају се на смрт. Они према којима ми осећамо нарочиту љубав. Тако је велика жалост да ми не можемо да се утешимо.
Но, нема такве жалости у овоме свету, да за њу не би било Божије утехе. Рахиља неће да се утеши зато што их нема више у мајчином наручју. Али када их стварно не би било, могла би се разумети жалост у којој нема наде.
Али ми знамо да они нису погинули, него да иду испред нас ка Богу. Горки плач у Рами је само преддверје највеће радости, јер постоји плата(награда) и нада на будућност. Што је већа жалост, то ће бити већа радост. После Своје крсне смрти, Васкрсења и Вазнесења, Христос шаље Духа Светога, Који нас поучава свакој истини и утешује истином. Он зида Цркву Своју, вођену Духом Светим, а у њој су убијени младенци – њени мученици и њена слава. А њихова крв је семе Цркве.
Чини се да на земљи нема већег искушења, него видети убиство деце. Али, постоји оно што је неизмерно страшније – а то је када ми допуштамо духовно и морално убиство наше деце.”Не бојте се оних који убијају тело – каже Господ – а души не могу наудити”. Зато што постоје две смрти. Постоји дакле и друга смрт о којој говори Откровење. Она је повезана са одбацивањем Господа које се пројављује можда више од свега у убијању наше сопствене деце пре њиховог рођења и у њиховом развраћивању. И зато постоје два плача. О, када би Рахиљин плач постао данас покајним плачем читавог човечанства за убијеним душама или телима деце! Тада би ми сви сазнали да је са нама Бог. Он спашава од смрти Младенца Христа да би ми сви увидели да је нада на Божији Промисао – одговор на безнадежност људске ситуације у којој смо се и ми нашли.
 
Часопис “Руски дом,
бр. 1. 2005. г
 
 

 
 

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.