NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
MOŽE LI SE POBEDITI ZLO?
 
Posle nedavnog američkog pogroma Iraka (a pre toga Srbije) samim sobom se nameće poređenje sa događajima od pre 6070 godina, kada je nacistička Nemačka osvojila gotovo čitavu Evropu a danas SAD malo-pomalo ustanovljuje svoju vlast nad svetom. I tada, a i sada, pokorene narode očekuje uništenje radi zadovoljenja „izabrane rase“ (zlatne milijarde).
I ondašnja Nemačka i sadašnja Amerika demonstrativno su raskinule sa hrišćanskom prošlošću. Parole poput „Got mit uns“ (S nama je Bog; nem.) „In God we trust“ (Mi verujemo u Boga; eng.) ili svakodnevne molbe američkog predsednika nikoga više ne mogu prevariti: Šo već nije hrišćanski Bog, već pre Bog kojem se moli antihrist (Dan. 11,38): Bog zemaljske, finansijske, političke i vojne sile. Ako ovako bude i dalje, čini se da će se uskoro javiti antihrist i kraj sveta. Zar nije očigledno da zlo, kakvo Vi volite da ponovite, postaje sve više organizovano? I krajem 30-ih godina nemoguće je bilo pretpostaviti kuda će se okrenuti događaji i čime će se sve završiti?
Je li moguće (po analogiji) očekivati sličan ishod i sada?
 
I. Strekalovski, g. Moskva.
 
Odgovor: Svet je bio potresen „ratom zvezda“ iz filmova strave i užasa koji je Amerika prodemonstrirala u Iraku. Doslovno, to nisu bili ljudi koji su prodefilovali na ekranima celog sveta, već kosmički došljaci koji ubijaju ljude radi mamone. Čelični roboti, konstruisani besovskim silama, invazija apokaliptičkih skakavaca. Iza svega toga su političke i vojne ambicije SAD i iskonski san Izrailja o gospodarenju nad svetom.
Ovi događaji pripadaju toj duhovnoj kategoriji onda kada postanu većim od samih sebe. Kakve je čudesne proročke reči iskazao Dikens u pretprošlom veku: „Najrazorniji udar na slobodu biće nanesen iz ove zemlje“[1]. Najporažavajuće od svega je to što oni prinuđuju svetsku zajednicu da prizna opravdanost njihovih akcija. Tako će i sam antihrist zahtevati od svih priznavanje svoje nepogrešivosti.
Razlika sadašnje situacije od drugog svetskog rata je u tome što je Hitleru bilo suprotstavljena realna vojnopolitička sila u licu SSSR i saveznika, a sada takva sila ne postoji. I put za Moskvu, za američke tenkove (ako zatreba) je otvoren. A i sama Moskva je već, u stvari, okupirana.
No, najglavnije je da se duhovna i moralna atmosfera promenila. Dvadeseti vek sa njegovom nečuvenom svirepošću bio je tek prelaz u dvadeset prvi vek. I Hitlerovski nacizam i Staljinistički Gulazi, u tom pogledu su bili samo uvod. Iz jednoga zla, neosvešćenog i neodbačenog proističe i drugo. I u nebivalom tendencioznom (svetskom) rastu zla u dvadesetom veku – početkom 21. veka, sve jasnije se ocrtavaju obrisi apsolutnog zla.
Danas je potiranje (gaženje) moralnih normi – neizostavni zakon politike. Istorijska odgovornost „novih amerikanaca“ sastoji se u učvršćivanju političkog nasilja kao pravila. Svetskom zajednicom sve više ovladava mračni pesimizam u pogledu ljudske prirode, tj. ubeđenost da su ljudi zli u samoj svojoj suštini.
Delimično to tako i jeste. Hristos kaže: „Kako vi možete činiti dobro, budući da ste zli“? No, zlo u čoveku to još nije – sve. Grehovna prokaza ne može uništiti prvosazdano prvorodstvo: ljudska priroda ostaje dobrom po svojim glavnim stremljenjima. I to u osnovi dobra, bez obzira na izopačenost. A ovo daje mogućnost čovečanstvu da se bori sa zlom i produži život na zemlji, jer narodi i države postoje u svetu stvorenim Bogom. Moralnost i pravednost čine suštinu ljudskog života, a zlo samo parazitira na njima.
Politika „novog svetskog poretka“ za ovo ne zna. Obratno ona se nadahnjuje prividnom bezgraničnošću zla. Oni pretpostavljaju da je čovek – životinja pokrenuta pohlepom i strahom. Potpuno uništavanje osnova moralnosti i kulture – je azbuka antihristove vlasti. To je đavolja politika, gde su bezgranično nasilje, nemoral i laž – normalna politička sredstva.
Razume se, politika sile nije od juče. Uvek je bilo vladara koji su bez kolebanja pribegavali falsifikatima, lažima i svirepostima, tj. čineći zločine za koje je sposoban samo čovek da bi zadovoljio svoje ambicije. Ipak zlo nije bilo odlučujućom silom društvenog života, a sada posle oktobarskih događaja 1993. god. (u Moskvi), bombardovanja Srbije i razaranja Iraka, ono postaje pravo koje čvrsto nastoji na onome što označavaju reči:
 
„Pravo je kod onoga koji ima pare“, ili
„Ko je na TV, taj je na vlasti“.
 
U svesti masa ovo se usidrava kao norma; takođe normom postaje i greh nasilja. Današnji trijumf političkog zla moguće je samo zahvaljujući nabujalom rastu amoralizma u svetu. Besprimerna propaganda nasilja, razvrata i otvorenog bogohuljenja ne čini se slučajno danas, uz punu popustljivost državne vlasti. Nastupiće (nastupa) dan kad će apsolutna nepravednost uztrijumfovati. A ovo će se desiti samo zato što će moralno slepilo i kompromis sa zlom biti prihvaćeno od većine. Ljudi koji će prihvatiti ova pravila – preokrenuće se u robove unapred upregnute u jaram „čoveka bezakonja“.
Iščezavanje normalnog političkog života, prevraćanje OUN i Saveta bezbednosti u čisto dekorativne organizacije – veoma su indikativni signali o zacarenju apsolutnog zla, kada će se uzeti onaj koji zadržava (2 Sol. 2, 7), a to je zakonska državna vlast, kako su o tome govorili mnogi Sveti Oci. To znači da će svaki politički život iščeznuti.
Gde je odgovor na ovu, prividno bezazlenu situaciju? Odgovor je u tome da zlo neće pobediti, kao i politika „novog svetskog poretka“. Razrušiti, ne znači pobediti i mi vidimo kakvo je „opšte dobro“ ova vlast sposobna da prinese ljudskom rodu. Amerika danas postiže uspehe uvećanjem ljudske patnje – što je suprotno ciljevima svake istinske politike.
Zlo je uvek rušenje, a to predodređuje slabost i nedugovečnost njegovih uspeha. Trenutni uspeh je uvek obmanjiv, čak i sa zemaljskog stanovišta. Pobeda fašizma u svoje vreme, činilo se nezadrživom. U dalekoj i bliskoj budućnosti i ovu politiku će neizbežno postići kazna, samo je pitanje vremena kada će se to desiti.
Mi znamo da pravda i pravičnost ne pobeđuje uvek u ovome svetu koji leži u zlu. Javlja se pitanje: Zar će promislom Božijim biti dozvoljeno (dopušteno) da naša sloboda bude uništena silom kao i sve tradicionalne duhovne vrednosti? Zar nema nade da će istina i pravda na zemlji pobediti bar na neko vreme? Zar će Bog dopustiti da se naše razgromljeno OTAČASTVO nikada više ne obnovi i naš život neizbežno postane ropski? Da naša Crkva bude potčinjena neprijateljskoj joj vlasti, naša braća po veri budu gonjena i ubijana, naša deca razvraćena, a mi sve više pomireni sa vladavinom laži?
A kako može biti drukčije i šta se može promeniti ako se mi ne promenimo? Glavnim uzrokom svih nesreća uvek je bila težnja za zemaljskim uspehom, sjedinjena sa spremnošću da se na žrtvu prinese istina. Tako je bilo i u vreme katastrofe 1917. god, tako i sada u sadašnjoj kriminalnoj revoluciji.
Kao rezultat poslednjeg rata zlo se osnažilo u svim oblastima života, u celom svetu, a u tom pogledu i u Rusiji. Kriminalcima svih nivoa, od uličnih huligana do deputata državne Dume – Još jednom je dano da osete nekažnjivost za svoja dela. Sa još većom drskošću oni će učvršćivati umesto sile zakona – zakon sile.
Da, uistinu, zlo u svetu postaje sve organizovanije i sveobuhvatnije. Ali, niko ne može izbegnuti odgovornost. Svaki čovek se može ovako ili onako susresti sa iskušenjem da dostigne uspeh i vlast sredstvima zla. I hrišćani, svaki po svojoj meri, ne mogu izbeći ovo iskušenje. Samoga Hrista je iskušavao đavo pokazujući mu carstva sveta i njihovu slavu: „sve ovo ću Ti dati, ako mi se pokloniš“. Hristos je odgovorio „idi od Mene satano, jer je napisano: Gospodu Bogu Tvojem jedino se klanjaj i Njemu Jedinome služi: idi od Mene satano!“ Takav odgovor daje ljudska ličnost koja zna svoju neponovljivu sudbinu, svoju besmrtnu dušu, svoj konačni cilj i večni život, i svoga Boga; kada politika predlaže carstvo sveta po cenu njegove duše. Takav je odgovor ćesaru bio u licu predsednika SAD ili kakvom bilo inkvizitoru Dostojevskog, koji hoće da uspostavi na zemlji tobože carstvo Božije ili konačno ljudsko carstvo i „pravednost“.
Nije dozvoljeno činiti zlo radi bilo kakvog dobra. Kada se država i politika odvoje od moralnih normi to je onda carstvo demonskih načela o kojima govori Sv. Pismo. Neznabožačka imperija – umesto i protiv carstva iskupljujućeg vaploćenja – ranije ili kasnije će propasti.
Postoji samo jedan rešavajući princip pred kojim se apsolutna nepravednost pokazuje duhovno bespomoćnom. To je princip realne i nepokolebljive pravednosti. Ovde je iskušenje i sablazan za ljudsku svest. Bog nas je lišio materijanog oružja i tehničke moći, zato što je za suprotstavljanje zlu ovo nedovoljno. Potrebno je istinsko razumevanje svega što se događa i ničim neuništiva sila duha. I glavno – blagodatna pomoć Božija, zahvaljujući kojoj se sve može promeniti za jedan dan. Mi ne gradimo nikakve iluzije, nego uvek pamtimo da je 12 prostih svedoka istine pobedilo moćnu Rimsku imperiju i čitav svet. Tamo gde dejstvuje Bog niko se ne može protiviti. Jedan kamen iz praćke Davidove pokazao se dovoljnim da obori nepobedivog Golijata.
 


 
NAIOIANA:

  1. Amerike, prim. prev.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *