NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
SVETA KRASOTA
(uspomeni Ljudmile Šorevne Krjukove)
 
O novoj mučenici Ljudmili već je pisano u pravoslavnoj štampi, a radio „Radonjež“ posvetio joj je dve emisije. Na Mitrovdanske zadušnice, posle molitve za „sve vojnike, živote svoje za veru i Otadžbinu položivše“, ona je bila zverski ubijena ispred svoga doma.
Opelo je služilo, u hramu Sv. Nikole u Pižama, devet sveštenika pri ogromnom sabranju naroda.
Ko je bila Ljudmila Igorevna Krjukova? Naučnik ekonomista, filolog, pedagog, pesnik, član Društvenog pokreta „Za moralni preporod Otačestva“, predavač na Pravoslavnom bogoslovskom institutu, direktor Nedeljne škole pri hramu Devet Kizičkih mučenika.
Njena smrt je proizvela utisak užasa, ne samo svojom besprimernom svirepošću, već i zato što savršeno ne odgovara njenoj ličnosti. Ona je bila kao nezemaljsko biće koje postojano donosi dobro i olakšanje života drugim ljudima. Svako ko ju je poznavao sigurno je uočio dve njene karakteristične crte: radost i um.
Ona je sebi davala jasan račun o svemu što se dešava u životu (između ostalog i u politici). U svojoj dobronamernosti ona je bila otvorena prema svakom čoveku i umela istovremeno da probudi dobro u svakome koga je susretala. Sama poverljiva, izazivala je poverenje i kod drugih. A pored toga, cenila je iskrenu reč. Ljudmila nikoga nije potcenjivala i svako se pred njom osećao kao čovek. To je velika stvar i priznak istinskog pesnika i hrišćanina. U njoj je bilo nečeg poput cveta i deteta – ničeg otrovnog, onoga što je sada prisutno kod mnogih. Po svojim prirodnim osobinama ona je bila ustremljena ka poeziji i svetosti. Pesnik je kao dete i svetitelj je kao dete. Niko ne može postati pesnikom ni svetiteljem dok ne bude kao dete. Kod Ljudmile je bilo prisutno uzajamno razumevanje sa decom.
O njoj se može reći da je bila čovek istinske inteligencije. Dakle, ono što je sada velika retkost. Postoji lažna inteligencija poput one koja je besčastila Rusiju uoči 1917. godine i koja je još više besčasti sada.
Jedan akademik je primetio da su najinteligentniji ljudi koje je sreo u životu, bili seljaci Arhanelske gubernije u koju je on bio prognan 20 – tih godina. A danas u tim istim mestima, čak i učitelji u razgovoru sa učenicima upotrebljavaju psovke i ne primećujući to. Psovka ne samo na TV, nego i u solidnijim časopisima, već se smatra nečim normalnim (normom).
Istinska inteligencija – to je kao rasnost. Ranije je postojalo plemstvo koje se vremenom izradilo, a sada su to ljudi najviši primerci blagorodstva, duhovnog blagorodstva – plemićki duha.
Upravo na takvoga čoveka obrušilo se najniskije, najpodlije, najbezumnije u ovome svetu. Ko je njen ubica? Sam đavo koji ne može da podnese prisustvo ovakvih ljudi na zemlji i koji nalazi sve više slugu koji ispunjavaju njegovu volju. Mučenica Ljudmila je u redu sa novim hrišćanskim mučenicima: jeromonahom Nestorom, Optinskim inocima, jeromonahom Grigorijem (Jakovljevim), čuvarem Iverske mirotočive ikone – Josifom, vojnikom Evgenijem (Radionovim). A kako često čovekova smrt liči na njegov život! I otkriva sav njegov život.
Diplomski rad Ljudmilin na Bogoslovskom institutu bio je posvećen Krstu. Njeni glavni razgovori sa studentima i decom odnosili su se na Sv. Carske mučenike i novomučenike i ispovednike Ruske. I poslednji – o novom mučeniku Evgeniju (mučenim i zverski ubijenim u Čečeniji). Naprsni krstić Ljudmilin obagren krvlju, nalazi se sada na Sv. Prestolu u hramu Sv. Nikole u Pižama, kao i krstić vojnika – mučenika Evgenija, pored čestica Sv. moštiju ugodnika Božijih.
U ovoj smrti je krajnji užas današnjeg sveta. Istovremeno mi se kroz nju učimo potpunoj uverenosti da nam se sve žalosti daju od Boga. Upravo o Božijem prisustvu među nama mogla bi svedočiti većina koja je prisustvovala njenom opelu. Kakva god da je smrt istinskog hrišćanina – ona treba da nam učini shvatljivom smrt Hristovu. Pri ovome, tajna ostavljenosti, odbačenosti i poniženosti Hristove je toliko plodonosna da Bog ne može ne dati je izabranim Svojima.
Dolazi vreme kada mi potpuno jasno možemo da shvatimo da se smrt javlja jedinom mogućnošću naše pobede. Svetost se saznaje posle smrti. Sveti su samo oni koji su prošli kroz smrt.
„Sa svetima upokoj“ – moli se derznoveno Crkva, zato što se sa svetima mogu upokojiti samo oni koji su prošli kroz smrt.
„Pre smrti nikoga ne hvali“. Zato nam se i daje smrt. „Niko nije svet, do jedinoga Boga“ – i onaj koji je prošao kroz smrt, kroz koju je On prošao radi nas. Svetost se saznaje posle smrti, kada Crkva može uključiti ove ljude u svoju istoriju i svoj život, jer iz njihovih osobina, reči i tajni mogu svi izvlačiti duhovnu korist. Sveti žive u Crkvi zato što Božiji život prisustvuje u njima. No, oni moraju prineti plod da bi Crkva saznala za njih. Ovaj plod prinosi se kroz njihovu smrt. „Ako zrno koje padne na zemlju ne umre, to jedno ostaje“ – Smrt je pristup u večni život, u najvišu lepotu kroz krajnju rugobnost ovoga događaja, kroz Krst Hristov koji je lepota Crkve.
Ljudmilina smrt je blagouhani prinos Gospodu. Šta se može reći o njenim stihovima? To, da su oni većinom produkt talenta – očigledno je. Njeni stihovi organski se slivaju sa njenim likom. Oni su sozercani verom. Istovremeno je u njima trezveno građansko i duhovno rasuđivanje o dobru i zlu. To su stihovi čoveka koji radosno prima život i voli život u veri. Svet koji leži u zlu preobražen je, u njima, verom u Hrista i Hristom. Zato u njenim stihovima nema ničega tragičnog. Oni pri tome nisu dosadni, što je neizbežno tamo gde se tragika izostavlja.
Ima propovedi poput stihotvorenja po svojoj finoći i lepoti. A ima i stihotvorenja (poezije) koja zvuče kao propovedi kada njihove reči postanu krsne. Pred licem krsne smrti i posle smrti, čisti duh poezije diše gde hoće, i ne znaš otkuda on dolazi i kuda odlazi. A poezija je na kraju krajeva umeće da se iskaže ono što se ne može izraziti nikakvim rečima.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *