NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
NOVOMUČENICI RUSKI I ČISTOTA PRAVOSLAVLJA
 
(Odlomci iz referata na Sveruskoj konferenciji „Hrišćanstvo – 2000. g.“; g. Samara, maja 2000.g.)
 
Ako bi u jednoj rečenici naznačili opasnost koja sada preti čistoti pravoslavlja, onda je to gubitak centralnog mesta Krsta u pravoslavnom bogoslovlju.
Naše spasenje savršuje se Krstom, čistotom vere, Krst – istočnik i središte svih Božanskih tajni, svih dogmata, sve ljubavi, svih blagoslova. Mi smo spašeni Krsnom smrću Hristovom. Krst nam daje mir koji prevazilazi svaki razum, i „radost celom svetu“, dolazi od Krsta. Bez Krsta nema spasonosnih tajinstva Crkve. Crkva bez Krsta – verski obred bez istine i pravde, bez pokajanja i svetosti.
Da, svi mi težimo, verovatno, da dobijemo praštanje grehova Krstom Hristovim. No, mi nećemo da prihvatimo život na Krstu. To što se često naziva „biti razuman“, realista ili čvrsto stojati obema nogama na zemlji, u samoj stvarnosti može biti samounutrašnje neželjenje (odbijanje), da se nosi (primi) Krst.
Ap. Pavle kaže: „A ja, Bože sačuvaj, da se čim drugim hvalim osim Krstom Gospoda našega Isusa Hrista, kojim se meni razape svijet i ja svijetu“, ne dakle, novosagrađenim i obnovljenim hramovima, ne brojem novokrštenih, ne bogoslovskim institutima i školama, ne socijalnom aktivnošću; sve je ovo značajno – ali to nije glavno.
Još jednom da podvučemo ovu misao. Mi, ni u kome slučaju ne želimo da umanjimo značaj ogromne svakodnevne delatnosti koju vode naši sveštenoslužitelji i mirjani, u obnovi ne samo razrušenih hramova, nego i duhovnih osnova života društva. Mi smo svedoci da se istinski duhovni preporod odvija neprimetno kao rast biljaka. Za ovo su neophodni pre svega: smirenje, razboritost i trpljenje. Međutim, ova najdragocenija svojstva moraju biti sastavni deo Krsta, bez koga se ona ubrzo preokreću u svoju suprotnost – što se može primetiti u savremenom svetu. Smirenje postaje ropska pokornost pred zlom, razboritost se izvrće uplašljivu i ciničnu opreznost, a trpljenje vidi sebe kao potištenu ravnodušnost i gubitak svih pozicija.
Potrebno je da u svim našim velikim i malim delima prisustvuje Krst kao stalna mera našeg života…
Dakle, u Krstu je sva punoća hrišćanskog ispovedanja i nije slučajno što se sa Krstom izobražavaju mučenici. Nijedno drugo veroispovedanje izuzev pravoslavlja nema tako mnoštvo mučenika – ovo i jeste svedočanstvo njegove istinitosti. Tamo gde je Krst Hristov i Krst mučenika Hristovih, zlo se razgolićuje do dna. I zato, kada se zlo u svetu raskrije do dna javiće se na nebu Krst Hristov kao znamenje Drugog pobednog Dolaska Hristovog u slavi.
Sada kada se pred našim očima zlo raskriva do kraja, istinsko poštovanje mučenika kao i čuvanje čistote Pravoslavlja postaje naročito važno. Tim više, ako imamo u vidu stalno prisutnu eshatološku perspektivu u našem životu, kada će ispovedanje čistote Pravoslavlja neizbežno označavati spremnost da se primi mučeništvo…
Ovde bih hteo da se dotaknem i druge važne teme, istaknute u naslovu referata – tj. proslavljenja Novomučenika i Ispovednika Ruskih. Kako se mi odnosimo prema njihovom proslavljenju tako se odnosimo i prema tajni Krsta, tj. tako mi u stvarnosti ispovedamo čistotu pravoslavlja. Između ostalog, proslavljajući mučenike i ispovednike, mi moramo napominjati sebi da su ispovednici bili ti koji su bili spremni i na smrt za istinu Pravoslavlja, a mučenici su ti koje je Gospod udostojio da ovo ostvare!
Nemoguće je ne priznati da je kanonizacija Novomučenika došla mnogo sporije nego što je to trebalo po pravdi Božijoj. Kako bi bez kanonizacije čitavog sabora Novomučenika i Ispovednika Ruskih (neosporne pojave u životu Ruske Crkve), postali svesni šta se dogodilo sa našom Rusijom i našom crkvom u 20. veku i kako bi mogli prići istinskom pokajanju?
Reč Božija kaže nam, da radi 10 pravednika može biti pomilovan Sodom, a Jerusalim radi jednoga:“idite po ulicama Jerusalima, i pogledajte, potražite na trgovima njegovim, ima li čoveka pravednog koji traži istinu? I Ja ću poštedeti Jerusalim „;govori kroz proroka Gospod pred razrušenjem Jerusalima. Eto zašto Bog ište sa takvim nestrpljenjem istinske zastupnike za narod. Od jednog pravoslavnog svetitelja uvek se rađaju i drugi. U istoriji Crkve retko biva da jedan Sveti postoji odvojeno od drugih. Većina zvezda sija u malim i velikim sazvežđima. Oko svakog osnivača je Korona (venac), svetih učenika. Prepodobni Sergije Radonježki i njegovi učenici; prepodobni Antonije i Teodosije Kijevo – Pečerski i njegovi bezbrojni vaspitanici; sva plejada Optinskih staraca, od prepodobnih Lava i Amvrosija do Ispovednika prepodobnih Nikona i Nektarija. Ili sveti blagoverni knez Aleksandar Nevski i njegovi potomci: Danilo Moskovski i Dimitrije Donski.
I, konačno, najsvetlije sazvežđe: sveti mučenik Car Nikolaj, sveti ispovednik Patrijarh Tihon i sav sabor Novomučenika i Ispovednika Ruskih…
…Mi smo prizvani da idemo putem na kome su neophodni najviši napori, kako bi plamenim duhom služili
Gospodu. Kako se možemo suprotstaviti novodolazećim iskušenjima, ako toga nema kod nas? Ko hoće da služi Bogu, kaže Sveti Vasilije Veliki, neka spremi srce svoje za iskušenja. Sada je ponovo vreme pripreme i glavna naša briga treba da bude naš unutrašnji čovek! Ono što će nas spasiti na kraju – to je unutrašnji svet, tj. duhovna krepkost koju dobijamo kao dar od Boga. Neko od svetih našeg vremena rekao je da mi dobijamo mučenički venac svakog dana ukoliko posvećujemo sve svoje neprijatnosti i žalosti u toku dana, Bogu. Vreme se sabira oko Hrista. Vreme radi za Hrista, čak i u najmanjem: na radu, u školi, u porodici, među prijateljima i poznanicima! Danas, mnogi govore o „hrišćanstvu malih dela“. Da, ali mi smo dužni da vidimo i celu sliku, to je principijelno važno, zato što porađa drugačiju nastrojenost i drugačiju molitvu.
Vreme gradi osnove nepokolebljive nade na Boga živoga. Oni koji su pobedili sa Crkvom, toržestveno idu ispred nas, prizivajući nas da se ne klonimo od borbe. Mi smo dužni, na kraju krajeva, da učinimo izbor: gde je naša istinska radost, u ovom svetu ili u drugom. Ona ne može biti istovremeno u oba. Bog nam daruje sile da idemo Krsnim putem, putem raspeća i nema druge mogućnosti da se bude Hrišćaninom.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *