NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
PRISLUŽIVANJE SVEĆE U NOĆI
 
13. februara – Beseda na dan Sabora novomučenika i ispovednika Ruskih
 
Na dan spomena novomučenika i ispovednika Ruskih, mi ispovedamo da vrata adova neće odoleti Crkvi Hristovoj, i molimo se našim svetim, da nam bude data hrabrost, koju su i oni projavili, da u nama ne bude uninija i straha, koji će kako kaže Hristos – mučiti sve narode.
Ono što je naša Crkva preživela, po razmerama i dubini ne može se uporediti ni sa čim u istoriji čovečanstva. Hvala Bogu, mi smo se udostojili da budemo svedoci raskrivanja zla u svetu do kraja i javljanja Hristove ljubavi do kraja – nikada nije bilo takvog poruganja čoveka i nikada nije rascvetala tako njegova svetost. Usred apokalitičke zime i hladnog zadaha smrti, Crkva je danas ispunjenja cvetovima i ne nedostaju joj, kako kaže sveštenomučenik Kiprijan, ni ljiljani, ni ruže – od Carskih mučenika, od sveštenomučenika Vladimira i Venijamina do prepodobnomučenice velike kneginje Jelisavete i do najprostijih verujućih ljudi. Koliko je samo bilo streljano, mučeno, koliko nestalo – episkopa, sveštenika, monaha, žena i ljudi, i dece iza bodljikavih žica konclagera, u tamnicama, na prisilnim radovima GULAG-a, koliko ih je bilo u svem narodu – nijedan dom nije minula ova čaša.
„Predaće brat brata na smrt, otac čedo, – govori Hristos, – i bićete omrznuti od svih ljudi imena Mojeg radi.“ Ponekad nevoljno pomisliš, zar je tako šta moguće? U vreme gonjenja dvadesetih, tridesetih i četrdesetih godina, kada se vršio besprimerni genocid ruskog pravoslavnog naroda, ovo se sve doslovno ispunilo. Deca su predavala svoje roditelje, i brat brata na smrt, i ovo se smatralo junaštvom. Kao što je zapisano u jednom tipičnom izveštaju iz tih godina: „Pošto je osudio na smrt rođenog brata, on je osetio da su se drugovi počeli odnositi prema njemu sa posebnim poverenjem“. Lišavajući čoveka Boga, oni su ga lišili njegovih bratskih, čak i krvnih veza, da ljudi ne bi osećali sebe ni kao narod, ni kao porodicu, ni kao ličnost. Niko, ni jedan čovek nije mogao izbegnuti taj ad, malo što je bilo stradanja zbog smrti bliskih – često je iza toga sledila tortura odricanja, t. j. zahtevalo se javno odricanje od streljanog oca sveštenika, a ako se radilo o detetu – potrebno je bilo da se odrekne pred čitavim razredom od roditelja, od vere i Boga: „Staljin će ti zameniti tvog oca izdajnika“. Bilo je potrebno sve povezati krvlju, sve učiniti saučesnicima u zločinu, čak i svojim ćutanjem.
Većina ovo sluša i lako propušta mimo sebe, kao nešto što nema veze sa našim vremenom. Ali, ovo je povezano sa našim danima. Zbog toga što nije bilo pokajanja naroda, revolucija – prevrat Božanskog i moralnog poredka – vrši se danas još bezobzirnije. Umesto pređašnjih crvenih lažljivih plakata – na svakom uglu su znamenja mamone, i već se ponekad otvoreno čuju prizivi: „Ubijaj, kradi, laži, bludniči!“ Preko sredstava masovnih informacija glas drevne zmije laskavo (ulagljivo), u mekoj tobože naučnoj formi saveta, nameće da su zapovesti zastarele i da savremeni čovek može živeti po novim, savremenim zakonima. Niko vas ne primorava da tako postupate – vi sami možete slobodno izabrati ono što hrišćani još nazivaju grehom. Ona ista najsatanskija hipnoza, ono isto predavanje brata bratom na smrt, one iste posledice. Ukinuti Boga – znači ukinuti čoveka u ličnosti, u porodici, u narodu. Kao i 1917.godine, nužno je pre svega diskreditovati Crkvu, da bi se potom rušilo šta god se poželi. Kao boljševici, koji su mnogo obećavali i sve uzeli.
A najstrašnije je kada zlo prestane da se maskira. Čime se koristio Lenjin? Čudovišnom kriminalštinom. Potrebno je bilo da se narodu izmakne tlo pod nogama. I sada se to isto dešava…koliko se pravednika svakodnevno danas muči u duši, kao u one posle-revolucionarne godine! Njihovo beskrvno mučeništvo predoseća nove reke krvi miliona. Mi ne možemo reći da su gonjenja od nas daleko. No, iako Crkva preživljava relativno spokojno vreme, kao na primer u vreme brežnjevljevskog zastoja, a danas se pri tome otvaraju još i novi hramovi no, i pored toga mi moramo svagda biti spremni za nova gonjenja – o čemu govori Hristos. I više od toga – želeti, kao što je kazano u molitvi novomučenicima Ruskim, da se udostojimo tih stradanja i imamo snage da ih primimo.
Kako su nam dragi ovi sveti svojom ljubavlju prema Hristu! I kakvu bliskost opštenja sa njima osećamo, kao da oni govore: „Mi idemo za Gospodom da vam pripremimo mesto“. Božiji čas – čas blagodati i smrti – nama ne pripada, no mi moramo biti spremni za veliki prelaz, ma kakvu nam smrt Gospod poslao,
Mi često uprošćavamo objašnjenje naših nevolja i dijagnozu nesreća pravoslavne Rusije. Mi kažemo: „Ovo je sve zbog naših grehova“, i to je istina. No, biti istinskim hrišćaninom ne označava zemaljske uspehe i ne javlja se garancijom nastupanja spokojnih dana. Kada nam se prvi put otkrivala blagodat u Crkvi, mi smo zadivljeno mislili: „Kako je dobro biti sa Gospodom! Gospod je dobri Pastir, Koji me vodi ka vodama tihim!“ A sada nam dobri Pastir govori: „Evo, vas šaljem kao ovce među vukove“.On govori ovo, ne samo mučenicima, već svim hrišćanima. Tako je zapisano, i tako dostoji postradati svima koji su Hristovi, i niko od nas ne može se čuditi, ni žaliti, ako nevolje postanu neizmerne i iznad snaga.
Zbog toga što Crkva ne stoji samo pred konkretnim zemaljskim pretnjama, zbog toga što rat sa njom, ide uvek iza granica zemlje, zbog toga što smo hrišćani, mi zajedno sa novomučenicima, danas usklikujemo: „Za Tebe nas umrtvljuju svaki dan, smatrajući nas ovcama za klanje“. „Ovce ne mogu zaštiti sebe, – pisao je iz progonstva jedan episkop – jedino što one mogu je da bleje, da bi se čule“. Snaga naše molitve određuje se dubinom naših stradanja i našim poverenjem prema Bogu. No, upravo ovde, i samo ovde započinje naša pobeda. Kada mi stojimo pred najvišim ispitivanjem naše vere, Duh Sveti, po obećanju Hristovom, zastupa se za nas. Ne radi toga, da bi obavezno olakšao naše spoljašnje okolnosti i spasao nam zemaljski život (nije li tako bilo sa sv. prvomučenikom Stefanom i bezbrojnim mnoštvom drevnih i novih mučenika), nego radi toga da učini naše svedočenje savršenim. I danas tražiti istinsko svedočanstvo o Hristu, znači prizivati na mučeništvo.
Najtrezveniji sveti ljudi (1. i 20. veka) čije je telo bilo izmrcvareno mučenjem i koji su gledali smrti u oči, svedoče pred celim svetom da je pobeda postignuta. Sve što će biti sa nama, biće po Njegovoj svetoj volji, i mi možemo prihvatiti sve što se dešava bez bojazni. I vlas sa vaše glave ne propada – kaže Hristos. Briga Promisla Božijeg dotiče se i najmanjih detalja našeg života. Ne biva nikada da On ne zna šta se čini sa nama. On ne samo da zna – već On i nosi na Sebi sva naša stradanja. Kao što je rekao u jednom viđenju ubijeni hrišćanin: za to što je telo moje posle smrti bilo podvrgnuto poruganju, Gospod mi je uzvratio naročitom utehom.
I danas nas Hristos ukrepljuje. Sve naše nesreće, naše tragedije, naši porazi, čak i neuspesi u našem duhovnom životu i u hrišćanskom služenju – u rukama su Božijim. Ma šta se događalo mi smo u toržestvu Vaskrsenja. Gospod Svedržitelj, On sve sadrži, do najmanje sitnice vlada svime, ma koliko se to ponekad činilo drugačijim. Zato smo mi danas dužni da spokojno primimo sve što nam je dano. To i jeste hrišćanstvo, i drugog hrišćanstva ne može ni biti. To je ono, čime se mi razlikujemo od drugih i čime smo obeleženi od Boga kao ljudi, spremni na svako odricanje, svako gonjenje, svaku mržnju sveta, a sve ovo zato što je Hristos pobedio.
I blagodat Vaskrsenja daje nam se po cenu Golgote Njegove i naše. Kroz sve vekove – onaj isti krst, ona ista slava, ona ista ljubav. Na dan novomučenika, mi ćemo posle Liturgije prići krstu i celivati ikonu Vaskrsenja i častice moštiju novomučenika, koje su danas u skoro svakom hramu. A ko će od nas biti mučenikom, ako nastupe gonjenja? Mnogo dragocenije je od proklinjanja tame, prislužiti sveću u noći i biti svedokom Svetlosti, koja svetli u tami, i tama je ne može obuzeti.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *