NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
SVETI PATRIJARH TIHON
 
Na Blagovesti, 7. aprila 2005. g navršilo se 80 godina od pravedne končine sv. Tihona, Patrijarha Moskovskog i sve Rusije
U oltaru našeg hrama sv. Nikolaja u Pižama(Moskva) postoji ikona sv. Cara-mučenika i svetog Patrijarha Tihona. Ona je naslikana ruskim emigrantom u Harbinu, 1930. godine, i to pošto mu se u snu tri puta javljao neki starac u shimi i pri tome držao u rukama upravo takvu ikonu.
Na poleđini ikone autor je izobrazio doživljeno viđenje sa sledećim natpisom:
 
„Tri puta, 17 i 23. aprila 1930. godine, video sam u snu ovoga starca kako mi predaje ovaj obraz, nalažući mi da ga predam vladici. Ovo sam razumeo kao neophodnost da naslikam baš ovakvu ikonu.
 
Izbeglica iz Blagoveščenska – na Amuru,
umetnik Simeon Ivanović Volodčenko, g. Harbin„.
 
Kada je Kitaj postao „crvenim“, Rusi su se rasejali po celom svetu. Nešto malo njih našlo se u Švajcarskoj, a među njima i autor ikone. Sada su sve izbeglice iz Kitaja, već otišle u večnost, izuzev jedne, r. B. Olge, koja je i uručila ovu ikonu pravoslavnom svešteniku iz Strasburga, o. Vladimiru Šibajevu. A on, sa svoje strane, predao nam je njenu tačnu kopiju.
U periodima potpune beznadežnosti, reklo bi se, Gospod šalje „muževe snažne i razumne“, radi duhovne podrške čitavoj naciji. Može se reći da je takva situacija uvek bila karakteristična za istoriju Rusije. Lice Patrijarha Tihona – to je lice same Rusije u njenim najvišim projavljenjima. Takvo lice je moglo biti i kod seljaka i kod Cara. Lice na kome nema laži. Lice čoveka koji ne živi za sebe. U prisustvu ovakvog čoveka javlja se osećanje da ništa ne može biti strašno. Mir koji uliva nadu. U njemu je prostota aristokrate ili bolje reći Božanska prostota. Kao što je rekao starac Amvrosije: Gde je prosto – tamo je anđela sto, a gde je mudreno, – tamo nema ni jednog“.
Ova prostota i anđelsko-nebesno i čudesno – od samog početka prisustvuju tokom čitavog života Patrijarha Tihona. Što originalnija prostota, to tajanstveniji život. Budući Patrijarh Tihon – Vasilije Ivanović Belavin se rodio 19. januara u selu Klin, u porodici sveštenika. Njegovom ocu se jednom u snu javila pokojna majka i predskazala sudbinu svoja tri unuka. Za jednog je kazala, da će živeti običnim životom; za drugoga da će umreti mlad, a za Vasilija je rekla da će biti veliki. Ovo predanje sačuvalo se u porodici sveštenika Belavina. I sve se tačno ispunilo. Mi se sećamo glavnih etapa njegove biografije. Budući Patrijarh je sa odličnim završio Pskovsku seminariju, gde je od svojih sakursnika dobio šaljivo-ozbiljni nadimak „arhijerej“. (Nevoljno se u sećanje vraća epizoda iz života njegovog nebeskog pokrovitelja – sv. Tihona Zadonskog, kome su se u godinama učenja u seminariji, drugari takođe podsmevali nadimkom „arhijerej“ ili „kađenjem“ opancima.) A kasnije, već u Petrovgradskoj duhovnoj akademiji, Vasilije Belavin je dobio novi proročki nadimak – „Patrijarh“.
14. decembra 1891. godine, u crkvi Tri Svetitelja, Pskovske duhovne seminarije, kao njen predavač, 26godišnji Vasilije Belavin je bio postrižen u monaštvo sa inočkim imenom – Tihon. Potom ga upućuju u Holmsku duhovnu seminariju (Varšavska eparhija), gde on postaje rektor i sledi njegova hirotonija u episkopa. On je bio najmlađim od svih njemu savremenih jerarha Ruske Crkve. Sve njegovo služenje je po reči Apostola: „Nemamo grada koji će ostati, nego čekamo onaj koji će doći“. I u bukvalnom smislu – stranstvovanje od jednog do drugog grada. Sa potpunim samoodricanjem, ne žaleći snaga, on „napasa“ svoju pastvu na Aljasci, u Jaroslavu, u Viljni.
Februarska revolucija zatekla je Vladiku u Moskvi, gde je bio njegov red da prisustvuje sv. Sinodu. U Moskvi se eparhijski sabor pripremao da izabere novog moskovskog arhiepiskopa ili mitropolita. Oberprokuror LJvov težio je uništenju Pravoslavlja. Njegovo derište – novine „Moskovski crkveni glas“ – ustima protojereja A. Vavedenjskog, savetovale su da se u bogosluženju pređe sa crkvenoslovenskog jezika na ruski. Ustima episkopa Beljskog Serafima – prekorevale su duhovenstvo, što ono nije obeležilo prazničnim bogosluženjima „praznik slobode“ – 1. maj po nov. kalendaru. Sveštenik Smirnov prizivao je da se „zbaci rasa“ i postane „sveštenikom-građaninom“, a ne predmetom podsmeha. No, ma koliko se LJvov trudio da progura svoje, svi njegovi kandidati su bili odbačeni od crkvenog naroda. I na Moskovsku katedru, 4. jula 1917.g biva izabran arhiepiskop Vilenski Tihon, do tada otpušten LJvovim iz Sinoda. Njemu je bila i poverena organizacija Pomesnog Sabora, koji se nije sastajao više od 200 godina.
Mi sa strahopoštovanjem predstojimo pred tajnom izabraništva Patrijarha Tihona, jer je on predstojatelj Crkve novomučenika i ispovednika Ruskih, koji su se proslavili u nebivalim u istoriji gonjenjima. On je zajedno sa Carskom porodicom – u centru ikone novomučenika, naslikanoj po otkrovenju sviše. Ovo nas podseća na stajanje Majke Božije i vozljubljenog učenika kod Krsta Hristovog. Čudesno je da je proslavljenje Patrijarha Tihona bilo na dan spomena apostola Jovana Bogoslova(1989.g) Čitavim svojim obličjem, sveti Patrijarh kao da zavešta našoj Crkvi rečima Apostola: „Deco, ljubite jedni druge!“. I ove reči podsećaju na njegovo poslednje obraćanje: „Čeda moja! Svi pravoslavni ruski ljudi i svi hrišćani! Samo na kamenu isceljivanja zla dobrim gradi se nepobediva slava i veličina naše Crkve… Sledite za Hristom! Njega ne izneveravajte. Ne dozvolite da vas pobedi zlo, već pobeđujte zlo dobrim!“ Ovo je svagda najglavniji zavet – a naročito u vremena, kada se zlo raskriva u svojoj punoj snazi. Ne stavlja li Gospod skoro iste reči u usta svetog Cara-mučenika uoči njegove smrti: „Zlo koje je sada u svetu, biće još jače, ali neće zlo pobediti, već ljubav“. Sveti Patrijarh Tihon i Car-strastoterpec – kod Krsta Hristovog, i sav sabor mučenika – kod Krsta, svaki od njih sa Hristovim krstom u rukama.
Sav život svetog Patrijarha Tihona je u vezi sa svetim Carom-mučenikom. Nezadovoljan time, što su na Aljasci i velikim gradovima Amerike, proste stambene kuće pretvorene u crkve, vladika Tihon za vreme svog služenja tamo, obraća se za pomoć Rusiji i lokalnom pravoslavnom stanovništvu. Imperator Nikolaj II se prvi odaziva na ovu molbu, te se sredstvima koje je on priložio, u Njujorku i Čikagu uskoro grade pravoslavni hramovi. U godini praznovanja 300godišnjice dinastije Romanovih, kada je Vladika bio na Jaroslavskoj katedri, Car sa porodicom posećuje Jaroslav. On se obratio Sveruskom Caru sa rečima pozdrava i blagoslova. Za vreme rata sa Nemačkom, Vladika je bivao na frontu, čak i pod neprijateljskom vatrom. 1916. godine, za trud u slavu Otačastva, Nikolaj II ga nagrađuje brilijantskim krstom za nošenje na klobuku. Kada se Car zlopatio u Toboljsku, Patrijarh Tihon je uspeo da mu preko Toboljskog episkopa Germogena preda prosforu i blagoslov. Saznavši za zversko ubistvo Cara, Patrijarh je istog dana okupio Saborni Savet, na kojem je bilo odlučeno da se bez odlaganja čine pomeni za ubijenog Cara. A kroz dva dana, na praznik javljanja Kazanjske ikone Božije Majke, on je proizneo propoved koja je postala istorijskom, – istovremeno razobličavajući bezbožne ubice Imperatora. To je bio početak proslavljenja Carskih mučenika. Tako oni idu u susret jedan drugom u večnosti, kod Krsta Hristovog. Ka onom susretu, koji je predstavljen na ikoni, naslikanoj po otkrivenju sviše.
Nemoguće je ne videti izuzetni udeo Božije Majke u sudbini Patrijarha Tihona. I ovo je tako razumljivo za nas, koji znamo za svagdašnji Pokrov Božije Majke nad Rusijom – tim „Domom Presvete Bogorodice“, a ovo naročito u periodima koji su bili odlučujući za njenu sudbinu. Svi naši sveti proslavljeni su Njenim blagodatnim zastupništvom, a tim više se širi blagoslov Patrijarha na sav gonjeni pravoslavni narod, jer on stoji pored Bogorodice i Krsta. Svi glavni događaji u životu Prvosvetitelja povezani su sa Bogorodičinim praznicima. Tako, Pomesni Sabor, na kojem je bio izabran Patrijarh, otvoren je na dan Uspenja Bogorodičinog. Posle Božanske Liturgije u hramu Hrista Spasitelja, pred Vladimirskom ikonom Božije Majke – te naše najveće svetinje, pred kojom se od davnina savršavalo pomazanje na carstvo i na patrijaršijsko služenje, – starac Zosimovske i Smolenske pustinje, jeroshimonah Aleksej izvukao je žreb sa imenom novoizabranog Patrijarha. Pred istom ikonom je bilo krunisanje našeg poslednjeg svetog Cara. Intronizacija Patrijarha Tihona bila je savršena u Uspenjskom saboru Moskovskog Kremlja na praznik Vavedenja u Hram Presvete Bogorodice. A sveta končina njegova bila je na dan Blagovesti.
Blagodareći ovome daru blagodatne prostote, Patrijarh Tihon, kao i Car-strastoterpec, ma gde je služio, uvek je bio okružen neobičnom ljubavlju naroda. Kada je došao čas njegovog rastanka sa Holmskom zemljom, po svedočenju očevidaca, „čitav kraj je bio smeten i prolivao je suze zbog rastanka sa omiljenim arhipastirom“. A žitelji Jaroslava, praštajući se sa njim, za svagda su ga izabrali za svojeg počasnog građanina (slučaj skoro jedinstven u ruskoj istoriji). Ovakva ljubav naroda prema svojem arhipastiru može se uporediti, verovatno, još samo sa onim sveopštim poštovanjem, kojim je bio okružen sveti pravedni Jovan Kronštatski. Ne zadugo pred svoj kraj, otac Jovan mu je rekao: „A sada, Vladiko sedite Vi na moje mesto, a ja idem da se odmorim“. U ovoj ljubavi ispunilo se takođe očekivanje naroda o obnovi patrijaršestva u Rusiji posle rušenja pravoslavne monarhije: „kod nas nema više Cara, nema oca, koga smo mi voleli“. Svesni da Patrijarhu preti opasnost, verujući su organizovali bezoružanu stražu kod njegove rezidencije.
Tako blisko doživljavaju pravoslavni ljudi sve što se događalo sa njihovim Patrijarhom, da Gospod preko njih tajanstveno izveštava o času ishoda njegove duše. Pre četvrt veka, ja sam dobio jedinstveni dokument od matuške Nadežde, poslednje monahinje Marto-Marijinske obitelji. To je svedočenje o javljanju 1912.godine, prepodobnog Onufrija Velikog, znamenitog podvižnika Tivaidske egipatske pustinje (IV vek).Ovo jedinstveno u svojoj vrsti čudo u istoriji Crkve, dokumentovano je duhovnikom velike kneginje Jelisavete, prepodobno-ispovednikom Sergijem (Srebrjanskim). Tokom mnogih godina prepodobni Onufrije javlja se progonjenim monahinjama prorokuje, utešuje, predupređuje, pomaže, spašava. To nisu prosti snovi. Prema snovima Crkva se odnosi više nego oprezno i odvraća od vere u njih. Ja ću navesti ovde priču o jednom od tih bezbrojnih blagodatnih viđenja, zato što je u njemu pokazano, do kakvih dubina može dostići istinska prostota u Hristu. Na nekoliko dana do Božića, teško bolesna Frosja (matuška Ljubov), najbliža drugarica monahinje Nadežde, imala je viđenje u kojem joj prepodobni Onufrije javlja o njenom skorom isceljenju. „U saboru obitelji služi Svjatjejši Patrijarh Tihon sa mnogo duhovenstva. Hram je prepun i Frosja nikako ne može da se probije do pevnice. Odjednom ona vidi: Carska vrata se otvaraju, na prestolu u jaslama leži Mladenac. On ustaje i prilazi Carskim vratima, u rukama drži veliki svežanj grančica, na čijim vrhovima blistaju zvezde. Patrijarh prvi prilazi i prima od Gospoda jednu grančicu. A posle njega prilazi duhovenstvo, pevci i narod. Ali Frosja nikako ne može da priđe. Odjednom probijajući se kroz gomilu naroda, ide episkop Antonin, obnovljenac. Odežda mu je pocepana i zaprljana blatom, i kada je on došao do oltara, Carska vrata se zatvaraju i Mladenac odlazi. Antonin počinje da moli Patrijarha, ali mu on odgovara da ništa ne može da učini za njega. Onda on prilazi Frosji, govoreći: „pa, ti si isposnica, zamoli jednu granu za mene!“ – a Frosja odgovara: „Ja i sama nisam dobila“. Sveti Patrijarh Tihon ju je pozvao i zamolio da mu ispriča svoje snove. Kada je ona ispričala poslednji san, Svjatjejši je rekao kelejniku: „Pa, Jakove, ja treba da se pripremam za smrt“. I stvarno, on je umro 25. marta, a sahranili su ga na Cveti. I kada su na svenoćnoj svi stajali sa upaljenim svećama, taj prizor je podsećao na san sa grančicama na čijim vrhovima su bile zvezdice.
Lice Patrijarha Tihona odražava crte anđelske smirenosti, um, dobrotu, hrabrost, pristupačnost, velikodušnost, požrtvovanost. To je prostota dubine i visine. No, kod njega je prisutna i jednostavnost dobrodušnosti i humora. „Sve se ruši okolo, – seća se bliski njemu jerarh, – a on „hihi i haha, i miluje mačora“. „Ja šaljem svoje episkope na jug, – šali se Patrijarh, – a oni ih šalju na sever“. Aleksej Jakovljević Polozov, sin kelejnika-mučenika i patrijaršijsko kumče, koga sam imao sreće da pričešćujem poslednjih godina njegovog života, ispričao mi je kako je Svjatjejši voleo da se igra sa njim, trogodišnjim detetom. Na njegovim fotografijama iz tog vremena vidi se gorčina i žalost. Ali, ma šta se dešavalo – uvek je bila prisutna detinja otvorenost i poverenje prema volji Božijoj.
Početkom 1918. godine, kada su Patrijarhu saopštili, da se u Petrogradu okupio veliki odred mornara, da bi ga uhapsili, a on na to ne obraća nikakvu pažnju. Usred uzburkanog mora događaja on se bukvalno ponaša kao Jona na brodu. Kelejniku, koji je uveče došao da ga upozori, da će ujutro mornari biti u Moskvi, on je odgovorio: „Ne smetajte mi da spavam!“. Zatim je ušao u svoju spavaću sobu i krepko zaspao. Ujutro su prispela obaveštenja da su mornari već u Moskvi, na Nikolajevskoj železničkoj stanici i da mogu u toku dana uhapsiti Patrijarha. Svjatjejšem predlažu da pređe u zdanje seminarije, gde su stanovali učesnici Sabora. No, on je sa uobičajenom za njega mirnoćom odgovorio, da se nikuda neće sklanjati i da se ničega ne boji. Mornari nisu došli. Oni su presedeli pola dana na stanici, a zatim se vratili nazad u Petrograd. U ovom bezgraničnom poverenju u promisao Božiji je njegov podvig ispovedništva. Kada je započelo otkrivanje svetih moštiju, Patrijarh nije mogao ostaviti bez odgovora takvo izrugivanje i napisao je apel u kome se zahteva prekid bogohuljenja. U danima masovnog bogoodstupništva, on je govorio, da je dug Crkve – „da ukaže na ljudska odstupanja od velikih Hristovih zaveta ljubavi, slobode i bratstva – i da razobličava dela zasnovana na nasilju i mržnji, te da priziva sve Hristu“. Patrijarh se postojano mučio pitanjem: „Dokle se može ustupati bezbožnoj vlasti?“ On je bio svakodnevno spreman na smrt: „Neka moje ime nestane u istoriji, samo ako bi to Crkvi bilo na korist“, govorio je on. Kada je pod izgovorom pomoći gladnima bilo preduzeto uništavanje Crkve, Patrijarh je blagoslovio da se žrtvuju crkvene dragocenosti i istupio protiv nasrtanja na svetinje i narodno blago. Kao posledica toga, usledilo je njegovo hapšenje, i on se od 16. maja 1922. do juna 1923. godine nalazio u zatočeništvu. Nove vlasti nisu slomile svetitelja, već su bile prinuđene da ga puste. Više puta je preduziman atentat na njega. U jednom od takvih pokušaja ubijen je kelejnik Svjatjejšeg, Jakov Polozov. Patrijarh je zaveštao da ga posle smrti sahrane pored njega. Poslednje godine svog života, on progonjen i bolestan, nije propuštao ni jednog prazničnog ili nedeljnog bogosluženja. 23. marta 1925. god., Svjatjejši Tihon je savršio poslednju Liturgiju. Nezadugo do smrti, rekao je: „Sada ću ja usnuti. Noć će biti duga-duga, tamna-tamna“. I na dan Blagovesti Presvetoj Bogorodici otpočinuo je u Gospodu. On je zapitao kelejnika: „Koliko je sati?“ – i dobivši odgovor, rekao: „Pa, slava Bogu!“, a zatim je tri puta ponovio: „Slava tebi Gospode!“ – kao posle Pričešća, – dva puta se prekrstio i tiho otišao ka Gospodu. Usred svetlosti i slave, on nastavlja da prebiva u onoj noći, kroz koju treba da prođe do skončanja veka naša Crkva. No ovaj prelaz je krsni, i mi ne govorimo slučajno da je Blagovest – zora Vaskrsenja.
 
Ruski Dom, bp. 4 2005.
 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *