NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
ČOVEK DUGA
 
Ja imam dva pitanja. Je li saglasna sa učenjem Crkve misao Dostojevskog da stradanje očišćuje? Između ostalih, mi znamo iz mnogih svedočanstava da je Car Nikolaj bio stradalnik. I drugo pitanje. Zluradi govore da je kod Cara bio prisutan neki fatalizam. Kako to sjediniti? – kada znamo da je on bio u krajnjoj meri „čovekom duga“?
 
G. Agejev, g. Moskva
 
Odgovor:
 
Stradanje očišćuje ako je ono sjedinjeno sa stradanjem Hristovim. U tome je i smisao stradanja. Zato Sv. Jovan Maksimović upoređuje stradanje Cara – mučenika sa Getsimanijom i Golgotom Hristovom.
Najdublji smisao stradanja je u davanju svog života, „Tako je napisano i tako je trebalo da postrada Hristos“ (Lk. 24, 26). Neki shvataju ove reči Spasitelja kao neizbežnost, skoro kao fatalnost. No, ovde nema ničeg fatalnog: Hristos je umro, zato što je trebalo da odgovori na to što je postao čovekom. U suštini On je umro jednostavno zbog toga što je ispunjavao Svoj dug. Samo zbog toga. Ja ne mogu da ne stradam, ako ja ispunjavam svoj dug.
Hristos nije bio učenikom Imanuila Kanta: za Njega dug nije kategorički imperativ, kao ni za Cara mučenika i svakog drugog svetitelja. Za Njega je dug – volja Oca Nebeskog, tj. najviši dug u svoj svojoj beskonačnoj duhovnoj dimenziji.
Hristos je umro, zato što u uslovima u kojima je On bio, On ne bi ispunio Svoj dug, izbegavši smrt. Da bi izbegao smrt, On bi morao da prizna ispravnost fariseja. Da bi izbegao smrt, On nije trabalo nikada da kaže: Da ljubite jedan drugoga, kao što Ja zavoleh vas“ (Jn. 13, 34).
Mi ne možemo voleti jedni druge bez žrtve. Ljubav bi bez nje bila samo maštarija.
I ovo je istina u odnosu kako na Hrista, tako i na Sv. Cara – mučenika, sve svetitelje, a i na sve nas. Ne treba prezirati reč „dug“, govoreći da to nije za hrišćanina. U osnovi duga je volja Božija. Zato ne treba sa potcenjivanjem govoriti o dugu – treba ispunjavati svoj dug i više ništa. Dug – to je pravda i istinska ljubav, a smrt je sakrivena unutra.
Kod francuskog pesnika Pola Valerija ima stihova ispunjenih crnim i surovim humorom: Najdublje što je u čoveku, to je njegova koža„. Dakle, ono što je najviše na površini. Najdublje u čoveku je ono do čega on najviše drži. Setimo se reči đavola iz knjige o pravednom Jovu: „Kožu za kožu, a za život svoj daće čovek sve što ima“.
Mi se držimo naše kože i spasavamo je. „Spasiti svoju kožu – znači izbeći smrt. A upravo ovo ne čini Hristos, ni Sv. Car – mučenik, kao ni svi sveti. Upravo zbog toga, Hristos je istinski čovek, stvarno slobodan.
Hristos se popeo na Golgotu, ne zato što je stradanje vredno samo po sebi. Bolje bi bilo kazati da je ono – anti-vrednost. U svetu greha nemoguće je ispuniti svoj dug zaobilazeći smrt. Pri tome to ne mora biti samo fizička smrt sa prolivanjem krvi, već i umiranje u odnosu na sve za šta se drži čovek na zemlji.
Čovek koji ispunjava dug, nema prava da traži čuda da bi izbegao smrt. Mi bi hteli da dostojno ispunjavamo svoj dug, a da nam pri tome Bog čudesno ne da da umremo – na primer šaljući nam anđele. „Ili ti misliš da sad ne mogu umoliti Oca Svoga da Mi pošalje više od dvanaest legiona anđela?“ (Mt. 26, 53), kaže Gospod Petru koji je izvadio nož da Ga brani.
Ne, Bog nije poslao 12 legiona anđela, jer da ih je poslao Hristos bi bio lažni Bog, Bog koji daje čoveku mogućnost da ispunjava svoj dug, ne stradajući. Šta bi to značilo za svet, kakav bi to bio Bog?
Setimo se još jednom izdajstva Judinog. Neki Sv. Oci govore da Juda nije izdao jevrejskim vlastima Hrista samo zbog srebroljublja; budući svedokom mnogih Njegovih čuda, nadao se da vidi još veće čudo, zato što je mislio da Bog ne može da se ne umeša:
„Bog neće dati da se ubije Onaj, ko je vaskrsavao mrtve i ako je On stvarno Mesija“. Juda je hteo na taj način da „isprovocira“ očigledno mešanje Boga u spasavanju Hrista od smrti. No, Gospod je prihvatio smrt zato što je to bilo povezano sa ispunjavanjem duga. I ako hoćemo da sačuvamo vernost Bogu, mi ćemo stradati. To je neizbežno.
Ne treba ni tražiti stradanja, ni stalno bežati od njega. Treba imati pogled okrenut Ocu, koji je na nebesima. Treba ispunjavati naše ljudsko služenje, naš dug i to je sve.
Kod podnožja Krsta Hristovog, Car-mučenik je shvatio da ne može pomoći svome narodu da se izbavi od stradanja, ako sam ne prođe kroz njih.
Zar je njegov put mogao biti drugačiji? On nije mogao da zastupa nikog od budućih mučenika i ispovednika pred Bogom, niti koga od nas, dodirujući samo vrhovima prstiju nesreću naroda.
Hristos nam šalje stradanja, beskonačno ih produbljujući. I saznavajući blagodatno Hrista („znam Moje i Moji znaju Mene“), mi se unapred priopštavamo (učestvujemo) Njegovim stradanjima. U ovome je naša vera. Postoji očišćenje duše u poznanju Gospoda, kada nam On daje da predokusimo stradanja. Uistinu to je bila smrt Čoveka, Onoga Koji „povika iz svega glasa, i ispusti duh“, priopštavajući se čitavom našem stradanju. Njegovo Vaskrsenje je osnova svega. Njegov Krst i Vaskrsenje pokazuju nam šta je to svetost svetih.
 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *