NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » NEZABORAVNA MOLITVA

NEZABORAVNA MOLITVA

O. Mateja Matejić

NEZABORAVNA MOLITVA
– 08. 10. 1944. –
 
Jesenje jutro. Možda poslednje od lepih. I poslednje u Otadžbini. Sve je spremno. Čeka se samo komanda. A onda u pokret. U neizvesnost. Svi još ne znaju kuda će nas nas naši putevi voditi i gde će nas budućnost čekati. No svi znaju zašto se ide i svi su spremni da, bez kolebanja, pođu…
Dugačka, zmijasta kolona, Besprekoran red. Ozbiljna, preplanula lica, većinom mladićka, poneko skoro detinje. Nema razgovora. Misli, samo misli. I sećanja… Teška. Posle toliko napora, toliko žrtvi, posle tolikih grobova, sve se ostavlja. Pobeda je dodeljena drugom. Buni se u nama sve, ali očajanja nema. Niko od nas ne veruje da je ovo poslednji obračun, da je ovo konačna odluka.
Kolona se spušta ulicom Kralja Aleksandra. Pravac: most na Savi. Ulice kojima prolazimo poluprazne su. Ljudi koje susrećemo sumorni su, zaplašeni, ćutljivi. Smena… Dolaze oni koje narod ne poznaje ili koje samo po zlu, po nemilosrdnosti zna. Zato se sa sumorom i strepnjom očekuju „oslobodioci“, novi gospodari, nova okupacija… Kasnije, usput, nailazimo na više prolaznika. Ima među njima onih koji su za poslom. Primećuje se da jedva čekaju da se uklone. Korak im je brz, nervozan. Pogled uperen u jednom pravcu, ispred sebe. Ne usuđuju se da pogledaju ni levo ni desno. Očekuju da se nešto dogodi, nešto neprijatno, sudbonosno. A pleća im pognuta.
Drugi su izašli da zlurado isprate one koje nikad nisu voleli, jer ih nikada nisu razumeli. Izišli su da se dobace pogrdom ili kamenicom. Razmileli se pacovi koji su za celo vreme borbi, dobro zaklonjeni, grickali po ćoškovima i čekali svoj čas. Ne mogu da sakriju zluradost. Lešinari, naviknuti da polumrtvoj žrtvi zadaju poslednji udarac. „Heroji“, koji nastupaju kada borba prestane…
Po koja uvreda lupi jače, zaboli, opeče. I javi se želja da čovek uzvrati. Sada? U ovom momentu kada dušu talasaju uspomene, kada slutnja zasipa slikama dana koji idu i kada srce podrhtava pred patnjama naroda koje ga očekuju? Sada, kada se sve u nama oprašta sa svim dragim, kada se mislima obilazi svaki grob, kada se neizrečeni pozdravi i neprolivene suze skrivaju u zamagljenim očima? Uvređenosti i ljutine nestaje. Ostaje samo bol, bol zbog slepila koje nije izlečeno, zbog ludosti koja nije prebolela…
A oni, koji su nas upoznali, koji su nas shvatili, zabrinuti su i žalosni. Pritrči po koja starica i, marširajući neprestano uz kolonu, ljubi i blagosilja tuđe dete. I pita dokle ćemo i hoćemo li se vratiti. I kada?
Od Tehničkog fakulteta počinje pesma. Snažna, ubedljiva, naša pesma. Govori mnogo. Ne kazuje sve. Pevaju i oni kojima se plače. Pevaju čak i oni koji pored kolone idu, žene i deca. Peva se pobožno i prkosno. Peva se pobednički, jer niko ne oseća povlačenje kao poraz.
Pred mostom poslednji oproštaji. Mnoge majke su uspele da iz dalekih sela dođu dovde pešice. Išle bi i dalje, na kraj sveta… I očeva mnogo… I nepoznatih, radoznalih, prijatelja i neprijatelja…
Poslednji zagrljaji i prve suze. A onda stupamo na most. Mnogi se osvrću. Grle poslednje sive konture Prestonice. Toplo i čežnjivo. A onda pogled bludi dalje… još dalje… tamo do sela i zaseoka, do roditeljskog doma.
Na mostu stadosmo. Ne znam više da li po komandi ili spontano, instinktivno. Nešto smo očekivali, naslućivali, nešto nam je nedostajalo.
„Klekni!“
Nikad još ne čuh ovakav glas. I nisam prepoznao glas svoga komandira, koji sam svakodnevno slušao.
Svi smo na kolenima. A onda, bez komande – jer svi smo znali da smo to iščekivali, da nam je to nedostajalo – Kuzmanov drhtavi, jecajući tenor poče:
Oče naš… !
Zastaje. A onda ništa. Sigurno i njega nešto guši. Bori se sa sobom i sa suzama. Kao i mi… Beskrajna tišina. Dah nam nestaje. Tačnije: ustručavamo se da dišemo, jer od svakog daha može postati jecaj.
Iže jesi na nebesjeh…
Pogledi se sami dižu ka nebu i svi osećamo prisustvo Onoga kome smo se u borbama obraćali i u čiju zaštitu nismo prestali verovati…
Da svjati sja imja Tvoje„.
A znamo da će u našoj zemlji od sad psovano biti. Znamo da će sve obesvećeno biti.
Da pridet carstvije Tvoje„.
– Čežnjivo drhti Kuzmanov glas i čežnjivo trepere naša srca. Hteli bismo da to bude sada, ovog momenta. I čini nam se da je tako blizu, na domaku ruke, a ipak tako daleko, tako nedostižno…
Da bude tvolja Tvoja!
– Dođe odmah neko olakšanje. Dah se vrati. I sve postade jasno, sve snošljivo. Nema više ni zašto, ni kako, ni dokle…Prigrlismo svoj krst s ljubavlju, jer je to volja NJ e g o v a…
Molitva je završena. Ali još niko ne ustaje. Ne zato što se, možda, čeka na komandu – ona je nepotrebna – već zato što su svi pogledi upravljeni ka Prestonici, što se sva srca i sve misli opraštaju s onim što je tako teško ostaviti, ma i za kratko vreme, ma i za jedan trenutak. Niko ne želi da pomuti taj trenutak u kome se duše grče od svireposti rastanka i napajaju verom u neminovni povratak. Svi se ustručavaju da prekinu poslednje molitve, koje, neprelećući preko usana, direktno iz duše izleću ka tronu Tvorca…
A onda, opet spontano i bez komande, pribrani, no ozbiljni, u trenutku jednom sazreli, krenuli smo napred… u tuđe zemlje i mučne dane, sa saznanjem da nismo pobeđeni i s nepokolebljivom verom u povratak.
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *