НЕЗАБОРАВНА МОЛИТВА

О. Матеја Матејић

НЕЗАБОРАВНА МОЛИТВА
– 08. 10. 1944. –
 
Јесење јутро. Можда последње од лепих. И последње у Отаџбини. Све је спремно. Чека се само команда. А онда у покрет. У неизвесност. Сви још не знају куда ће нас нас наши путеви водити и где ће нас будућност чекати. Но сви знају зашто се иде и сви су спремни да, без колебања, пођу…
Дугачка, змијаста колона, Беспрекоран ред. Озбиљна, препланула лица, већином младићка, понеко скоро детиње. Нема разговора. Мисли, само мисли. И сећања… Тешка. После толико напора, толико жртви, после толиких гробова, све се оставља. Победа је додељена другом. Буни се у нама све, али очајања нема. Нико од нас не верује да је ово последњи обрачун, да је ово коначна одлука.
Колона се спушта улицом Краља Александра. Правац: мост на Сави. Улице којима пролазимо полупразне су. Људи које сусрећемо суморни су, заплашени, ћутљиви. Смена… Долазе они које народ не познаје или које само по злу, по немилосрдности зна. Зато се са сумором и стрепњом очекују “ослободиоци”, нови господари, нова окупација… Касније, успут, наилазимо на више пролазника. Има међу њима оних који су за послом. Примећује се да једва чекају да се уклоне. Корак им је брз, нервозан. Поглед уперен у једном правцу, испред себе. Не усуђују се да погледају ни лево ни десно. Очекују да се нешто догоди, нешто непријатно, судбоносно. А плећа им погнута.
Други су изашли да злурадо испрате оне које никад нису волели, јер их никада нису разумели. Изишли су да се добаце погрдом или каменицом. Размилели се пацови који су за цело време борби, добро заклоњени, грицкали по ћошковима и чекали свој час. Не могу да сакрију злурадост. Лешинари, навикнути да полумртвој жртви задају последњи ударац. “Хероји”, који наступају када борба престане…
По која увреда лупи јаче, заболи, опече. И јави се жеља да човек узврати. Сада? У овом моменту када душу таласају успомене, када слутња засипа сликама дана који иду и када срце подрхтава пред патњама народа које га очекују? Сада, када се све у нама опрашта са свим драгим, када се мислима обилази сваки гроб, када се неизречени поздрави и непроливене сузе скривају у замагљеним очима? Увређености и љутине нестаје. Остаје само бол, бол због слепила које није излечено, због лудости која није преболела…
А они, који су нас упознали, који су нас схватили, забринути су и жалосни. Притрчи по која старица и, марширајући непрестано уз колону, љуби и благосиља туђе дете. И пита докле ћемо и хоћемо ли се вратити. И када?
Од Техничког факултета почиње песма. Снажна, убедљива, наша песма. Говори много. Не казује све. Певају и они којима се плаче. Певају чак и они који поред колоне иду, жене и деца. Пева се побожно и пркосно. Пева се победнички, јер нико не осећа повлачење као пораз.
Пред мостом последњи опроштаји. Многе мајке су успеле да из далеких села дођу довде пешице. Ишле би и даље, на крај света… И очева много… И непознатих, радозналих, пријатеља и непријатеља…
Последњи загрљаји и прве сузе. А онда ступамо на мост. Многи се осврћу. Грле последње сиве контуре Престонице. Топло и чежњиво. А онда поглед блуди даље… још даље… тамо до села и засеока, до родитељског дома.
На мосту стадосмо. Не знам више да ли по команди или спонтано, инстинктивно. Нешто смо очекивали, наслућивали, нешто нам је недостајало.
“Клекни!”
Никад још не чух овакав глас. И нисам препознао глас свога командира, који сам свакодневно слушао.
Сви смо на коленима. А онда, без команде – јер сви смо знали да смо то ишчекивали, да нам је то недостајало – Кузманов дрхтави, јецајући тенор поче:
“Оче наш… !”
Застаје. А онда ништа. Сигурно и њега нешто гуши. Бори се са собом и са сузама. Као и ми… Бескрајна тишина. Дах нам нестаје. Тачније: устручавамо се да дишемо, јер од сваког даха може постати јецај.
“Иже јеси на небесјех…”
Погледи се сами дижу ка небу и сви осећамо присуство Онога коме смо се у борбама обраћали и у чију заштиту нисмо престали веровати…
“Да свјати сја имја Твоје“.
А знамо да ће у нашој земљи од сад псовано бити. Знамо да ће све обесвећено бити.
“Да придет царствије Твоје“.
– Чежњиво дрхти Кузманов глас и чежњиво трепере наша срца. Хтели бисмо да то буде сада, овог момента. И чини нам се да је тако близу, на домаку руке, а ипак тако далеко, тако недостижно…
“Да буде твоља Твоја!”
– Дође одмах неко олакшање. Дах се врати. И све постаде јасно, све сношљиво. Нема више ни зашто, ни како, ни докле…Пригрлисмо свој крст с љубављу, јер је то воља Њ е г о в а…
Молитва је завршена. Али још нико не устаје. Не зато што се, можда, чека на команду – она је непотребна – већ зато што су сви погледи управљени ка Престоници, што се сва срца и све мисли опраштају с оним што је тако тешко оставити, ма и за кратко време, ма и за један тренутак. Нико не жели да помути тај тренутак у коме се душе грче од свирепости растанка и напајају вером у неминовни повратак. Сви се устручавају да прекину последње молитве, које, непрелећући преко усана, директно из душе излећу ка трону Творца…
А онда, опет спонтано и без команде, прибрани, но озбиљни, у тренутку једном сазрели, кренули смо напред… у туђе земље и мучне дане, са сазнањем да нисмо побеђени и с непоколебљивом вером у повратак.