НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

 

НЕВИДЉИВА БОРБА
КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ
 
ЛЕК ПРОТИВ ДУШЕВНОГ УЗРУЈАВАЊА КОЈЕ НАСТАЈЕ ЗБОГ ИЗВЕСНИХ ЛАКШИХ ПОГРЕШАКА И СЛАБОСТИ
 
Ако паднеш у какав лакши грех делом или речју, узрујаш се због неке случајности, осудиш неког или слушаш како други осуђују, или се будеш препирао с неким, или осетиш нетрпељивост, сујету, или подозрење према некоме, или занемариш нешто, не смеш се превише смућивати, туговати, очајавати и мислити да се никад нећеш ослободити тих слабости и да си преслаб да служиш Богу.
Јер шта отуда произилази? Тиме што се стидиш да станеш пред Бога узалуд губиш време размишљајући колико си времена пробавио у греху, јеси ли се слагао с њим у души, јеси ли га зажелео и слично. И уколико више мучиш себе тиме, утолико се у теби повећава душевно растројство, туга и одсуство жеље за исповешћу. А и када пођеш на исповест, исповедаш се са узрујаношћу и страхом и после исповести опет не налазиш мира, јер ти изгледа да ниси све рекао. И тако живиш неспокојним, горким и некорисним животом, губећи много времена ни у шта. Све то долази отуда што заборављаш на своју природну немоћ и испушташ из вида како душа треба да се односи према Богу. Када падне у који лакши грех душа се мора са скрушеним покајањем и са надом обраћати Богу, а не мучити себе излишном жалошћу, тугом и горчином. То велим о лакшим гресима, јер само у њих још и може падати човек који је почео да живи строгим животом. Овде упућујемо своју реч онима који живе духовним животом и стварно желе успеха у њему, клонећи се по сваку цену смртних грехова. За оне који не живе строго и не узбуђују се ако се догоди да и смртним грехом ожалосте Бога, потребна је друга поука. Лек који смо горе изнели није за њих. Они треба дубоко да тугују и горко да плачу осуђујући увек строго себе и не смеју се из лењости лишавати ниједног средства које је неопходно за лечење и спасење.
Покајање увек треба да буде одушевљено и проникнуто чврстом надом у Бога и када су у питању лака, свакодневна падања, а тим више кад су у питању тежи греси у које понекад, по Божјем промислу, пада усрдни слуга Божји. Јер покајничка скрушеност која само мучи и гризе душу не доводи је у правилно духовно настројење ако није спојена с чврстом надом на милосрђе Божје и Његову благост. Та нада треба увек да испуњава срце оних који се старају да достигну виши степен хришћанског савршенства. Она оживљује и подиже све силе душе и духа. Али многи који су ступили на пут духовног живота заустављају се на томе хладна срца и не мичу се напред те не добијају благодатна добра која Бог на тај пут ставља и којих се обично удостојавају ревнитељи који неумањеном снагом иду све напред и напред.
Онај који осећа какву узнемиреност срца, или какву недоумицу или двоумљење у савести, треба да се обрати своме духовном оцу или коме другом искусном духовнику, молећи се усрдно да Господ преко њих открије истину и разреши недоумицу и збуњеност и да се после њихове поуке потпуно умири.

Comments are closed.