NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

 

NEVIDLJIVA BORBA
KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE
 
O ČUVANJU I ISPITIVANJU SAVESTI
 
Trudi se da ti savest uvek bude čista i besprekorna i da te ni za šta ne osuđuje i ne muči. Ako ti to pođe za rukom, savest će dobiti snagu i postaće gospodar koji će pravilno upravljati tvojim životom. Čista savest će učiniti i tvoj život besprekornim, jer će biti osetljiva i snažna da te podstiče na dobro i protiv zla. Ona je zakon koji je Bog napisao u srcima ljudi da bi im osvetljavao put i rukovodio ih u svemu što je dobro. Kao što uči apostol Pavle kad naziva savest zakonom napisanim u srcima našim (Rim. 2,15), našto se i poziva sveti Nil kad savetuje svakog: „U svim svojim delima koristi se kao svetilnikom svojom savešću“.
Savest treba da ti bude čista: u odnosu prema Bogu, prema sebi, prema bližnjima i prema svemu s čime dolaziš u dodir. Sve ti to već znaš. Spomenuću ti samo najvažnije.
U odnosu prema Bogu. – Budi svestan da te Bog gleda, da te On čuva, sećaj se zašto ti je darovao život, posvećuj sebe i sve svoje na služenje Njemu i Njegovom svetom imenu. U Njemu živi, u Njega se uzdaj, Njemu predaj svoju privremenu i svoju večnu sudbinu.
U odnosu prema sebi. – Budi pravedan prema sebi i daj svakom delu svoje prirode ono što mu je potrebno. Neka tvoj duh koji čezne za Bogom, nebesnim i večnim, vlada dušom i telom. Neka se duša potčinjava duhu i neka priklanja um istinama koje je otkrio Bog i neka njima osvetljava oblast svoga znanja. Neka drži volju u pokornosti zapovestima Božjim, neka joj ne daje da se povodi za svojim željama. Neka uči srce da nalazi zadovoljstvo samo u onome što je božansko, što nosi otisak božanskog i služi za izraz božanskog i neka u tom duhu radi i živi. Telu pak daj ono što je neophodno, ali dobro pazi na granice i imaj za zakon: nikad i ni u čemu tijelu ne ugađaj po željama (Rim. 13,14). Ako se ovako budeš držao, dobro ćeš upravljati sobom i činićeš dobro sebi.
U odnosu prema bližnjima. – Poštuj sve ljude kao slike Božje, svima želi dobro i čini dobro koliko možeš. Raduj se s radosnima i tuguj s žalosnima. Nikoga ne osuđuj i ne ponižavaj, čak ni u mislima i osećanjima. Od onih koji ti se obraćaju za savet i pouku ne skrivaj istinu kad je znaš, ali se sam nikome ne nameći za učitelja. Više svega pazi da, po cenu svake žrtve sa strane, živiš u miru sa svima i po svaku cenu izbegavaj da sablazniš koga.
Prema stvarima – se odnosi kao prema nečemu što ti Bog daje na upotrebu, čuvaj ih i koristi se njima u slavu Božju. Budi zadovoljan ma kako ih malo imao i za sve zahvali Darodavcu. Ni za koju se ne vezuj i na sve gledaj kao na spoljašnja oruđa, kako bi mogao njima slobodno raspolagati i kako ti ne bi služila za prepreku u dobru. Ne dopuštaj sebi da se na njih oslanjaš jer su trošne prirode. Ne hvali se svojim stvarima i ne zavidi tuđim. Ne budi tvrdica, ali i ne rasipaj kad to ne služi na dobro.
Čini sve tako uvek i na svakom koraku. Ako tako dobro budeš živeo, imaćeš dobru savest ugledajući se na sv. Pavla: „Jer se nadamo da imamo dobru savjest, starajući se u svemu dobro da živimo“ (Jevr. 13,18).
„Koji žele pobožno da žive“ i koji revnuju za svoje spasenje tako i čine. Oni se staraju da ni u čemu ne pogreše i ničim ne uprljaju savest. Pri svem tom izvesne grešne misli, osećanja, reči, a ponekad i dela ipak promaknu, nekad neprimetno, a nekad i primetno i zamračuju čisti lik savesti, te pri svršetku dana retko ko nije sličan putniku koji je išao prašnjavim putem i kome je napadala prašina i u oči, i u nos, i u usta, i u kosu i pokrila mu sve lice. Zato se svakome koji revnuje za spasenje stavlja u dužnost da večerom ispituje svoju savest i da – kad utvrdi sve neispravnosti koje je u toku dana dopustio sebi u mislima, rečima i delima – očisti ih pokajanjem, to jest, da čini isto što čini i zaprašeni putnik. Putnik se umiva vodom, a onaj koji revnuje za spasenje čisti sebe pokajanjem, skrušenošću i suzama.
To ispitivanje savesti mora biti opšte. Ispituje se i dobro i rđavo, pravedno i nepravedno, onako kako je gore označeno. Što vidiš da je pravedno u suštini, razgledaj da li je pravedno i po pobudama i namerama, po načinu izvršenja, kao i da li si pravilno gledao na to delo kada si ga činio: nisi li ga učinio da se pokažeš, ili da ugodiš ljudima, ili sebi; ili da li je bilo na mestu, da li je odgovaralo vremenu, licu; nisi li po izvršenju trubio pred sobom, nisi li počeo maštati o sebi ne davši slavu Bogu? Pravedno delo je zaista pravedno kad se čini iz pokornosti volji Božjoj i u slavu Božju s potpunim samoodricanjem i samozaboravom.
Što nađeš da je bilo neispravno, razgledaj kako se dogodilo da to učiniš (iako neprestano želiš da činiš samo što je dobro). Koji su bili unutrašnji i spoljašnji uzroci za to? Kako je trebalo da se držiš u tom slučaju pa da ne pogrešiš i zašto nisi tako postupio? Potom osudi sebe i nikog i ništa drugo, i razmisli kako valja ubuduće da se držiš pa da u takvoj i sličnoj prilici ne pogrešiš. Propiši to sebi za zakon i odluči se da ga se držiš bez okolišenja i bez popuštanja sebi i ugađanja ljudima.
Kad završiš ispitivanje, blagodari Bogu za sve što si učinio pravo, ali ne pripisuj to sebi u zaslugu jer je stvarno On taj Koji čini u vama da hoćete i učinite kao što Mu je ugodno (Filib. 2,13), i bez Njega se ne može činiti ništa dobro (sr. Jov. 15,5)
Pošto zablagodariš Bogu, zaboravi dobro koje si učinio i po primeru svetog apostola Pavla s većim se usrđem seži za onijem što je naprijed (Filib. 3,13).
Pokaj se za sve što si učinio nepravo, ponizi se pred Gospodom i ukori sebe što Mu na žrtveniku svoje duše nikada ne prinosiš savršeno čista dela.
Zatim donesi čvrstu odluku da paziš strogo na sebe idućeg dana, kako ništa ružno ne bi izbilo ne samo u delima i rečima, nego ni u mislima i osećanjima.
Oni koji paze na sebe vrše to ispitivanje i u toku dana posle svakoga dela, a uveče samo to ponavljaju, ispravljaju i dopunjuju. Taj je način bolji i prirodniji. Od savesti nećeš sakriti ako si učinio što ružno, a kad ona to primeti odmah počinje da se buni. Nije li prirodnije umiriti je odmah samoosudom, skrušenošću i odlukom da nećemo više tako činiti, nego ostavljati do večera.
Reći ću ti još nešto povodom svega toga. Procenjuj svoja dela što možeš strože i donosi nepoštedni sud o sebi.
Ukoliko dublje budeš prodirao u sve što biva u tebi i što dolazi od tebe, te ružno odstranjivao a u dobrom se utvrđivao, utoliko će se brže tvoja savest očistiti: isto kao što ukoliko se kladenac kopa dublje, utoliko je voda u njemu čistija.
Kad savest uviđa šta je pravo a šta nije, neće prestajati sa zahtevom da se radi pravo i da progoni i muči ako se dopustilo rđavo. No dok ona dođe do saznanja o dobru i zlu, ili dok ne stekne osećanje dugijem učenjem obučena za razlikovanje dobra i zla (Jevr. 5,14) i dobije oči da vidi, ona stoji u izvesnoj zavisnosti u tom pogledu od drugih duševnih moći, osobito od razuma. A razum je, dok se srce ne očisti od strasti, često pod uticajem strasti i opravdava ružna dela, zamračuje oko savesti i uvodi savest u zabludu, te ova ponekad smatra crno za belo.
Zato, dok se još boriš sa strastima, uvek pri ispitivanju sebe stavljaj svoja dela pred ogledalo reči Božje i time se rukovodi pri određivanju njihove kakvoće i dostojanstva. A isto tako ne stidi se i ne oklevaj da se obraćaš pitanjima duhovnom ocu.
Počinji i završavaj ocenjivanje svojih dela usrdnom molitvom da ti Bog otvori oči da vidiš skrivnice svoga srca, jer je srce čovjekovo prijevarno više svega i ko će ga poznati (Jerem. 17,9). Niko do Bog Koji je veći od srca našeg i zna sve, (I Jov. 3,20) i Koji jedini zna srca svijeh sinova čovječijih (I Car. 8,39).
Duboko u srcu kriju se grešna osećanja koja se ponekad potkradu u dela, a ponekad i neprimećena daju delima izvesni grehovni miris. Zato se i moli s prorokom Davidom: Očisti me i od tajnijeh mojih (Ps. 19,12).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *