НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

 

НЕВИДЉИВА БОРБА
КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ
 
О ЧУВАЊУ И ИСПИТИВАЊУ САВЕСТИ
 
Труди се да ти савест увек буде чиста и беспрекорна и да те ни за шта не осуђује и не мучи. Ако ти то пође за руком, савест ће добити снагу и постаће господар који ће правилно управљати твојим животом. Чиста савест ће учинити и твој живот беспрекорним, јер ће бити осетљива и снажна да те подстиче на добро и против зла. Она је закон који је Бог написао у срцима људи да би им осветљавао пут и руководио их у свему што је добро. Као што учи апостол Павле кад назива савест законом написаним у срцима нашим (Рим. 2,15), нашто се и позива свети Нил кад саветује сваког: “У свим својим делима користи се као светилником својом савешћу”.
Савест треба да ти буде чиста: у односу према Богу, према себи, према ближњима и према свему с чиме долазиш у додир. Све ти то већ знаш. Споменућу ти само најважније.
У односу према Богу. – Буди свестан да те Бог гледа, да те Он чува, сећај се зашто ти је даровао живот, посвећуј себе и све своје на служење Њему и Његовом светом имену. У Њему живи, у Њега се уздај, Њему предај своју привремену и своју вечну судбину.
У односу према себи. – Буди праведан према себи и дај сваком делу своје природе оно што му је потребно. Нека твој дух који чезне за Богом, небесним и вечним, влада душом и телом. Нека се душа потчињава духу и нека приклања ум истинама које је открио Бог и нека њима осветљава област свога знања. Нека држи вољу у покорности заповестима Божјим, нека јој не даје да се поводи за својим жељама. Нека учи срце да налази задовољство само у ономе што је божанско, што носи отисак божанског и служи за израз божанског и нека у том духу ради и живи. Телу пак дај оно што је неопходно, али добро пази на границе и имај за закон: никад и ни у чему тијелу не угађај по жељама (Рим. 13,14). Ако се овако будеш држао, добро ћеш управљати собом и чинићеш добро себи.
У односу према ближњима. – Поштуј све људе као слике Божје, свима жели добро и чини добро колико можеш. Радуј се с радоснима и тугуј с жалоснима. Никога не осуђуј и не понижавај, чак ни у мислима и осећањима. Од оних који ти се обраћају за савет и поуку не скривај истину кад је знаш, али се сам никоме не намећи за учитеља. Више свега пази да, по цену сваке жртве са стране, живиш у миру са свима и по сваку цену избегавај да саблазниш кога.
Према стварима – се односи као према нечему што ти Бог даје на употребу, чувај их и користи се њима у славу Божју. Буди задовољан ма како их мало имао и за све захвали Дародавцу. Ни за коју се не везуј и на све гледај као на спољашња оруђа, како би могао њима слободно располагати и како ти не би служила за препреку у добру. Не допуштај себи да се на њих ослањаш јер су трошне природе. Не хвали се својим стварима и не завиди туђим. Не буди тврдица, али и не расипај кад то не служи на добро.
Чини све тако увек и на сваком кораку. Ако тако добро будеш живео, имаћеш добру савест угледајући се на св. Павла: “Јер се надамо да имамо добру савјест, старајући се у свему добро да живимо” (Јевр. 13,18).
“Који желе побожно да живе” и који ревнују за своје спасење тако и чине. Они се старају да ни у чему не погреше и ничим не упрљају савест. При свем том извесне грешне мисли, осећања, речи, а понекад и дела ипак промакну, некад неприметно, а некад и приметно и замрачују чисти лик савести, те при свршетку дана ретко ко није сличан путнику који је ишао прашњавим путем и коме је нападала прашина и у очи, и у нос, и у уста, и у косу и покрила му све лице. Зато се свакоме који ревнује за спасење ставља у дужност да вечером испитује своју савест и да – кад утврди све неисправности које је у току дана допустио себи у мислима, речима и делима – очисти их покајањем, то јест, да чини исто што чини и запрашени путник. Путник се умива водом, а онај који ревнује за спасење чисти себе покајањем, скрушеношћу и сузама.
То испитивање савести мора бити опште. Испитује се и добро и рђаво, праведно и неправедно, онако како је горе означено. Што видиш да је праведно у суштини, разгледај да ли је праведно и по побудама и намерама, по начину извршења, као и да ли си правилно гледао на то дело када си га чинио: ниси ли га учинио да се покажеш, или да угодиш људима, или себи; или да ли је било на месту, да ли је одговарало времену, лицу; ниси ли по извршењу трубио пред собом, ниси ли почео маштати о себи не давши славу Богу? Праведно дело је заиста праведно кад се чини из покорности вољи Божјој и у славу Божју с потпуним самоодрицањем и самозаборавом.
Што нађеш да је било неисправно, разгледај како се догодило да то учиниш (иако непрестано желиш да чиниш само што је добро). Који су били унутрашњи и спољашњи узроци за то? Како је требало да се држиш у том случају па да не погрешиш и зашто ниси тако поступио? Потом осуди себе и никог и ништа друго, и размисли како ваља убудуће да се држиш па да у таквој и сличној прилици не погрешиш. Пропиши то себи за закон и одлучи се да га се држиш без околишења и без попуштања себи и угађања људима.
Кад завршиш испитивање, благодари Богу за све што си учинио право, али не приписуј то себи у заслугу јер је стварно Он тај Који чини у вама да хоћете и учините као што Му је угодно (Филиб. 2,13), и без Њега се не може чинити ништа добро (ср. Јов. 15,5)
Пошто заблагодариш Богу, заборави добро које си учинио и по примеру светог апостола Павла с већим се усрђем сежи за онијем што је напријед (Филиб. 3,13).
Покај се за све што си учинио неправо, понизи се пред Господом и укори себе што Му на жртвенику своје душе никада не приносиш савршено чиста дела.
Затим донеси чврсту одлуку да пазиш строго на себе идућег дана, како ништа ружно не би избило не само у делима и речима, него ни у мислима и осећањима.
Они који пазе на себе врше то испитивање и у току дана после свакога дела, а увече само то понављају, исправљају и допуњују. Тај је начин бољи и природнији. Од савести нећеш сакрити ако си учинио што ружно, а кад она то примети одмах почиње да се буни. Није ли природније умирити је одмах самоосудом, скрушеношћу и одлуком да нећемо више тако чинити, него остављати до вечера.
Рећи ћу ти још нешто поводом свега тога. Процењуј своја дела што можеш строже и доноси непоштедни суд о себи.
Уколико дубље будеш продирао у све што бива у теби и што долази од тебе, те ружно одстрањивао а у добром се утврђивао, утолико ће се брже твоја савест очистити: исто као што уколико се кладенац копа дубље, утолико је вода у њему чистија.
Кад савест увиђа шта је право а шта није, неће престајати са захтевом да се ради право и да прогони и мучи ако се допустило рђаво. Но док она дође до сазнања о добру и злу, или док не стекне осећање дугијем учењем обучена за разликовање добра и зла (Јевр. 5,14) и добије очи да види, она стоји у извесној зависности у том погледу од других душевних моћи, особито од разума. А разум је, док се срце не очисти од страсти, често под утицајем страсти и оправдава ружна дела, замрачује око савести и уводи савест у заблуду, те ова понекад сматра црно за бело.
Зато, док се још бориш са страстима, увек при испитивању себе стављај своја дела пред огледало речи Божје и тиме се руководи при одређивању њихове каквоће и достојанства. А исто тако не стиди се и не оклевај да се обраћаш питањима духовном оцу.
Почињи и завршавај оцењивање својих дела усрдном молитвом да ти Бог отвори очи да видиш скривнице свога срца, јер је срце човјеково пријеварно више свега и ко ће га познати (Јерем. 17,9). Нико до Бог Који је већи од срца нашег и зна све, (I Јов. 3,20) и Који једини зна срца свијех синова човјечијих (I Цар. 8,39).
Дубоко у срцу крију се грешна осећања која се понекад поткраду у дела, а понекад и непримећена дају делима извесни греховни мирис. Зато се и моли с пророком Давидом: Очисти ме и од тајнијех мојих (Пс. 19,12).

Comments are closed.