НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

 

НЕВИДЉИВА БОРБА
КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ
 
О ТОПЛИНИ И ХЛАДНОЋИ СРЦА
 
Духовна топлина у срцу плод је осећања Бога и свега божанског и она отпочиње још од момента покајања. Док се човек труди око чишћења срца, она све више јача и од повремене постепено прелази у сталну и постаје трајно расположење срца.
Када је св. Јован Лествичник саветовао на једном месту: “Старај се да непрекидно осећаш Бога и божанско”, имао је у виду ту срдачну топлину. Све што наслађује срце истовремено га и загрева, зато има више врста срдачне топлине. Духовна топлина настаје у срцу од утицаја оног што је духовно. Одлика праве духовне топлине јесте одрицање од свега тварног и потпуно посвећивање Богу и свему што је божанско. По томе се она разликује од душевних и телесних топлота као небо од земље. Осећање духовне топлине долази просто и једноставно, а у суштини представља спој многих духовних елемената. У томе се осећању садржи: побожност, умиљење, света ревност и љубав према Богу. Пошто сва та духовна осећања не настају одмах, то и духовна топлина не бива одједном својина нашега срца.
Док духовна топлина не постане стално расположење срца, дотле она долази и одлази. Долази или сама од себе, као гост с неба, или као резултат духовних вежбања: учења, размишљања, молитве, самоодрицања и добрих дела. Одлази када пажња скреће са духовних предмета и срце се наслађује нечим недуховним. Тиме се духовна топлина гаси, као што се огањ гаси водом.
Ако желиш да сачуваш у срцу ту топлину, онда усредсреди своју пажњу унутра, стој молитвено у срцу пред Богом и не дозвољавај мислима да блуде и да се расејавају, ни осећањима да се заносе нечим телесним. – Искорењуј одмах изданке бриге о светском и живо ревнуј у служењу богу и спасавању душе.
У спољним делима заузми један разуман став и упућуј сва та дела главном циљу и док радиш једно не терети ум бригама о многом. Када осетиш ову топлину, не можеш а да се не трудиш да је одржиш. Трудећи се, користићеш се одговарајућим средствима, а користећи се њима сазнаћеш како ћеш је лакше сачувати.
Ако се будеш мудро трудио, духовна топлина ће те и сама учити како да управљаш собом и уопште шта да чиниш да би је сачувао. Колико је пријатно присуство духовне топлине у срцу, толико је горко и тешко кад она оде. А она, као што сам већ рекао, одлази кад се пажња и срце од духовног обрате недуховном. Под недуховним се овде сматра не само оно што је грешно – јер онај који осети духовну топлину губи вољу за оним што је грешно – него читава душевно-телесна област, сујетна, земаљска, тварна. Чим се пажња на то скрене, духовна топлина одмах опада; а кад се и срце томе приљуби, она сасвим одлази и оставља хладноћу према свему божанском и према самоме Богу. С хладноћом долази и равнодушност према свим духовним делима која је човек чинио да би духовну топлину одржао.
Ко се намах прене и похита да поврати себе у пређашње стање, топлина се, некад брже, некад спорије враћа. Но ко не обрати пажњу на то и из расејаности или самоуверености дозволи себи да остане у атмосфери која расхлађује, и ако се још поведе те и делом задовољи недуховне жеље које у њему настају, код њега ће сама ревност за духовним животом ослабити, а можда ће се сасвим и угасити. И то је пут за падање у раније грехе, што неће закаснити да постигне безбрижног. Али онај који се и у овом тренутку прене, лако ће повратити правилно духовно настројење.
Духовна хладноћа увек тако долази: понекад због слабљења пажње и бдења над собом, понекад због саблазни које нас окружују у свету (ово особито кад лепоте света заслепљујућим изгледом повуку човека из себе самог), понекад због замки злог духа који се довија да измами човека из себе, у чему понекад и успева, додајући природним сликама човекове уобразиље још и своје нарочито привлачне, а понекад делујући и на тело.
Но ма какав узрок био, духовна хладноћа почиње скретањем пажње од себе, а учвршћује се везивањем човека за ма шта што је у почетку празно и сујетно, а касније страсно и грешно. И зато је увек крив само човек. Јер ни свет, ни зао дух не могу чинити насиље на слободу, него је само саблажњавају.
Али духовна хладноћа може доћи и од благодати. Духовна топлина је у свом правом облику резултат присуства благодати у срцу. Када је благодат у срцу, оно је топло; а када она оде – хладно. А благодат одлази углавном онда, кад човек сам изиђе из себе и почне се занимати непотребним стварима. Тада се то лишавање духовне топлине назива лишавањем по казни. Али понекад благодат одлази само ради човековог духовног добра. И то се одсуство духовне топлине назива поучним. Последица је и у овом случају иста. Хладноћа и осећање празнине у срцу пошто је гост отишао. Разлика је само у томе што заслужена хладноћа слаби ревност према духовном животу, а поучна је распаљује, и то распаљивање је једини циљ.
Поучно одступање благодети долази: или да би се појавила ревност која од дугог пребивања у миру слаби, или да би човек боље разгледао себе и одстранио осећања и занимања која нису у свему богоугодна и којима није крајњи циљ Бог, или да би у човеку ојачало сазнање и осећање да је свако добро које се учини плод Божје благодати, или да би убудуће више ценио Божје дарове, ревносније се трудио да их сачува и дубље смиривао себе, или да би искреније предавао себе у руке Божје уз савршено самоодрицање и самоунижење, или да му се срце не би само наслађивало духовним радостима кад Бог жели да оно потпуно само припада Њему, или, најзад, да човек не би опустио руке, него помоћу благодати непрекидно радио на Божјем делу, напрежући све силе које му је Бог једино за то и дао.
Тако је и када хладноћа долази због поучног одступања благодати Божје узрок у теби. Јер иако благодат одступа сама, одступа имајући у виду тебе.
Зато, када осетиш у себи хладноћу према духовним занимањима и према духовном и свему божанском, уђи у себе и разгледај зашто је она дошла, и ако у томе има твоје кривице, постарај се да је одстраниш и изгладиш, ревнујући не да ти се поврате духовне радости, него у првом реду да одстраниш оно што се у теби нађе да није угодно Богу. Ако не нађеш ништа тамо, поклони се вољи Божјој и реци у себи: “Тако је рекао Бог, нека буде воља Твоја, Господе, на мени немоћном и непотребном”.
И затим трпи и чекај, али не дозвољавај себи да ма у чему одступиш од обичног поретка твојих духовних занимања. Савлађуј тај напад хладноће према духовним занимањима, принуђавањем себе на њих и не обраћај пажњу на помисли које те одвраћају од тога труда, као да је тобож бесплодан.
С радошћу испијај ту чашу бола, говорећи Господу: “Погледај на смиреност моју и на труд мој и не ускрати ми милост Своју”. Одушевљавај себе вером да ти је љубав Божја поднела ту чашу желећи ти веће духовно савршенство.
Не иди за Господом радо само на Тавор, него и на Голготу, то јест, не само онда када осећаш у себи божанску светлост и духовне утехе и радости, него и када те нападају туга, невоље и болови који понекад наилазе на душу од демонских искушења, унутрашњих и спољашњих.
Ако та хладноћа буде праћена и таквом замраченошћу и смућеношћу духа да не знаш шта да радиш и куда да се окренеш, ипак се не бој, него остани на томе крсту скрушено и одбаци од себе сваку земаљску радост коју ти буде, по наговору злог духа, пружао свет или тело.
Старај се, исто тако, да сакријеш ту своју немоћ од људи. Не говори о њој никоме изузев духовном оцу, али не жали се ни њему на тегобу која ти је послана, него радије затражи поуку како ћеш је убудуће избећи. Сада је пак мирно подноси све док Богу буде угодно да те у њој држи.
Своје молитве, причешћивања и друга духовна занимања настави да свршаваш као и обично. И као што сам рекао, не свршавај их само зато да поново добијеш духовне сладости, нити само зато да будеш скинут с тог крста на коме си сада, него да би ти била дарована снага да мирно останеш на том крсту у славу распетог за нас Господа Христа и да увек живиш и радиш онако како је Њему угодно.
Ако се који пут док си у том стању не будеш могао молити Богу и предавати побожним размишљањима као раније, због велике заморености и смућености ума, чини све то како можеш само без лењости и попуштања себи, и оно што не можеш савршено учинити делом нека бар буде савршено по жељи и напору. Остани у тој жељи и труду и видећеш дивне плодове – доћи ће одушевљење и снага, и испуниће ти душу.
Ево како треба да се молиш у време духовне хладноће. Говори: Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога: јер ћу Га још славити, Спаситеља мојега и Бога мојега (Пс. 42,5). Зашто си Господе одступио далеко од мене и презиреш ме невољног. Немој ме оставити, Господе, Боже мој! Немој се удаљити од мене (38,21). Сети се и молитве којом се по надахнућу Божјем молила Сара, жена Товије у време туге и моли се исто тако: “Сваки који ти служи, Господе, зна да ће овај живот, ако прође у страдању, бити увенчан славом, и ако прође у тузи, награђен избављењем. Ти се не радујеш нашој пропасти, него после буре дајеш тишину и после плача и суза изливаш радост. Нека је благословено у векове име Твоје, Боже Израиљев”!
Сети се и Господа Христа док је био у Гетсиманији и на крсту и из срца завапи у својој невољи Његовим речима: Нека буде воља Твоја, Господе! Нека буде не како ја хоћу него како Ти (Мат. 26,39).
Ако будеш тако чинио, твоје ће се трпљење и твоја молитва извити пред лице Божје као пламен твога срца. И тиме ћеш посведочити да си спреман да идеш за Господом Христом сваком стазом којом би те позвао с крстом на плећима и с љубављу јаком као смрт.
То је прави живот по Богу. Желети и тражити Бога ради Бога и имати Га и осећати то у оној мери у којој Он хоће.
Када би људи ступали на пут живота по Богу с таквим расположењем и када би чврстином тог расположења, а не приливима духовне радости мерили своје утехе на том путу, не би тако лако обмањивали себе, подлегали замкама злог духа и некорисно се мучили када на њих наиђе духовна хладноћа, него би је примали и подносили са захвалношћу и у уверењу да пошто тако хоће Бог, то је свакако дошло за њихово добро. Не обраћајући даље пажњу на духовну хладноћу, они би са већом ревношћу и с већим самоодрицањем и приморавањем себе на добро продужавали да иду путем богоугодног живота, држећи се свега што се за тај живот прописује.
Понекад се догађа да зли дух, док се душа мучи у тој хладноћи према свему духовном, снажније напада на човека, подстичући ружне мисли, телесно узбуђење и саблажњиве снове. Непријатељ ту има за циљ да се човек преда осећању да га је Бог оставио, да опусти руке и да се одлучи на нешто страсно, после чега ће лако поново увести човека у вртлог грешног живота.
Кад ово знаш, стој чврсто. Нека бесне греховни таласи око срца, али док ти сам не желиш грех него хоћеш да останеш веран Богу, твој ће чун остати читав. Божја ти је благодат одузела духовне радости, али она је близу тебе и неће те оставити без помоћи, све док твоја воља стоји на страни добра. Зато подижи у себи дух уверењем да ће та бура ускоро проћи и да ће тада престати и хладноћа. Буди свестан да је то искушење дошло на тебе за твоје добро: кад време искушења прође, изићи ћеш с потпуним сазнањем своје немоћи, с већом смиреношћу и чвршћим уверењем да је Бог увек готов да ти помогне.

Comments are closed.