NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

 

NEVIDLJIVA BORBA
KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE
 
O TOPLINI I HLADNOĆI SRCA
 
Duhovna toplina u srcu plod je osećanja Boga i svega božanskog i ona otpočinje još od momenta pokajanja. Dok se čovek trudi oko čišćenja srca, ona sve više jača i od povremene postepeno prelazi u stalnu i postaje trajno raspoloženje srca.
Kada je sv. Jovan Lestvičnik savetovao na jednom mestu: „Staraj se da neprekidno osećaš Boga i božansko“, imao je u vidu tu srdačnu toplinu. Sve što naslađuje srce istovremeno ga i zagreva, zato ima više vrsta srdačne topline. Duhovna toplina nastaje u srcu od uticaja onog što je duhovno. Odlika prave duhovne topline jeste odricanje od svega tvarnog i potpuno posvećivanje Bogu i svemu što je božansko. Po tome se ona razlikuje od duševnih i telesnih toplota kao nebo od zemlje. Osećanje duhovne topline dolazi prosto i jednostavno, a u suštini predstavlja spoj mnogih duhovnih elemenata. U tome se osećanju sadrži: pobožnost, umiljenje, sveta revnost i ljubav prema Bogu. Pošto sva ta duhovna osećanja ne nastaju odmah, to i duhovna toplina ne biva odjednom svojina našega srca.
Dok duhovna toplina ne postane stalno raspoloženje srca, dotle ona dolazi i odlazi. Dolazi ili sama od sebe, kao gost s neba, ili kao rezultat duhovnih vežbanja: učenja, razmišljanja, molitve, samoodricanja i dobrih dela. Odlazi kada pažnja skreće sa duhovnih predmeta i srce se naslađuje nečim neduhovnim. Time se duhovna toplina gasi, kao što se oganj gasi vodom.
Ako želiš da sačuvaš u srcu tu toplinu, onda usredsredi svoju pažnju unutra, stoj molitveno u srcu pred Bogom i ne dozvoljavaj mislima da blude i da se rasejavaju, ni osećanjima da se zanose nečim telesnim. – Iskorenjuj odmah izdanke brige o svetskom i živo revnuj u služenju bogu i spasavanju duše.
U spoljnim delima zauzmi jedan razuman stav i upućuj sva ta dela glavnom cilju i dok radiš jedno ne tereti um brigama o mnogom. Kada osetiš ovu toplinu, ne možeš a da se ne trudiš da je održiš. Trudeći se, koristićeš se odgovarajućim sredstvima, a koristeći se njima saznaćeš kako ćeš je lakše sačuvati.
Ako se budeš mudro trudio, duhovna toplina će te i sama učiti kako da upravljaš sobom i uopšte šta da činiš da bi je sačuvao. Koliko je prijatno prisustvo duhovne topline u srcu, toliko je gorko i teško kad ona ode. A ona, kao što sam već rekao, odlazi kad se pažnja i srce od duhovnog obrate neduhovnom. Pod neduhovnim se ovde smatra ne samo ono što je grešno – jer onaj koji oseti duhovnu toplinu gubi volju za onim što je grešno – nego čitava duševno-telesna oblast, sujetna, zemaljska, tvarna. Čim se pažnja na to skrene, duhovna toplina odmah opada; a kad se i srce tome priljubi, ona sasvim odlazi i ostavlja hladnoću prema svemu božanskom i prema samome Bogu. S hladnoćom dolazi i ravnodušnost prema svim duhovnim delima koja je čovek činio da bi duhovnu toplinu održao.
Ko se namah prene i pohita da povrati sebe u pređašnje stanje, toplina se, nekad brže, nekad sporije vraća. No ko ne obrati pažnju na to i iz rasejanosti ili samouverenosti dozvoli sebi da ostane u atmosferi koja rashlađuje, i ako se još povede te i delom zadovolji neduhovne želje koje u njemu nastaju, kod njega će sama revnost za duhovnim životom oslabiti, a možda će se sasvim i ugasiti. I to je put za padanje u ranije grehe, što neće zakasniti da postigne bezbrižnog. Ali onaj koji se i u ovom trenutku prene, lako će povratiti pravilno duhovno nastrojenje.
Duhovna hladnoća uvek tako dolazi: ponekad zbog slabljenja pažnje i bdenja nad sobom, ponekad zbog sablazni koje nas okružuju u svetu (ovo osobito kad lepote sveta zaslepljujućim izgledom povuku čoveka iz sebe samog), ponekad zbog zamki zlog duha koji se dovija da izmami čoveka iz sebe, u čemu ponekad i uspeva, dodajući prirodnim slikama čovekove uobrazilje još i svoje naročito privlačne, a ponekad delujući i na telo.
No ma kakav uzrok bio, duhovna hladnoća počinje skretanjem pažnje od sebe, a učvršćuje se vezivanjem čoveka za ma šta što je u početku prazno i sujetno, a kasnije strasno i grešno. I zato je uvek kriv samo čovek. Jer ni svet, ni zao duh ne mogu činiti nasilje na slobodu, nego je samo sablažnjavaju.
Ali duhovna hladnoća može doći i od blagodati. Duhovna toplina je u svom pravom obliku rezultat prisustva blagodati u srcu. Kada je blagodat u srcu, ono je toplo; a kada ona ode – hladno. A blagodat odlazi uglavnom onda, kad čovek sam iziđe iz sebe i počne se zanimati nepotrebnim stvarima. Tada se to lišavanje duhovne topline naziva lišavanjem po kazni. Ali ponekad blagodat odlazi samo radi čovekovog duhovnog dobra. I to se odsustvo duhovne topline naziva poučnim. Posledica je i u ovom slučaju ista. Hladnoća i osećanje praznine u srcu pošto je gost otišao. Razlika je samo u tome što zaslužena hladnoća slabi revnost prema duhovnom životu, a poučna je raspaljuje, i to raspaljivanje je jedini cilj.
Poučno odstupanje blagodeti dolazi: ili da bi se pojavila revnost koja od dugog prebivanja u miru slabi, ili da bi čovek bolje razgledao sebe i odstranio osećanja i zanimanja koja nisu u svemu bogougodna i kojima nije krajnji cilj Bog, ili da bi u čoveku ojačalo saznanje i osećanje da je svako dobro koje se učini plod Božje blagodati, ili da bi ubuduće više cenio Božje darove, revnosnije se trudio da ih sačuva i dublje smirivao sebe, ili da bi iskrenije predavao sebe u ruke Božje uz savršeno samoodricanje i samouniženje, ili da mu se srce ne bi samo naslađivalo duhovnim radostima kad Bog želi da ono potpuno samo pripada Njemu, ili, najzad, da čovek ne bi opustio ruke, nego pomoću blagodati neprekidno radio na Božjem delu, naprežući sve sile koje mu je Bog jedino za to i dao.
Tako je i kada hladnoća dolazi zbog poučnog odstupanja blagodati Božje uzrok u tebi. Jer iako blagodat odstupa sama, odstupa imajući u vidu tebe.
Zato, kada osetiš u sebi hladnoću prema duhovnim zanimanjima i prema duhovnom i svemu božanskom, uđi u sebe i razgledaj zašto je ona došla, i ako u tome ima tvoje krivice, postaraj se da je odstraniš i izgladiš, revnujući ne da ti se povrate duhovne radosti, nego u prvom redu da odstraniš ono što se u tebi nađe da nije ugodno Bogu. Ako ne nađeš ništa tamo, pokloni se volji Božjoj i reci u sebi: „Tako je rekao Bog, neka bude volja Tvoja, Gospode, na meni nemoćnom i nepotrebnom“.
I zatim trpi i čekaj, ali ne dozvoljavaj sebi da ma u čemu odstupiš od običnog poretka tvojih duhovnih zanimanja. Savlađuj taj napad hladnoće prema duhovnim zanimanjima, prinuđavanjem sebe na njih i ne obraćaj pažnju na pomisli koje te odvraćaju od toga truda, kao da je tobož besplodan.
S radošću ispijaj tu čašu bola, govoreći Gospodu: „Pogledaj na smirenost moju i na trud moj i ne uskrati mi milost Svoju“. Oduševljavaj sebe verom da ti je ljubav Božja podnela tu čašu želeći ti veće duhovno savršenstvo.
Ne idi za Gospodom rado samo na Tavor, nego i na Golgotu, to jest, ne samo onda kada osećaš u sebi božansku svetlost i duhovne utehe i radosti, nego i kada te napadaju tuga, nevolje i bolovi koji ponekad nailaze na dušu od demonskih iskušenja, unutrašnjih i spoljašnjih.
Ako ta hladnoća bude praćena i takvom zamračenošću i smućenošću duha da ne znaš šta da radiš i kuda da se okreneš, ipak se ne boj, nego ostani na tome krstu skrušeno i odbaci od sebe svaku zemaljsku radost koju ti bude, po nagovoru zlog duha, pružao svet ili telo.
Staraj se, isto tako, da sakriješ tu svoju nemoć od ljudi. Ne govori o njoj nikome izuzev duhovnom ocu, ali ne žali se ni njemu na tegobu koja ti je poslana, nego radije zatraži pouku kako ćeš je ubuduće izbeći. Sada je pak mirno podnosi sve dok Bogu bude ugodno da te u njoj drži.
Svoje molitve, pričešćivanja i druga duhovna zanimanja nastavi da svršavaš kao i obično. I kao što sam rekao, ne svršavaj ih samo zato da ponovo dobiješ duhovne sladosti, niti samo zato da budeš skinut s tog krsta na kome si sada, nego da bi ti bila darovana snaga da mirno ostaneš na tom krstu u slavu raspetog za nas Gospoda Hrista i da uvek živiš i radiš onako kako je Njemu ugodno.
Ako se koji put dok si u tom stanju ne budeš mogao moliti Bogu i predavati pobožnim razmišljanjima kao ranije, zbog velike zamorenosti i smućenosti uma, čini sve to kako možeš samo bez lenjosti i popuštanja sebi, i ono što ne možeš savršeno učiniti delom neka bar bude savršeno po želji i naporu. Ostani u toj želji i trudu i videćeš divne plodove – doći će oduševljenje i snaga, i ispuniće ti dušu.
Evo kako treba da se moliš u vreme duhovne hladnoće. Govori: Što si klonula, dušo moja, i što si žalosna? Uzdaj se u Boga: jer ću Ga još slaviti, Spasitelja mojega i Boga mojega (Ps. 42,5). Zašto si Gospode odstupio daleko od mene i prezireš me nevoljnog. Nemoj me ostaviti, Gospode, Bože moj! Nemoj se udaljiti od mene (38,21). Seti se i molitve kojom se po nadahnuću Božjem molila Sara, žena Tovije u vreme tuge i moli se isto tako: „Svaki koji ti služi, Gospode, zna da će ovaj život, ako prođe u stradanju, biti uvenčan slavom, i ako prođe u tuzi, nagrađen izbavljenjem. Ti se ne raduješ našoj propasti, nego posle bure daješ tišinu i posle plača i suza izlivaš radost. Neka je blagosloveno u vekove ime Tvoje, Bože Izrailjev“!
Seti se i Gospoda Hrista dok je bio u Getsimaniji i na krstu i iz srca zavapi u svojoj nevolji Njegovim rečima: Neka bude volja Tvoja, Gospode! Neka bude ne kako ja hoću nego kako Ti (Mat. 26,39).
Ako budeš tako činio, tvoje će se trpljenje i tvoja molitva izviti pred lice Božje kao plamen tvoga srca. I time ćeš posvedočiti da si spreman da ideš za Gospodom Hristom svakom stazom kojom bi te pozvao s krstom na plećima i s ljubavlju jakom kao smrt.
To je pravi život po Bogu. Želeti i tražiti Boga radi Boga i imati Ga i osećati to u onoj meri u kojoj On hoće.
Kada bi ljudi stupali na put života po Bogu s takvim raspoloženjem i kada bi čvrstinom tog raspoloženja, a ne prilivima duhovne radosti merili svoje utehe na tom putu, ne bi tako lako obmanjivali sebe, podlegali zamkama zlog duha i nekorisno se mučili kada na njih naiđe duhovna hladnoća, nego bi je primali i podnosili sa zahvalnošću i u uverenju da pošto tako hoće Bog, to je svakako došlo za njihovo dobro. Ne obraćajući dalje pažnju na duhovnu hladnoću, oni bi sa većom revnošću i s većim samoodricanjem i primoravanjem sebe na dobro produžavali da idu putem bogougodnog života, držeći se svega što se za taj život propisuje.
Ponekad se događa da zli duh, dok se duša muči u toj hladnoći prema svemu duhovnom, snažnije napada na čoveka, podstičući ružne misli, telesno uzbuđenje i sablažnjive snove. Neprijatelj tu ima za cilj da se čovek preda osećanju da ga je Bog ostavio, da opusti ruke i da se odluči na nešto strasno, posle čega će lako ponovo uvesti čoveka u vrtlog grešnog života.
Kad ovo znaš, stoj čvrsto. Neka besne grehovni talasi oko srca, ali dok ti sam ne želiš greh nego hoćeš da ostaneš veran Bogu, tvoj će čun ostati čitav. Božja ti je blagodat oduzela duhovne radosti, ali ona je blizu tebe i neće te ostaviti bez pomoći, sve dok tvoja volja stoji na strani dobra. Zato podiži u sebi duh uverenjem da će ta bura uskoro proći i da će tada prestati i hladnoća. Budi svestan da je to iskušenje došlo na tebe za tvoje dobro: kad vreme iskušenja prođe, izići ćeš s potpunim saznanjem svoje nemoći, s većom smirenošću i čvršćim uverenjem da je Bog uvek gotov da ti pomogne.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *