NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

 

NEVIDLJIVA BORBA
KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE
 
KAKO SE VALJA VEŽBATI U JEDNOJ VRLINI I KOJI SU ZNACI DA SMO U NJOJ NAPREDOVALI
 
Ne može se postavljati opšte pravilo koliko se valja vežbati u jednoj dobrodetelji da bismo se u njoj ustalili. To svako zaključuje sam, imajući u vidu svoje duhovno stanje. Presudno rešenje u ovome ima starac ili duhovni otac koji tobom rukovodi. Uostalom, kod onoga kod koga postoji vatrena revnost za uspevanjem i koji se ne zaustavlja ni pred kakvim teškoćama, kod toga će se uskoro pokazati ne mali uspeh.
Kao znak uspevanja služi u prvom redu to da onaj koji stupi na put dobra revnosno ide njime s čvrstom odlučnošću da s njega ne silazi, ma kako težak bio i ma kakvih ga žrtava stajao. Tu spada i neobraćanje pažnje na trenutna hlađenja i zamračivanja duše ni na umanjenje duhovnih zadovoljstava i blagodatne radosti koje nam Bog po Svome promislu za naše dobro šalje.
Drugi je ne manje siguran znak stepen ili jačina borbe koju protiv dobrih odluka i dela diže telo. Ukoliko ta borba slabi, utoliko uspeh u vrlini napreduje. Zato kad ne osećaš borbu ili napade sa strane svoje niže, čulne prirode, osobito u vreme kad pred sobom imaš slučajeve koji uzbuđuju, možeš verovati da je tvoja pobeda blizu. Isto tako, ako si počeo vršiti dobra dela sa većom gotovošću i duhovnom radošću nego ranije, možeš smatrati još sigurnije kao znak da napreduješ.
I sv. Isak savetuje da moraš odrediti cilj kome hoćeš da upravljaš sva svoja dela i onda da paziš na znake i pitaš iskusne da li ideš pravim putem ili si sišao s njega i ideš nekom stazom mimo pravu. A ti su znaci, po njemu, ovi: „Ako vidiš da ti je um slobodan i obiluje dobrim mislima, to je znak da ideš napred. Isto tako, ako stojiš na molitvi i um ne luta tamo amo; ako ti se, kadgod se u duši pojavi dobra misao ili osećanje, oči pune suzama i suze same teku, ako vidiš da se misao sama od sebe bez tvog učešća pogružava u dubinu srca i prebiva u tom stanju po nekoliko časova i za to vreme caruje u tebi mir – znaj da su sve to znaci da dobro napreduješ na putu duhovnog života “ (Beseda 44).
Ipak, ne smemo biti ubeđeni da smo se savršeno ustalili u vrlini, ili da smo konačno pobedili neku strast, iako je dugo ne osećamo, jer se tu može skrivati zamka demona i lukavstvo greha koji živi u nama i predstavlja se dobrim i mi ga iz skrivene gordosti za dobro smatramo, dok je on nešto sasvim suprotno. Osim toga, ako pomislimo na savršenstvo kojem nas Bog priziva, to, iako smo već dovoljno išli putem vrline, uskoro ćemo misliti da smo tek otpočeli život kakav bi trebalo da vodimo. Sveti oci nazivaju nesavršenim i život najsavršenijih ljudi, jer ni njihov život nije bez nedostataka. „I kod savršenih je nesavršeno savršenstvo“, govori sv. Lestvičnik. Sv. apostol Pavle smatra da se savršenstvo sastoji u neprekidnom napredovanju bez obaziranja natrag i uobražavanja da smo dostigli što smo želeli. Zato ih naziva sebe nesavršenim i ne smatra da je dostigao ono čemu je težio: Ne kao da već dostigoh ili se već savršnih, nego tjeram ne bih li dostigao… Braćo, ja još ne mislim da sam dostigao; jedno pak velim: što je ostrag zaboravljam, a za onijem što je naprijed sežem se, i trčim k biljezi, k daru gornjega zvanja Božijega u Hristu Isusu. A želeći da pokaže da se u tome jedino i sastoji naše savršenstvo, dodaje: Koji smo god dakle savršeni ovako da mislimo (Filib. 3:12-15). Kao da kaže: savršenstvo se u tome i sastoji da ne mislimo da smo dostigli savršenstvo. To dakle i znači biti na pravom putu: ne stajati nego neprekidno napredovati u dobru.
Pored toga u dubini našeg srca stanuju neprimetne i skrivene strasti a da mi i ne znamo za njih. Kako možemo dopustiti sebi da mislimo da smo se potpuno očistili od njih? Ako vidovite i proročke Davidove oči to nisu mogle videti u sebi, kako možemo pripisati sebi tu moć? On je molio Boga: Očisti me i od tajnijeh (Ps. 19,12). Tim je potrebnije da i mi to molimo. Jer mi osećamo samo dejstvo i grane strasti, a njihovu silu i koren ne možemo videti bez naročitog prosvećenja Duhom Svetim. Mi znamo za strasti samo kad su one na delu, a kada se pritaje mislimo da smo već dostigli bestrašće.
Po čemu se možemo uveriti da su se strasti samo pritajile u našem srcu a nisu iščezle? Po tome što nam se događa da se pojavi iznenada nešto čime se skrivene strasti hrane i one odmah ožive i daju jasne znake o sebi, te se zbunjeni pitamo gde su se krile i kako su odjednom iskrsle. Sv. Isak Sirin to objašnjava ovim divnim upoređenjem: „Kao što u toku zime iščezavaju sa lica zemlje trava i cveće, ali njihovo korenje ostaje skriveno u zemlji, te čim osete prolećnu kišu i toplotu odmah ponovo rastu – tako biva i sa strastima“… I još: „Kao što je zemlja prokleta da od prirode rađa trnje i čkalj, tako i čovekova priroda, povređena padom, na neki način od prirode rađa strasti od kojih nastaju gresi: zato prirodi nikada ne bi trebalo verovati, niti se u nju uzdati“.
Zato se ti, koji si još nov u duhovnoj borbi, svim srcem vežbaj u vrlini kao da je nisi još ni otpočeo jer je bolje brinuti se da uvek napreduješ u njoj, nego da određuje i znake njenog savršenstva.
Gospod i Bog naš Koji Jedini zna srca naša, prosvećuje jedne i daje im da vide svoje napredovanje u dobru, dok drugima to saznanje ne daje. Jer vidi da će kod jednih to znanje poslužiti smirenju, dok se drugi neće uzdržati od gordosti. Kao otac koji ljubi svoju decu otklanja On od ovih drugih opasnosti da padnu u greh. Prvima pak daje povod da pojačaju vrlinu smirenosti. Uostalom, i onaj kome se ne daje da sazna napredovanje, ako samo ne postane nemaran i ne prestane sa vežbanjem u dobrodetelji, može u svoje vreme saznati za napredovanje, kada Bogu bude ugodno da mu to radi njegovog dobra otkrije.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *