NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

 

NEVIDLJIVA BORBA
KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE
 
NIKADA SE I NI U ČEMU NE SMEŠ UZDATI U SEBE NITI VEROVATI SEBI
 
U duhovnom životu je toliko neophodno ne uzdati se u sebe, da bez toga, u to budi uveren, ne samo ne možeš izvojevati željenu pobedu, nego nećeš moći odoleti ni najmanjem napadu neprijatelja. Zapamti to dobro. Bez obzira na slabost duhovno – moralnih moći, mi obično vrlo visoko mislimo o sebi. Premda nas svakodnevno iskustvo očigledno uverava da je takvo mišljenje pogrešno, mi, po nekoj neshvatljivoj samoobmani, ne prestajemo verovati da smo nešto, i to ne nešto beznačajno. Ta je naša slabost, koju vrlo teško uviđamo, od svega najvećma protivna Bogu. Ona je prvi plod našeg samoljublja i izvor i uzrok svih strasti i svih naših posrtanja i padanja. Ona zatvara vrata kroz koja nam dolazi blagodat Božja i ne dozvoljava joj da uđe i da se u nama nastani. Jer kako može blagodat sići u čoveka koji misli za sebe da je on nešto veliko, da sve zna i da nema potrebe ni za čijom pomoći.
Samouverene Bog ukorava preko proroka govoreći: Teško onima koji misle da su mudri, i sami su sebi razumni (Is. 5,21). Stoga nas Apostol i savetuje: Ne mislite za sebe da ste mudri (Rim. 12,16).
Bog mrzi čovekovu samouverenost, a ništa tako ne želi da vidi u njemu kao iskreno saznanje sopstvenog ništavila i duboko uverenje i osećanje da svako dobro u nama, našoj prirodi i našem životu dolazi jedino od Njega kao Izvora svakog dobra i da od nas ne može doći ništa što bi stvarno bilo dobro: ni dobra misao, ni dobro delo. Zato se Bog i stara da to nebesko seme zasadi u srcu onih koje voli te pobuđuje u njima raspoloženje da ne cene sebe i utvrđuje u njima uverenje da se ne smeju uzdati u sebe. Nekada On to čini putem blagodati i nekim unutrašnjim ozarenjem, nekada spoljašnjim udarima i stradanjima, ponekad neočekivanim i skoro neodoljivim iskušenjima, a po koji put čini to i na druge, za nas ne uvek razumljive načine.
Pa ipak, iako je to neočekivanje ničeg dobrog od sebe u stvari Božje delo u nama, dužni smo i mi sa svoje strane činiti sve što možemo i što je u našoj vlasti da dođemo do takvog raspoloženja. Zato ti predlažem ovde četiri vežbanja pomoću kojih ćeš, s Božjom pomoću, moći da dođeš do toga da ne veruješ sebi i da se nikada ni u čemu ne uzdaš u sebe.
a) Uvidi svoje ništavilo i imaj stalno na umu da sam od sebe ne možeš učiniti nikakvo dobro za koje bi bio dostojan carstva nebeskog. Slušaj šta vele bogomudri oci. Petar Damaskin kaže da „nema ničeg boljeg od saznanja svoje nemoći i neznanja, i ničeg goreg nego ne znati to“. Sveti Maksim Ispovednik uči da je „temelj svake vrline saznanje sopstvene nemoći“. Sveti Zlatoust tvrdi da „samo onaj poznaje najbolje sebe ko o sebi misli da je ništa“.
b) Traži u smirenim molitvama da ti Bog u tome pomogne, jer je i to Njegov dar. Ako želiš da dobiješ taj dar, moraš na prvom mestu stvoriti u sebi uverenje ne samo da ti nedostaje to saznanje o sebi, nego da ga sam od sebe ne možeš ni imati. Zatim, moraš čvrsto verovati da će ti Bog to saznanje darovati, kada to nađe za shodno i nimalo u to ne sumnjaj.
v) Nauči se da uvek strahuješ za sebe i da se bojiš svojih bezbrojnih duhovnih neprijatelja kojima se ne možeš ni kratko vreme odupreti. Strahuj od njihove izvežbanosti u vođenju rata protiv čoveka, od njihovog lukavstva i njihovih zaseda, njihovog pretvaranja u anđela svetla, njihovih bezbrojnih zamki i mreža koje potajno rasprostiru po putu dobrodeteljnog života.
g) Ako padneš u kakav greh, iskoristi to odmah da uvidiš i saznaš svoju nemoć. Bog ti je zato i dopustio da padneš, da bi upoznao svoju slabost i ne samo naučio da prezireš sebe, nego da bi zaželeo da te i drugi zbog tvoje slabosti preziru. Bez te se želje neće moći ukoreniti u tebi blagotvorno neuzdanje u sebe koje je temelj i početak prave smirenosti.
Čoveku koji želi da uspeva u duhovnom životu neophodno je da upozna svoju slabost. Gorde i samouverene dovodi Bog do tog saznanja dopuštaući da padnu baš u onaj greh za koji su mislili da su u stanju da se sami od njega sačuvaju. Padom uviđaju svoju nemoć, te se više ne usuđuju da se uzdaju u sebe kako u tome tako i u svemu drugom.
Premda je to sredstvo vrlo uspešno (ali ne i bezopasno), Bog ga ne upotrebljava uvek, nego tek kad sva druga, lakša sredstva, o kojima smo govorili, nisu pomogla čoveku da upozna sebe. Kada se iscrpu sva sredstva, Bog dopušta da čovek padne u veći ili manji greh, već prema njegovoj većoj ili manjoj samouverenosti. Onde gde samouverenosti nema, ta se padanja za pouku i ne dešavaju. Stoga, kad ti se dogodi da padneš, odmah pribegavaj niskom mišljenju o sebi i traži u molitvi od Boga da ti pomogne da saznaš svoje ništavilo i da utvrdi tvoje srce da se ne uzda u sebe, kako ne bi opet pao u isti ili još teži greh.
Ali ne samo kad čovek padne u greh, nego i kad ga snalaze nesreće i nevolje, osobito teške i dugotrajne telesne bolesti, treba da zna da strada zato da bi došao do samopoznanja, to jest, do saznanja svoje nemoći i da bi stekao poniznost. Zato Bog dopušta da nailaze na nas sve vrste iskušenja od zlog duha, i od ljudi i od naše povređene prirode. I sv. Pavle misli da su mu s tim ciljem bila poslata iskušenja kojima je bio izložen u Aziji: I već smo sami sebe osudili bili na smrt, da se ne bi uzdali u sebe, nego u Boga koji podiže mrtve (II Kor. 1,9).
Ko hoće i na drugi način da upozna svoju slabost neka ne više, nego samo jedan dan pazi na svoje misli, reči i dela: o čemu je mislio, šta je govorio i činio. Uvideće da je veći deo njegovih misli, reči i dela bio nerazuman, neispravan, rđav . Taj će mu opit pomoći da uvidi kakav je nered u njemu i kako je slab. A to će ga iskustvo, ako samo iskreno želi sebi dobra, dovesti do saznanja, kako je ludo očekivati neko dobro od sebe i uzdati se u sebe.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *