НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

 

НЕВИДЉИВА БОРБА
КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ
 
КОЈИМ СЕ РЕДОМ СТИЧУ ВРЛИНЕ
 
Премда прави Христов војник који је зажелео да достигне пуноћу савршенства не може постављати границе за напредовање у свему, ипак је потребно да усмерава прекомерна надирања духовног стремљења и да правилно управља њима. Та стремљења се особито у почетку наједном распаљују великом снагом и несавладљиво вуку, а затим слабе и сасвим се гасе, остављајући нас беспомоћним насред пута. Зато не само да би требало спољашње, телесне добродетељи стицати мало по мало, идући њима као уз степенице, него се и у задобијању унутрашњих, душевних ваља држати извесног реда, јер само тако наше мало постаје ускоро велико и остаје заувек у нама. Тако, на пример, у стицању врлине трпљења не треба зажелети одједном неправедне оптужбе, увреде и сваковрсне друге непријатности. Довољно је да се сносе онда када на човека наиђу. Јер оно су виши степени трпљења до којих можеш доћи тек кад пређеш ниже, као: смерно самоунижавање, које сматра себе заслужним сваке увреде, угушивање жеље за осветом, мржња према свакој мисли о освети и слично.
Препоручујем ти исто тако да не узимаш све врлине, чак ни неколико њих одједном, него се прво учврсти у једној, а затим прелази на другу. Када се тако поступа, свака се добра навика лакше и трајније укорењује у души. Јер када се почнеш стално вежбати у једној врлини, твоја ће мисао бити заузета скоро само њом, те ће се и твој ум брже извежбати у изналажењу начина да се она оствари, воља ће се радије и с већим расположењем приљубити њој, а све су то у делу стицања добрих навика снажна помоћна средства која ћеш узалуд очекивати ако се одједном латиш многих добродетељи.
С друге стране, и сама дела добродетељи, пошто су слична и једнака мећу собом, постају баш због те једноличности све мање и мање тешка и брже доводе другој добродетељи. Јер једна врлина обично изазива другу, сличну њој, и помаже јој тим самим што, укоренивши се у души, припрема унапред срце да прими сличну врлину и спрема престо за њу.
Да је све ово што сам казао тачно видимо и из искуства. Ко се правилно и свесрдно вежба у једној врлини, тај се истовремено не само унапред учи како ће се извежбати и у другој, него, навикавајући се више на једну врлину, подстиче и јача и све друге врлине, због њихове међусобне недељивости, пошто су оне зраци који долазе од једне исте божанске светлости.

Comments are closed.