NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

 

NEVIDLJIVA BORBA
KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE
 
KAKO ZLI DUH I SAME VRLINE OBRAĆA NA ŠTETU ČOVEKA
 
Ali pretpostavimo da ti verno i sigurno ideš putem vrline i ne skrećeš ni desno ni levo. Ne misli da će te zli duh ostaviti. Ne, već sam ti naveo reči sv. Jovana Lestvičnika da zli duh, kada vidi da su njegovi pokušaji da te skloni na zlo ostali bezuspešni, ide polako za tobom i hvali te kao čoveka koji u svemu živi bogougodno. A to je upravo njegovo poslednje lukavstvo. Ta se demonska hvala dočekuje sa naše strane samouverenošću i samozadovoljstvom, a od njih se opet rađa taština i gordost. Taština pak uništava svaku vrednost našeg dela, ako ih i ima dobrih, a gordost nas čini odvratnim Bogu. Pazi se dakle i brani se na sve moguće načine od tih demonskih hvala i ne daj im da dolaze do srca. Odbacuj ih od prvog momenta kada se dotaknu tvoje duše.
Da ne bi upao u zamku koja ti otuda preti, drži svoj um stalno u srcu i uvek budi spreman da odbijaš te demonske strele. Stojeći tamo u srcu kao vojskovođa nasred bojnog polja, izaberi mesto za borbu i utvrdi ga. A to je utvrđenje i naoružanje u ovom slučaju ništa drugo do iskreno i duboko saznanje sopstvenog ništavila, saznanje da si jadan, i slep, i nag, i bogat jedino slabostima, nedostatcima i ružnim, nerazumnim, sujetnim i grešnim delima. K ad se tako utvrdiš, ne dopuštaj umu da izlazi iz te tvrđave, a naročito se uzdržavaj da hodiš po svojim, kako ti se čini, plodnim poljima i vrtovima, to jest, po svojim dobrim delima. Ako budeš tako čuvao sebe, neće te otrovne strele demonskih hvala raniti. Ako koja i poleti, ti ćeš je odmah primetiti i odbiti.
Ali kao što vojnici dok sede u tvrđavi ne provode vreme uzalud, nego se vežbaju ili još većma utvrđuju svoje sklonište, tako čini i ti kad se povučeš u saznanje svog ništavila. Upravo, evo šta valja da činiš. Ma kako da budeš čuvao svoj um, on će se stalno otimati i bežati. I nije čudo ako u prvom redu bude odlazio onim tvojim delima koja ti se čine da su dobra. Čim um do njih dođe, zli duh ga odmah zarobljava samouverenošću. Um staje na stranu zlog duha i otpočinje i tebe da vuče tamo. Čim to primetiš, obrati mu se i reci: „Ti me, eto, hvališ. Dobro, hvali, slušam te. Ali pravda zahteva da me hvališ samo za ono što je u mojim delima lično moje. Za ono što je od Boga i od Njegove blagodati treba hvaliti ne mene nego Boga. Hajde da razmotrimo šta je kod mene i kod tebe, ume moj, naše, a šta je Božje, pa Božje da stavimo na jednu stranu, a naše na drugu. Po tome što je naše, merićemo svoje dostojanstvo i hvalićemo se.
Počinimo, dakle! Zagledajmo prvo u vreme koje je prethodilo našem postojanju. Šta smo mi tada bili? Ništa, i ništa nismo mogli učiniti zašto bi nam Izvor svakog bića kao nagradu darovao biće. Ono je nezavisni Božji dar, Božje dobročinstvo, početak svih kasnijih dobročinstava Njegove beskrajne dobrote. Stavimo to dakle na Božji deo. Zatim smo otpočeli živeti. Kako? Ni sami ne znamo. Prošlo je dosta godina, ja i ti nismo znali da postojimo, a postojali smo. Kada smo i saznali, nismo ništa mogli učiniti za održavanje života. Druge su se ruke starale o nama i to ne same od sebe, nego po uredbama Onoga Koji gospodari svakim životom i svakim bićem. Nas su vaspitali, učili i postavili na noge. Tu nije bilo ničeg našeg, zato – stavi i to na onu stranu. Počeli smo zatim živeti sami. Šta je tu naše? Odvojmo životne snage i sredstva za održavanje života koja su oko nas. Sve to nije naše, nego Božji dar.
Božji dar je urođeno saznanje o Bogu, Božji dar je savest, Božji dar je žeđ za nebeskim životom. Ti, ume moj, nisi moj. Bog mi te je darovao. Nisu moje sile koje delaju u meni, nije moja volja. Nije moje osećanje, nije moje ni telo. Sve je to Bog darovao. I sam ja nisam svoj no Božji. Sve to, dakle, nije razlog za hvaljenje sebe, nego samo za saznanje veličine i težine duga koji leži na nama i straha od odgovora na pitanje koje će nam biti postavljeno: šta smo mi sa sobom i od sebe načinili?
Pogledajmo sad na sredstva za održanje života. U nama postoji telesni, duševni i duhovni život. Za svaki od njih postoje naročita sredstva za održavanje i mi ih imamo pri ruci. I njih nismo mi izmislili, nego su dar Božji. Vazduh, vatra, voda, zemlja sa svim njenim blagom: kamenjem, metalima, biljkama i životinjama, koje nam pružaju sve što je neophodno za hranu, odevanje, stanovanje – sve to nismo stvorili mi, nego smo dobili. Zbir neophodnih pojmova o svemu što je oko nas, životni, društveni, državni poredak; umetnosti i zanate, kao i pravila za kretanje u svim tim oblastima, nalazimo gotove, ne mučeći se da ih izmišljamo, nego ih samo usvajamo. Svaki koji dolazi na svet dobija ih kao nasleđe od svojih predaka. A otkuda sve to precima? Bog šalje ljude sa osobitim darovima i naročitom snagom volje i oni daju nova otkrića i usavršavaju način života ljudskog. No ako bi pitao te ljude kako su došli do ovoga ili onoga, oni bi rekli: „Ne znamo ni sami. Došlo je na um, razvijalo se, stvaralo i stvorilo“. Tako je uvek bilo, i tako će i do kraja sveta biti. Sredstva za duševni život nisu naša, već se daju. Tim više se to može reći o duhovno – moralno – religioznom životu. Bog je stavio u dušu znanje o Sebi i o Svojoj volji u savesti, ocenivši i jedno i drugo čekanjem blaženog života u večnosti. A to je seme duhovnog života. Ono je posejano u nama u trenutku kada je Bog udahnuo u nas Svoju božansku iskru života. Svaki rođenjem donosi sa sobom i u sebi to seme koje se zatim razvija i dobija određeni oblik od sredine u kojoj živi. Kako je neizmerno blago roditi se među ljudima koji žive istinskim duhovnim životom. Pogledaj samo! Mi imamo znanje o jednom istinskom Bogu u Trojici slavljenom; ispovedamo Sina Božjega Koji se radi nas ovaplotio i sve učinio za naše spasenje; verujemo i u Duha Svetoga, Koji nas je blagodaću oživeo i duhovni život u nama stvarno ponovo sazdao, i s Crkvom smo Božjom srasli i primamo u Njoj sve što je potrebno za napredovanje u duhovnom životu, i hrabrimo sebe čekanjem vaskrsenja mrtvih i života budućeg veka. I sve je ovo kod nas u najčistijem obliku i bez ikakvih primesa, ali ni to nije od nas nego je dar Božji. Eto kakva izdašna sredstva imaš za duhovni i svestrani život i nijedno od njih nije plod tvojih napora, sve je darovano. Ti si pozvan na već spremljenu gozbu života. Ako je umesno da se u tom pogledu ma čime hvalimo, možemo samo time kako smo se svim tim koristili. I to predstavlja naše svadbeno ruho. Da li da se hvalimo njim? Nije li bolje pribojavati se da nam veliki Priređivač gozbe kad dođe ne kaže: „Vidite kakva je gozba, a kakvo je vaše ruho“.
Pogledajmo sada pažljivije i to ruho. Odeždu duše predstavljaju u prvom redu moralno-religiozna raspoloženja i osećanja u njoj ukorenjena, a ne samo dela. A kako su ta raspoloženja i osećanja skrivena, ona retko bivaju povod za taštinu i gordost, dok dela, pošto su vidljiva, bodu oči i skoro nehotice podstiču onoga ko ih čini da hvali sebe, a svedoke njegovih dela podstiče da ga hvale spolja, što još silnije i dublje ukorenjuje u duši samodopadanje i želju da se trubi pred sobom. Zato razgledajmo svoja dela i vidimo da li u njima ima nečega čime bi se mogli slobodno pohvaliti.
Setimo se da se možemo hvaliti samo onim što dolazi jedino od nas i što izvršujemo mi sami, nezavisno od ičega. A pogledajmo kako stoji stvar s našim delima. Kako počinju? Stiču se okolnosti i upućuju ovome ili onome, a drugi put dolazi na um da učinimo štogod i činimo. No sticanje okolnosti nije od nas i ono što nam pada na um takođe nije naše; neko ubacuje misao. Dakle, početak ili rađanje misli da se učini štogod ne može pri takvom stanju stvari biti povod da čovek hvali sebe. A koliko je dela te vrste? Ako savesno razgledamo, skoro sva redom. Znači, dakle, nema čime da se hvalimo.
Ako je moguće hvaliti se, onda možemo samo time da smo mogli ne učiniti, pa smo ipak učinili. Jer ne znam kako da su snažne unutrašnje i spoljašnje pobude, uvek odlučuje naša volja. No i ta odluka ne biva uvek stvarno dobra. Dobra je samo onda ako se donosi po saznanju volje Božje i iz pokornosti volji Božjoj. Ako ovamo dolazi ma šta drugo, nešto ljudsko ili nešto iz želje da se ugodi čoveku, to se plemenitost odluke zamračuje. Ponekad odlučujemo da učinimo dobro iz straha šta će svet reći ako ne učinimo, drugi put opet očekujemo kakvu nagradu i korist, a ponekad ga činimo zato što se drukčije ne može: ne čini nam se, ali se mora. Sva takva dela ne mogu stajati u redu čisto dobrih dela i, premda spolja izgledaju da su za pohvalu, po unutrašnjem dostojanstvu pred Bogom i savešću, ne zaslužuju pohvalu. A pogledajmo koliko je kod nas dela te vrste. I opet moramo uvideti da su skoro sva redom. I opet izlazi da se nemamo čime hvaliti.
Tako, dakle, naša dobra dela, ako ih dobro razgledamo, ne daju da otvorimo usta i da hvalimo sebe pred drugima ili da trubimo pred sobom. No ako se pri tom setimo i svih svojih ružnih dela, praznih, sujetnih, nekorisnih, štetnih, bezakonih, protivnih Bogu, kakvih će se svakako naći i to ne malo – šta bi onda trebalo osećati? Možda će neko reći: postavi na jednu stranu dobra, a na drugu stranu zla, pa koja pretegnu po tome i sudi o sebi. No to bi u ovom slučaju bilo neumesno. Dela dolaze iznutra. Ako postoje ružna dela, to znači da u našoj unutrašnjosti nije sve u redu, a taj poredak u unutrašnjosti određuje našu cenu pred Bogom. Ako to nije na svom mestu, znači nije ni sam čovek.
Dodaću još nešto. Naša spoljašnja dela: u poroci, u društvu, u službi, sačinjavaju ono što se zove vladanje. Ako pogledamo okolo, ne možemo ne priznati da je, uopšte uzevši, naše vladanje većim delom ispravno. No da li je ispravno i unutrašnje – to već ne možemo reći. Oči onih koji nas okružuju silno sputavaju rđave namere. Ti nas svedoci nagone da savlađujemo zlo koje niče u srcu i da se uzdržavamo od zla, te naše vladanje izgleda ispravno. A da tih svedoka nije, možda bismo se vladali sasvim drukčije. Jer kad smo uvereni da nas tuđe oko ne vidi, umemo da se vladamo i drukčije. Događa se da kod nekih, čim se spoljašnje prilike promene i mogu slobodnije da požive, izbija na videlo sve što se ranije iz straha od tuđih očiju skrivalo, i čovek koji je ranije bio ispravan, postaje pijanica, razvratnik, čak i pljačkaš. A sve se to nije u njemu tek sada rodilo. Postojalo je to u njemu, samo nije dolazilo do izraza. Sada je dobilo slobodu i izbilo je. A ako sve to živi unutra u čoveku, onda je i sam čovek bio takav – pijanica, razvratnik, lopov, bez obzira što se to spolja nije pojavljivalo. Pogledaj malo bolje da i ti ne pripadaš toj vrsti ljudi. Ako pripadaš ma i u izvesnom stepenu, onda nemaš prava da se hvališ i da primaš pohvale.
Da završim. Ako budeš kao što je ovde izloženo češće razmatrao svoj život, onda, kada ti zli duh bude počeo metati u uši kako si dobar, to neđe u tebi nađi odjeka i poroditi samozadovoljstvo, nego đe, naprotiv, svaki put biti propraćeno najskrušenijim i najunižavajuđim mislima i osećanjima o sebi.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *