НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

 

НЕВИДЉИВА БОРБА
КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ
 
КАКО ЗЛИ ДУХ ОДВРАЋА ОД ДОБРИХ ДЕЛА И КАКО ИХ КВАРИ
 
Споменута лукавства злог духа подривају сав духовни живот. Противу онога пак ко се одржи и не свраћа с правога пута зли дух измишља друге замке и друге препреке. Ту он већ напада свако појединачно дело које добри хришћанин отпочиње и ради.
Од отварања очију изјутра па до затварања увече ниже се дело за делом. Ако пазимо на себе и не болујемо од лености и немара, не остаје нам нимало празног времена. А све што човек ради мора бити упућено делу спасења и вршено са пажњом, бригом, усрђем и љубављу. Не само дело молитвеног стремљења срца Богу и подвизи самосавлађивања него и обични свакодневни грађански послови. Ревнитељима Бог помаже благодаћу да све обављају као што треба. Али ни зао дух не спава, него се стара да на сваки начин омете наше добре намере и да нас упути да чинимо што не ваља. Или нам смета да добра дела отпочнемо, или се труди да их, пошто их започнемо, прекрати. У случају да у томе не успе, стара се да се ни завршеним пословима не постигне оно што се хтело или да им се убије свака вредност пред Богом, побуђујући у човеку самоувереност и таштину.
Св. Јован Лествичник овако говори о томе: “У свим делима којима се старамо да служимо Богу, зли дуси нам копају три замке. Прво се боре да нам омету рад. Ако у том не успеју, онда гледају да оно што је урађено не буде по Богу. А ако и ту не постигну успех, онда нам опрезно приступају и хвале нас да живимо у свему богоугодно. Првом се искушењу треба противити пламеном ревношћу и сећањем на смрт, другоме – унижавањем себе и послушношћу, а трећем – непрекидним укоравањем себе. Тај труд траје док не уђе у светилиште наше онај огањ Божји.
Тада код нас већ неће бити тираније злих навика, јер је Бог наш огањ који спаљује (Ср. Јевр. 12,29): сваку похоту, сваку рђаву навику, раздражљивост и свако замрачивање унутрашње и спољашње, видљиво и невидљиво”.
Шта се све при томе збива није у могућности да опише ниједно перо. Пази на себе и имај на уму само једно мерило: да у свему, великом и малом, само служиш Богу. Тада ће те сам живот научити да јасно видиш и осетиш лукавства злог духа. Ипак, навешћу ти два три примера да видиш шта све зли дух предузима да би онемогућио и упропастио неко добро дело које захтева дуже времена да би се остварило.
Кад се, на пример, болесник одлучи да стрпљиво подноси своју болест, зли дух, знајући да ће онај на тај начин ојачати у врлини трпљења, прилази му и стара се да уништи то добро расположење. Почиње да му ређа добра дела која би могао учинити да није болестан и стара се да га убеди да би као здрав много учинио за Божју ствар и много користи донео и себи и другима: ишао би у цркву, водио корисне разговоре, читао и писао за поуку ближњима и томе слично. Уверивши се да болесник те мисли усваја, зли дух их чешће и више убацује у ум, улепшава их и изазива жељу да се остваре. Говори човеку како би лепо урадио ово или оно и изазива жаљење што су му и руке и ноге везане болешћу. Мало по мало, од честог понављања тих мисли жаљење прелази у незадовољство и у досаду. Ранијег спокојног трпљења нестаје, а и болест већ не изгледа као лек дат од Бога и прилика да се покаже трпљење, него као нешто непријатељско делу спасења. Жеља да се ослободи болести постаје у човеку неутољива, а све то под видом да се без сметње иде путем врлине и служења Богу у свему. Кад дође дотле, зли дух одузима болеснику из ума и срца и тај привидно племенити циљ жеље за оздрављењем и оставља само жељу за здрављем као здрављем и утиче да се на болест више не гледа као на препреку врлини, него као на нешто непријатељско само по себи. А од тога, само ако се не лечи, нетрпељивост добија снагу, прелази у роптање и лишава болесника ранијег мира који је од трпљења долазио. Зли дух се радује што је успео да то постигне. Исто тако поступа он и са сваким који стрпљиво подноси свој удео, сликајући каквим би се све добрим делима украсио да је у бољем положају.
На исти начин обара и оне који су у манастиру подвргнути подвигу послушности. Убеђује их да ако остану на томе послушању неће ускоро доћи до жељеног савршенства и распаљује у њима жељу за затворништвом или пустињаштвом. И често бива да они подлегну тим утицајима. А кад постигну што су тражили и нађу се у усамљености, предају се нераду и губе и оно што су раније с трудом стекли у подвигу послушности.
С друге се опет стране догађа да зли дух успева да истера неког из усамљеништва и добровољног затвора уверавањем да он тамо седи без икакве користи за себе и за друге, док у манастиру његова корисна дела не би престајала ни дању ни ноћу. Када овај то послуша и пређе у манастир, не само да не успе да учини очекивана корисна дела, него ускоро губи и оно што је стекао у пустињи и остаје без ичега.
И много таквих случајева има у којима непријатељу полази за руком да одврати човека од једног посла и да га упути другоме, тобож кориснијем, и да тако упропасти и један и други.
Сва та искуства лако савлађује онај ко има искусног духовника и свештеника и који се са смиреном послушношћу покорава његовим саветима. Ако ко из извесних разлога нема духовника, нека пази добро и нека приљежно учи да разликује добро од зла. Ако ти се чини да околности сметају да се твоје врлине развију – а те околности не долазе од твоје воље, него их шаље Бог – примај их са покорношћу и не поводи се ни за каквим утицајима који те од покорности одвраћају. Када ти је послао такав случај, Бог од тебе очекује само да држиш и да радиш оно зашто ти послати случај једино даје могућности. Трпећи добродушно болест или шта друго налазићеш се у ствари непрекидно у корисном послу. Кадгод Бог буде погледао на тебе видеће да непрекидно пребиваш у добру, док дела здравих бивају с прекидима. Желећи промену свог положаја, желиш промену од бољег на горе.
А ако положај у коме се налазиш и који, како ти се чини, сужава круг добрих дела која би могао учинити, ако тај положај, велим, зависи од твоје воље, ако си га изабрао, пошто си претходно добро размислио, не допуштај мислима да блуде по разним могућностима. Напротив, сабери сву пажњу и спокојно чини све што ти тај положај налаже, у потпуном уверењу да, ако то чиниш из жеље да служиш Богу, а не да угађаш себи, твој труд неће бити узалудан и Бог ће га примити као најсавршенију жртву. Ради тако и буди спокојан.

Comments are closed.