НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

 

НЕВИДЉИВА БОРБА
КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ
 
КАКО ЗЛИ ДУХ 3АДРЖАВ А У СВОЈИМ МРЕЖАМА ЉУДЕ КОЈИ СУ УВИДЕЛИ СВУ БЕДУ СВОГА ПОЛОЖАЈА И ЖЕЛЕ ДА СЕ ОСЛОБОДЕ, АЛИ НЕ ПРИСТУПАЈУ ДЕЛУ ОСЛОБОЂЕЊА И 3АШТО СЕ НАШЕ ДОБРЕ НАМЕРЕ ЧЕСТО НЕ ПРИВОДЕ У ДЕЛО
 
Они који су увидели да им је живот рђав и бедан, зао дух успева да задржи у својој власти највећим делом простим али свемоћним наговарањем: “После, после; сутра, сутра”. Заведен сенком добронамерности тог савета јадни грешник мисли: “Па стварно, оставићу то за сутра. Сада ћу лепо учинити још ово и оно, а после ћу се покајати и потпуно предати у руке благодати Божје и поћи путем духовног живота”. То је ђаволска замка, брате мој, којом он хвата многе и многе, те држи у рукама сав свет. Узрок што се у ту мрежу тако лако хватамо лежи у нашем немару и слепилу. Јер се ничим другим до немаром и слепилом не може објаснити да у тако важном делу од кога зависи све наше спасење и сва слава Божја оклевамо и не прихватамо се најпростијег, најлакшег и најсигурнијег оруђа, то јест, да свом одлучношћу и свом снагом кажемо себи: “Одмах”! Овај час ћу отпочети духовни живот, а не после; сада ћу се покајати, а не сутра. Сада и одмах је у мојим рукама, а сутра и после су у рукама Божјим. Но ако и буде Богу угодно да ми дарује сутра и после, могу ли бити сигуран да ће и сутра наићи на мене та добра и спасоносна мисао да исправим свој живот?”.
Како би било бесмислено да болесник коме се нуди лек каже: “Причекај да болујем још мало”. А онај који одлаже дело спасења личи на таквог болесника.
Ако желиш дакле да се осигураш против те замке злог духа и да победиш, узимај одмах сигурно оружје. Послушај одмах добру мисао и Божји позив да се покајеш и не дозволи ни најмање одлагање, нити говори себи: “Чврсто сам одлучио да се покајем нешто касније и нећу одступити од те одлуке”. Не, не, не чини тако. Те су одлуке увек биле лажне, и многи су, уздајући се у њих, остајали из разних узрока непокајани до краја живота.
а) Први је од тих узрока тај што се наше одлуке не заснивају на неверовању себи и на чврстој нади у Бога. Оне су производ гордог мишљења о себи, а последица тога је увек удаљавање од нас Божје благодатне помоћи и с тим уједно – неизбежни пад. Отуда онај који говори: сутра ћу неизоставно оставити пут греха – не иде у сусрет уздизању, него горем падању и даље се све ниже пад за падом. По промислу Своме, Бог понекада ово допушта да би привео самоувереног до свести о сопственој немоћи и да би га подстакао да затражи помоћ и одбаци сваку наду у себе.
Хоћеш ли да знаш, човече, кад ће твоје одлуке бити чврсте и сигурне? Онда када се не будеш нимало уздао у себе и када Твоје одлуке буду засноване на смерности и чврстој нади у Бога.
б) Други је узрок тај што се при таквим нашим одлукама првенствено има у виду лепота и светлост врлине. Лепота врлине привлачи човекову вољу ма колико ова била слаба, али се при томе трновити пут врлине испушта из вида. узвишеност врлине данас силно привлачи душу, али кад сутра дођу обична дела и бриге, тежња добру неће бити тако јака, премда намера неће бити сасвим заборављена. Али са слабљењем тежње добру, слаби и воља. Онда иступа пред очи трновити пут врлине. Онај који се данас одлучио да сутра ступи на тај пут, сутра већ неће имати никакве потпоре за то: тежња ће малаксати, воља слабити, пред очима ће бити само тешкоће. И човек решава: причекаћу док мало приберем снагу. И тако почне пролазити дан за даном и неће бити чудо ако тако прође и читав живот. А да је приступио делу јуче кад је поникла одушевљена жеља за исправљањем, да је удовољио тој жељи и учинио што сагласно с њом, данас не би ни жеља ни воља биле толико слабе. Без тешкоћа не би прошао, али би бар имао потпору и савладао би их, иако с напором. Ако би у том савлађивању издржао читав дан, другога дана би се тешкоће учиниле мањим, а трећег још мањим. Даље и даље – и он би се сигурним кораком упутио путем добра.
в) Трећи је узрок тај што се жеља да се остави грешни живот, ако се одмах не задовољи, касније нерадо враћа, не чини више такав утисак на вољу као први пут. Воља се више не одлучује тако брзо да промени живот, и ако се одлучи, одлука је слаба и без снаге. Ако је прву, снажну одлуку човек могао оставити до сутра и касније је сасвим напустити, тим ће лакше с трећом. И тако ће ићи даље: уколико чешће буде одлагао испуњавање добрих одлука, утолико ће њихово дејство бити слабије. Затим ће доћи дотле да ће те одлуке постати сасвим без снаге, долазиће и одлазиће и неће остављати трага. Најзад ће сасвим нестати. Човек ће се предати падању, срце ће огрубети и стећи ће одвратност према добрим одлукама. Одлагање је, дакле, сигуран пут коначној пропасти.
Одлагање наноси човеку штете не само у том случају, него и кад се укаже прилика да учини што добро и он то одложи до сутра или на неограничено време. Ко пропушта случај да учини добро, тај се не само лишава плода од добра које би учинио, него и Бога жалости. Бог му шаље некога који има потребу за нечим и он му каже: Дођи други пут! – Кад тако кажеш човеку, кажеш то исто и Богу Који је човека послао. Бог ће наћи потребитом другог добротвора, али онај ко је одбио да изађе у сусрет биће осуђен.

Comments are closed.