NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

 

NEVIDLJIVA BORBA
KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE
 
KAKO ZLI DUH 3ADRŽAV A U SVOJIM MREŽAMA LJUDE KOJI SU UVIDELI SVU BEDU SVOGA POLOŽAJA I ŽELE DA SE OSLOBODE, ALI NE PRISTUPAJU DELU OSLOBOĐENJA I 3AŠTO SE NAŠE DOBRE NAMERE ČESTO NE PRIVODE U DELO
 
Oni koji su uvideli da im je život rđav i bedan, zao duh uspeva da zadrži u svojoj vlasti najvećim delom prostim ali svemoćnim nagovaranjem: „Posle, posle; sutra, sutra“. Zaveden senkom dobronamernosti tog saveta jadni grešnik misli: „Pa stvarno, ostaviću to za sutra. Sada ću lepo učiniti još ovo i ono, a posle ću se pokajati i potpuno predati u ruke blagodati Božje i poći putem duhovnog života“. To je đavolska zamka, brate moj, kojom on hvata mnoge i mnoge, te drži u rukama sav svet. Uzrok što se u tu mrežu tako lako hvatamo leži u našem nemaru i slepilu. Jer se ničim drugim do nemarom i slepilom ne može objasniti da u tako važnom delu od koga zavisi sve naše spasenje i sva slava Božja oklevamo i ne prihvatamo se najprostijeg, najlakšeg i najsigurnijeg oruđa, to jest, da svom odlučnošću i svom snagom kažemo sebi: „Odmah“! Ovaj čas ću otpočeti duhovni život, a ne posle; sada ću se pokajati, a ne sutra. Sada i odmah je u mojim rukama, a sutra i posle su u rukama Božjim. No ako i bude Bogu ugodno da mi daruje sutra i posle, mogu li biti siguran da će i sutra naići na mene ta dobra i spasonosna misao da ispravim svoj život?“.
Kako bi bilo besmisleno da bolesnik kome se nudi lek kaže: „Pričekaj da bolujem još malo“. A onaj koji odlaže delo spasenja liči na takvog bolesnika.
Ako želiš dakle da se osiguraš protiv te zamke zlog duha i da pobediš, uzimaj odmah sigurno oružje. Poslušaj odmah dobru misao i Božji poziv da se pokaješ i ne dozvoli ni najmanje odlaganje, niti govori sebi: „Čvrsto sam odlučio da se pokajem nešto kasnije i neću odstupiti od te odluke“. Ne, ne, ne čini tako. Te su odluke uvek bile lažne, i mnogi su, uzdajući se u njih, ostajali iz raznih uzroka nepokajani do kraja života.
a) Prvi je od tih uzroka taj što se naše odluke ne zasnivaju na neverovanju sebi i na čvrstoj nadi u Boga. One su proizvod gordog mišljenja o sebi, a posledica toga je uvek udaljavanje od nas Božje blagodatne pomoći i s tim ujedno – neizbežni pad. Otuda onaj koji govori: sutra ću neizostavno ostaviti put greha – ne ide u susret uzdizanju, nego gorem padanju i dalje se sve niže pad za padom. Po promislu Svome, Bog ponekada ovo dopušta da bi priveo samouverenog do svesti o sopstvenoj nemoći i da bi ga podstakao da zatraži pomoć i odbaci svaku nadu u sebe.
Hoćeš li da znaš, čoveče, kad će tvoje odluke biti čvrste i sigurne? Onda kada se ne budeš nimalo uzdao u sebe i kada Tvoje odluke budu zasnovane na smernosti i čvrstoj nadi u Boga.
b) Drugi je uzrok taj što se pri takvim našim odlukama prvenstveno ima u vidu lepota i svetlost vrline. Lepota vrline privlači čovekovu volju ma koliko ova bila slaba, ali se pri tome trnoviti put vrline ispušta iz vida. uzvišenost vrline danas silno privlači dušu, ali kad sutra dođu obična dela i brige, težnja dobru neće biti tako jaka, premda namera neće biti sasvim zaboravljena. Ali sa slabljenjem težnje dobru, slabi i volja. Onda istupa pred oči trnoviti put vrline. Onaj koji se danas odlučio da sutra stupi na taj put, sutra već neće imati nikakve potpore za to: težnja će malaksati, volja slabiti, pred očima će biti samo teškoće. I čovek rešava: pričekaću dok malo priberem snagu. I tako počne prolaziti dan za danom i neće biti čudo ako tako prođe i čitav život. A da je pristupio delu juče kad je ponikla oduševljena želja za ispravljanjem, da je udovoljio toj želji i učinio što saglasno s njom, danas ne bi ni želja ni volja bile toliko slabe. Bez teškoća ne bi prošao, ali bi bar imao potporu i savladao bi ih, iako s naporom. Ako bi u tom savlađivanju izdržao čitav dan, drugoga dana bi se teškoće učinile manjim, a trećeg još manjim. Dalje i dalje – i on bi se sigurnim korakom uputio putem dobra.
v) Treći je uzrok taj što se želja da se ostavi grešni život, ako se odmah ne zadovolji, kasnije nerado vraća, ne čini više takav utisak na volju kao prvi put. Volja se više ne odlučuje tako brzo da promeni život, i ako se odluči, odluka je slaba i bez snage. Ako je prvu, snažnu odluku čovek mogao ostaviti do sutra i kasnije je sasvim napustiti, tim će lakše s trećom. I tako će ići dalje: ukoliko češće bude odlagao ispunjavanje dobrih odluka, utoliko će njihovo dejstvo biti slabije. Zatim će doći dotle da će te odluke postati sasvim bez snage, dolaziće i odlaziće i neće ostavljati traga. Najzad će sasvim nestati. Čovek će se predati padanju, srce će ogrubeti i steći će odvratnost prema dobrim odlukama. Odlaganje je, dakle, siguran put konačnoj propasti.
Odlaganje nanosi čoveku štete ne samo u tom slučaju, nego i kad se ukaže prilika da učini što dobro i on to odloži do sutra ili na neograničeno vreme. Ko propušta slučaj da učini dobro, taj se ne samo lišava ploda od dobra koje bi učinio, nego i Boga žalosti. Bog mu šalje nekoga koji ima potrebu za nečim i on mu kaže: Dođi drugi put! – Kad tako kažeš čoveku, kažeš to isto i Bogu Koji je čoveka poslao. Bog će naći potrebitom drugog dobrotvora, ali onaj ko je odbio da izađe u susret biće osuđen.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *