NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

 

NEVIDLJIVA BORBA
KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE
 
ŠTA TREBA DA RADI ONAJ KOJI JE RANJEN U BORBI
 
Kada budeš ranjen u borbi i padneš u kakav greh po nemoći ili po svojoj zloj ćudi, ne padaj duhom i ne muči se uzalud i bez smisla. Pre svega, potrebno je da se ne zaustavljaš na sebi i ne govoriš: „Kako sam mogao dopustiti tako što“? To je krik gorde samouverenosti. Nego se naprotiv ponizi, podigni um Gospodu i reci: „Šta se drugo i moglo očekivati od mene tako nemoćnog i rđavog“? Zablagodari Bogu što se samo na tome svršilo i što nisi pao još niže.
Ali, osećajući tako, pazi ipak da ti se ne potkrade misao da, pošto si takav, imaš i prava da činiš što ne valja. Ne, bez obzira na to što si slab i rđav sve rđavo što činiš upisuje se tebi u greh. Jer sve što dolazi od tebe, obdarenog slobodnom voljom, ne biva protiv tvoje volje. Zato, priznajući da si rđav, priznaj istovremeno da si kriv za zlo koje si učinio. Osudi i ukori sebe i ne obziri se okolo na koga bi svalio svoj greh. Ni prilike, ni ljudi oko tebe nisu krivi za tvoj greh. Kriva je jedino tvoja zla volja. Sebe i ukoravaj.
Ali ne budi ni kao oni koji govore: „Da, učinio sam, ali šta je to!“ Nego posle priznanja i samoukoravanja postavi sebe pred lice neumitne pravde Božje i pohitaj da pobudiš u sebi osećanje pokajanja, skrušenosti i žaljenja zbog greha. Ali ne zato što si grehom unižen, nego što si njime ožalostio Boga Koji te je obasuo tolikim milostima.
Ukoliko je veća skrušenost, utoliko je bolje. Ali ma koliko da si skrušen, ne dozvoljavaj ni senku sumnje u pomilovanje. Ono je izvršeno i svi su gresi iskupljeni na krstu. Očekuje se samo tvoje pokajanje i smirenost da bi i ti usvojio silu iskupljenja grehova sveta, koje je izvršeno na krstu. S tom nadom padni dušom i telom ničice i zavapi: Smiluj se na me, Bože, po velikoj milosti Svojoj i neprestano vapi dok ne osetiš da si pomilovani grešnik, tako da se greh i pomilovanje sliju u jedno osećanje.
Ta blagodat nailazi na svakog koji se kaje. Ali s tim mora ići i tvoja odluka pojačana obećanjem da ubuduće nećeš popuštati sebi, nego da ćeš se budno čuvati ne samo velikih, nego i malih padanja. Uz to dodaj i usrdnu molitvu za blagodatnu pomoć. Posle tako očiglednog iskustva da se ne možeš uzdati u svoju snagu, sami će se od sebe izviti iz srca uzdasi: učini mi, Bože, čisto srce i duh prav ponovi u meni, Duh Tvoj blagi neka me vodi po zemlji pravoj.
Sve ovo: samoosudu, skrušenost, molitvu s nadom na pomilovanje, oduševljeno rešenje da ćeš se ubuduće čuvati, kao i molitvu za blagodatnu pomoć treba da pređeš u sebi uvek kad god pogrešiš okom, sluhom, jezikom, mišlju, osećanjem. Ne ostavi ni za trenutak u srcu ni jedan greh koji ne bi ispovedio Gospodu i očistio se pred Njim srdačnim pokajanjem. Ako opet padneš, opet učini to isto, i ako mnogo puta pogrešiš, toliko puta očisti sebe pred Gospodom. Ako ima mogućnosti, reci uveče svom duhovnom ocu sve, a ako ne uspeš te večeri, a ti kaži čim budeš mogao. Ta ispovest ili otkrivenje svega duhovnom ocu jeste nešto najblagotvornije u delu duhovne borbe.
Ništa tako ne pogađa neprijatelja i ne razvejava i unutrašnje i spoljašnje pokajanje: unutrašnje – mislima i osećanjima, a spoljašnje – pomoću raznih susreta i slučajnosti. Kakve su upravo te prepreke videćeš na delu. Pomenuću samo jednu: zli duh se po svaku cenu stara da se delu čišćenja ne pristupi odmah nego da se malo pričeka, ne dan i ne čas, nego malo. Ali čim se s tim saglasiš, on te već navodi na drugi greh i tako prolazi vreme i greh za grehom puni dušu. I uveče ništa se u duši ne vidi jasno od mnoštva prestupa koje si sebi dopustio. Duša je već slična očima punim prašine, ili vodi koju je zamutilo smeće. Kako se u njoj ništa ne vidi, to se delo pokajanja sasvim napušta, a s tim i duša ostaje mutna i zbunjena. Od toga večernja molitva biva hladna, a zatim i snovi nemirni. Zato nikad ni za trenutak ne odlaži unutrašnje očišćenje, čim uvidiš da si u čemu rđavo postupio.
Drugo na što upućuje zli duh jeste – ne saopštavati duhovnom ocu ono što se dogodilo. Ne slušaj ga i, naprotiv, otkrivaj sve, jer koliko je dobra od tog otkrivanja, toliko i još više zla biva od skrivanja onoga što se zbiva u nama i sa nama.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *