NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

 

NEVIDLJIVA BORBA
KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE
 
KAKO SE TREBA BORITI PROTIV NAVALE SEĆANJA
 
Kazali smo što je bilo potrebno o gospodarenju čulima. Treba da kažemo nešto i o tome kako treba upravljati duševnim moćima a u prvom redu sećanjem.
Sećanje predstavlja neku vrstu unutrašnjeg čula koje obnavlja u nama sve što se pomoću pet spoljašnjih doživelo. Spoljašnja čula i čulni predmeti liče u neku ruku na pečat, a moć sećanja na otisak pečata. Pošto nemamo mogućnosti da imamo uvek pred sobom predmete koje smo videli, čuli, mirisali, okusili ili dodirnuli, vraćamo ih u svest pomoću sećanja, razmišljamo i sudimo o njima kao da su pred nama.
Ti si, na primer, nekada bio u Smirni, ali si otišao iz nje i ne vidiš je više, ali kad zaželiš ti se sećaš Smirne onakva kakva je po izgledu, veličini, rasporedu. To ne znači da duša izlazi iz tebe i odlazi u Smirnu, kao što neupućeni misle, nego vidiš sliku tog grada koja se u tebi upečatila.
To sećanje na materijalne predmete mnogo dosađuje onima koji žele da uvek budu s Bogom, jer odvlači pažnju od Boga i navodi je da misli na sujetne i često grešne stvari i time kvari unutrašnje dobro raspoloženje. Od toga stradamo ne samo na javi nego i za vreme sna.
Kako je sećanje često nesvesno i mehaničko, a duhovni život je čista sloboda, to se samo po sebi razume da se to dvoje ne slaže. Zato ću ti u tome pogledu dati nekoliko saveta.
Skoro nijedna duševna ni telesna strast ne može doći do uma drugim putem nego putem sećanja na čulne stvari, zato se trudi da čuvaš svoj um od toga.
A to možeš postići jedino držanjem uma u srcu, u unutrašnjem čoveku i navikom da on stalno prebiva unutra i moli: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me“, ili da tamo razmišlja o sebi i Bogu i da u Njemu nalazi mir. Jer kao što se zmija kada treba da zbaci staru košuljicu provlači kroz kakav tesan prolaz, tako se i um provlači kroz tesnac srca i kroz srdačnoumnu molitvu, svlačeći odeću sećanja na materijalne predmete i postaje čist, svet i pogodan za sjedinjenje s Bogom, za sličnost s Bogom, do koje se tim putem i dolazi.
Kao što voda, ukoliko se više skuplja na uzanim prolazima utoliko jače nadire i silnije se ustremljuje naviše, tako i um, ukoliko se većma usredsređuje utoliko postaje produhovljeniji i snažniji.
Usredsređen um se ustremljuje naviše te je nedostižniji za strasti, za zanos pomisli i za sve slike ne samo čulnih nego i misaonih predmeta.
Kao što sunčani zraci kada se pomoću naročitog stakla privuku na jednu tačku daju oslepljujući blesak i golgotu koja sagoreva, tako i um sabran u srcu biva svetao i plamen, razgoni materijalnu i strasnu tamu i sagoreva i odstranjuje iz duše nepotrebne slike sećanja.
Takav je prvi glavni način kako treba upravljati sećanjem, i ti ga se moraš držati. Njime ćeš ne samo ispraviti tu duševnu moć, nego ćeš izgladiti i sve tragove ranije primljenih utisaka i slika koje uzbuđuju i hrane strasti. No ukoliko je taj trud stvarniji i plodonosniji, utoliko je teži, a ukoliko je teži, utoliko ima manje ljudi koji se njime koriste, da ne kažem – utoliko je manje onih koji veruju u njegovu moć. Osobito ih malo ima među mudracima i učiteljima ne samo svetovnim nego i duhovnim. Ne želeći da poveruju nauci Svetoga Duha i tolikih svetih otaca koji u dragocenoj knjizi „Dobrotoljublje“ to preporučuju, ostaju bez plodova Duha, kojih se udostojavaju mnogi prosti i čak i nepismeni. Jer, po Spasiteljevoj reči, Bog je ovo skrio od premudrih i razumnih i otkrio prostima (sr. Luk. 10,21). Oni koji ne veruju u moć te umne delatnosti i ne koriste se njome, ne mogu razumeti koliko je ona blagotvorna, po Prorokovoj reči: Ako ne vjerujete, nećete se održati (Is. 7,9).
Kada osetiš da se um zamorio i nije u mogućnosti više da prebiva u umnosrdačnoj molitvi, tada upotrebljavaj drugi način. Dozvoli mu da razmišlja o božanskim i duhovnim stvarima, kako onim iz Sv. Pisma, tako i onim koje pruža božja tvar. Ta duhovna razmišljanja neće privezati um za ono što je spoljašnje nego će zadovoljiti njegovu žeđ za slobodnim kretanjem po oblasti koja mu odgovara i stvarati u njemu raspoloženje da se brzo vrati u unutrašnjost srca i zajednicu s Bogom. Zato sv. Maksim i govori da „jednostrana delatnost uma ne može učiniti um bestrasnim, nego on mora da se odaje raznim duhovnim zanimanjima“.
Čuvaj se da se, posmatrajući Božja stvorenja, dok si još strastan, ne zaustaviš samo na njihovoj materijalnoj strani. Jer će se um u tom slučaju, pošto još nije slobodan od strasnog gledanja na tvari, umesto da preko njih dolazi do duhovnog razmišljanja, zanositi samo njihovom spoljašnjom lepotom i izgledom. Naslađujući se njima, može, po rečima sv. Maksima, doći do lažnih učenja o njima i do strasnih raspoloženja prema njima, kao što se dogodilo tolikim ljudima.
Ili upotrebi treći način za odmor uma, to jest, trudi se da razmišljaš o tajnama života i stradanja Gospoda: o njegovom rođenju u pećini, donošenju u hram pred Boga, krštenju na Jordanu, četrdesetodnevnom postu u pustinji, o Njegovoj propovedi Jevanđelja, o raznim čudesima koja je učinio, o preobraženju na Tavoru, o pranju nogu učenicima i o Tajnoj večeri, o Njegovom stradanju, krstu, pogrebu, vaskrsenju i vaznesenju na nebo, o raznim mukama koje su pretrpeli mučenici i o dugogodišnjim strogim podvizima prepodobnih otaca.
Isto tako možeš radi smirenja i pobuđivanja osećanja pokajanja pomišljati još i o tajni strašnog časa smrti, o poslednjem sudu, o večnim mukama, večnom životu s demonima, o radosti pravednika, o carstvu nebesnom, večnoj slavi i neprestanom blaženstvu, o savršenom jedinstvu s Bogom, o neprekidnom životu s anđelima i svima svetima.
Ako utisneš u svoju dušu takve misli i predstave, ne samo da ćeš se izbaviti od nepotrebnih sećanja i rđavih misli, nego ćeš dobiti veliku pohvalu u dan suda za taj podvig. Na to ukazuje sv. Vasilije Veliki u besedi o devičanstvu, kada kaže da svaki čovek koji živi u ovom telu liči na slikara koji na skrivenom mestu radi neku sliku. Kad je završenu iznose na izložbu, gledaoci ga hvale ako je izabrao lep predmet i lepo ga naslikao, i grde ako je izabrao ružan predmet i slabo ga naslikao. Tako i svaki čovek kad posle smrti izađe na sud Božji, biće pohvaljen od Boga, anđela i svetitelja ako je svoj um i svoju uobrazilju ukrasio svetim, božanskim i duhovnim slikama i predstavama, i, naprotiv, biće posramljen i osuđen ako je ispunio strasnim, sramnim i niskim slikama. I sv. Grigorije Solunski se divi kako se od čulnih utisaka useljava u čovekovu dušu ili umna svetlost koja donosi večno blaženi život ili misaoni mrak koji vodi u adsku tamu.
Znaj, uostalom, da ti ovo ne govorim zato da bi se ti zanimao jedino tim mislima. Ne, nego se zanimaj njima samo onda dok se tvoj um, zamoren u teskobi srca odmara. A kad odahne, vrati ga opet u srce i pazi da bude bez maštanja i slika, nego neka prebiva u sećanju na Boga. Jer kao što sve životinje koje imaju školjku i oklop nalaze mir samo u svojoj školjci, u koju se zatvaraju kao u kućicu, tako se um prirodno nigde tako ne umiruje kao u dvornici srca, u unutrašnjem čoveku, kuda se povlači kao u tvrđavu i odakle s uspehom vodi borbu s grešnim pomislima, zlim dusima i strastima koje se tamo unutra kriju, iako većina ljudi to i ne zna.
A da se strasti i pomisli kriju u srcu i da otuda izlaze i bore se s nama, to nije moja misao. Evo šta govori Gospod: Iz srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, kurvarstva, krađe, lažna svjedočanstva, hule na Boga. I ovo je što pogani čovjeka (Mat. 15:19,20). I to da se naši neprijatelji, zli dusi, nalaze oko srca nije moj pronalazak. Tako uče sveti oci. Sv. Grigorije Bogoslov tumačeći Gospodnje reči da nečisti duh izlazi iz čoveka i opet se vraća u njega (Mat. 12:43-45), veli: „Izgnan krštenjem, nečisti duh skita se tamo i amo i, ne nalazeći pribežišta, vraća se domu iz koga je izašao. Ako nađe da se trudom i ljubavlju krštenog Hristos uselio i stanuje u srcu odakle je on izgnan, odlazi. A ako nađe da je njegovo ranije obitalište pusto i nezauzeto sećanjem na Gospoda, brzo ulazi s još većom zlobom. I biva tome „čoveku potonje gore od prvoga“ (Beseda 40). Namerno govorim o ovome opširno da bih te većma raspoložio da prebivaš u srcu sa molitvom i sećanjem na Boga. Drži se toga ako želiš da izađeš kao pobedilac kad na srce navale zbunjenost misli i napadi strasti. Kada si ti tamo s Gospodom zli duh ne sme prići.
A više svega bdi nad sobom i ne dozvoljavaj sebi da se sećaš onoga što si video, čuo, osetio, okusio i dodirnuo, osobito ako je u tome bilo nečeg grešnog i nepotrebnog. U tome se i sastoji glavna borba i ona je teža od borbe s čulima. Svaki od onih koji se bore zna to iz iskustva. Treba se truditi da se ne podlegne nečem sablažnjivom preko čula, ali ako se već podleglo, vrlo je teško zadržavati sećanje. Nije teško videti ili ne videti neko lice i ne pogledati ga ili pogledati sa strašću. Tu nije potrebna velika borba. Ali kad vidiš i kad pogledaš strasno, više nije lako, i potrebna je velika borba i ne mali podvig da bi se iz sećanja izgnala slika tog lica. Zli duh se tada može igrati tvojom dušom kao lopticom, prebacajući tvoju pažnju sa jednog sećanja na drugo, proizvodeći odgovarajuće želje i strasti i držeći te u strasnom nastrojenju. Zato ti i kažem: Bdi i više svega pazi na svoje sećanje.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *