NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

 

NEVIDLJIVA BORBA
KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE
 
KAKO ĆEŠ UPRAVLJATI JEZIKOM
 
Neophodno je znati kako treba upravljati jezikom i obuzdavati ga. Pokretač jezika je srce. Čime je puno srce, to se izliva preko jezika. Ali i obratno, ono što se preko jezika izlilo, jače i dublje se usađuje u srce.
Dobra osećanja su ćutljiva, a samoljubiva žele da budu objavljena. Mnogogovorljivost u većini slučajeva dolazi iz neke gorde samouverenosti. Uobražavajući da mnogo znamo i da je naše mišljenje o nečemu tačno, osećamo nesavladljivu potrebu da naširoko i nadugačko, s mnogim ponavljanjima predamo to mišljenje i drugima, namećući im se netraženi za učitelje, verujući da učimo one koji često znaju stvari daleko bolje nego mi.
Ovo što smo rekli odnosi se bar na slučajeve kada je ono o čemu se govori koliko toliko dostojno pažnje. U većini pak slučajeva mnogogovorljivost je isto što i prazno pričanje i nema reči kojima bi se iskazalo kakva sve zla od te rđave navike dolaze. Mnogogovorljivost otvara vrata duše kroz koja odilazi srdačna toplota, a tim više to čine prazni razgovori. Oni odvlače čovekovu pažnju od njega samog i u srcu na koje se ne pazi počinju se potkradati strasna osećanja i želje. Po koji put to biva u tolikoj meri da kad se prazni razgovori završe, u srcu se nađe ne samo pristanak nego i odluka da se pristupi strasnim delima.
Prazni razgovori su vrata za osuđivanje i klevetanje, raznosači raznih vesti i mišljenja, sejači nesloge i razdora. Oni ubijaju želju za duhovnim radom i skoro uvek služe kao zavesa onde gde stvarnog znanja nedostaje. Posle mnogog govorenja, kada dim samozadovoljstva prođe, uvek ostane u duši neko osećanje tuge i lenosti. Nije li to svedočanstvo da duša i nehotice oseća da je pokradena?
Želeći da pokaže da je čoveku koji mnogo govori teško uzdržati se od nekorisnog, grešnog i štetnog, apostol Jakov je rekao da je uzdržanje jezika osobina samo savršenih ljudi: Ko u riječi ne pogrješuje, onaj je savršen čovjek, može zauzeti i sve tijelo (Jak. 3,2).
Kada čovek počne da govori za svoje zadovoljstvo, on se zanese rečima i postane sličan nezauzdanom konju te govori ne samo ono što je dobro i prijatno, nego i ono što je rđavo i neprijatno. Zato apostol i naziva jezik nemirnim zlom punim jeda smrtonosnoga (Jak. 3,8). Slično je u starini i Solomon rekao: U mnogim riječima ne biva bez grijeha (Prič. 10,19). Mi s Propovednikom mislimo da ko mnogo govori taj pokazuje svoje bezumlje, jer obično samo ludi mnogo govore (Knj. Pr. 10,14).
Ne upuštaj se u druge razgovore s onim ko te nerado sluša, da mu ne bi postao mrzak kao što je napisano: Ko mnogo govori biće omrznut (Sirah 20,8).
Čuvaj se da ne govoriš surovo i visokim tonom, jer je i jedno i drugo mrsko i stvara uverenje da si vrlo sujetan i da jako visoko misliš o sebi.
Ne govori o sebi, o svojim delima i svojim srodnicima, izuzev slučajeva kada je to neophodno, no i tada govori što je moguće kraće i brže.
Kada vidiš da neki mnogo govori o sebi primoravaj sebe da im ne podražavaš, čak i kada ti se njihove reči učine smirenim i punim samoukoravanja.
Kada je potrebno da govoriš o svom bližnjem i o njegovim delima, ne ustručavaj se, ali ipak govori koliko je moguće kraće, čak i onda kada je potrebno govoriti radi njegovog dobra.
Kada govoriš, govori o Bogu, osobito o Njegovoj ljubavi i dobroti, ali govori sa strahom i pazi da ne pogrešiš i kažeš o Božanstvu nešto što će zbuniti prosta srca onih koji slušaju. Zato radije slušaj druge kada o tome govore i čuvaj njihove reči u srcu.
A kada se govori o nečem drugom, onda neka glas dopire samo do tvoga sluha, a um neka bude vezan s Bogom. Čak i kada je neophodno saslušati nekoga da bi razumeo o čemu se radi i da bi odgovorio, ne zaboravljaj ni tada da između reči koje slušaš i govoriš, nađeš vremena da podigneš um Bogu i da misliš o tome kako On ne skida Svoje oko s tebe i vidi šta gospodari u tvojim mislima, rečima i delima.
Kada je potrebno da govoriš, dobro razmisli šta hoćeš da kažeš pre nego što reč pređe preko tvoga jezika. Uvidećeš da je bolje da mnogo što od toga i ne izađe iz tvojih usta. Znaj pri tome da i ono što ti izgleda dobro, bolje je da bude sahranjeno u grobu ćutanja. Ako to odmah ne uvidiš, uvidećeš svakako kad govor završiš.
Ćutanje je velika snaga u duhovnoj borbi i zalog pobede. Ono je drago onome ko se ne uzda u sebe nego u Boga. Ono je čuvar molitve, pomoćnik u vežbanju u vrlinama i znak mudrosti. Sv. Isak veli: „Uzdržavanje jezika ne samo da pomaže umu da se uzdiže Bogu, nego daje čoveku i u spoljašnjim, telesnim delima veliku pomoć i snagu“. Na drugom mestu isti sveti otac ovako hvali ćutanje: „Kada na jednu stranu staviš sva dela podvižničkog života, a na drugu ćutanje, videćeš da je ono teže. Ima mnogo dobrih saveta, ali onome ko se preda ćutanju nisu potrebni mnogi saveti“. Na trećem mestu on naziva ćutanje „tajnom budućeg veka“. Reči su, veli, oruđe ovog sveta. A sv. Varsonufije stavlja ćutanje čak i iznad raspravljanja o Bogu.
Da bi se navikao na ćutanje, postoji samo jedno prosto sredstvo: preduzmi da ćutiš i samo će te ćutanje tome naučiti. Da bi podržao sklonost prema tome trudu, razmišljaj češće o strašnim posledicama nerazborite govorljivosti i o spasonosnim posledicama ćutanja. A kada okusiš divne plodove ćutanja, neće ti više biti potrebni nikakvi saveti u tom pogledu.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *