NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

 

NEVIDLJIVA BORBA
KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE
 
O DVEMA VOLJAMA U ČOVEKU I BORBI IZMEĐU NJIH
 
U duhovnom ratu vojuju meću sobom dve volje koje žive u nama; jedna pripada razumnom delu duše i zato se naziva razumnom, višom voljom, a druga pripada našoj nižoj, čulnoj prirodi i naziva se čulnom, nižom, telesnom, strasnom voljom. Viša volja teži dobru, a niža zlu. To dolazi samo po sebi, te nam se dobra želja ne uračunava u vrlinu ni zla u greh. Uračunavanje zavisi od našeg slobodnog opredeljenja: kada se opredeljujemo za zlo, uračunava nam se u zlo. A dobra i rđava želja idu zajedno – kad se pojavi jedna, odmah se posle nje javlja i druga. Mi se možemo slobodno opredeliti i za dobro i za zlo. U tome se i sastoji naša nevidljiva duhovna borba. Cilj je te borbe da se nikako ne dozvoli sebi povođenje za željama niže, telesne i strasne volje, nego da se uvek ide za višom, jer je ona volja Božja. Osnovni zakon našeg postojanja je da se njoj pokoravamo: Boga se boj, i zapovijesti njegove drži, jer to je sve čovjeku (Knj. Prop. 12,13). I jedna i druga želja vuče volju i želi da je potčini sebi. Osudiš li nižu i opredeliš li se za višu – pobeda je s tobom; izabereš li nižu i prezreš li višu – bićeš pobeđen. Sv. Pavle piše da se u nama vodi borba: Nalazim dakle zakon, kad hoću dobro da činim, da me na zlo nagoni. Jer imam radost u zakonu Božijem po unutrašnjemu čovjeku; ali vidim drugi zakon u udima svojima, koji se suproti zakonu uma mojega, i zarobljava me zakonom grjehovnijem koji je u udima mojima (Rim. 7:21-23). Isti apostol svima propisuje za pravilo: Po duhu hodite, i želja tjelesnijeh ne izvršujte (Gal. 5,16). A to se bez borbe s telom ne može postići.
Osobito veliki podvig moraju u početku ulagati oni koji su, pre no što su odlučili da otpočnu bogougodni život, čestim zadovoljavanjem želja svoje telesne i strasne volje stekli rđave navike. Kod njih, s jedne strane stoje želje razumne volje, a s druge još uvek drage želje telesne i strasne volje. Ove se poslednje bore protiv prvih. Vuku čoveka na svoju stranu kao kad se vuče vezana životinja, te samo blagodat može pomoći da čovek ostane pri dobroj nameri. Borba slabi moć telesnih želja ali se one ne prekraćuju.
Neka se zato niko ne vara da će postići pravo hrišćansko raspoloženje duše i istinski služiti Bogu ako ne bude primoravao sebe da odbaci sve strasne želje koje je navikao rado da zadovoljava i to ne samo velike nego i male. Upravo zato što čovek neće da primorava sebe da se odlučno odreče svega, tako malo ljudi i dostiže hrišćansko savršenstvo. Ako čovek, pošto je pobedio velike strasne sklonosti, neće da savlađuje i male koje su, premda izgledaju beznačajne, ustvari plod i izraz velikih, on, zadovoljavajući male, hrani time i velike koje na taj način produžuju da žive, iako se ne pokazuju u većim razmerama. Zato srce i ostaje strasno i nečisto, i, što je glavno, nimalo se nije odreklo ugađanja sebi, što služenju Bogu daje karakter služenja sebi.
Na primer, ima ljudi koji ne prisvajaju tuđe, ali previše vole ono što je njihovo, mnogo se uzdaju u svoje blago i tvrdi su kad treba nešto dati. Isto tako, ima ljudi koji ne žele da dođu do počasti na nepriličan način, prave se da ne računaju počasti ni u šta, pa ipak ih žele, samo pod uslovom da se ko drugi postara da ih dobiju, tobož protiv njihove volje. Neki opet drže duge postove, ali se ipak ne odriču da zadovolje želju da dovoljno i slatko pojedu, čime se potpuno ništi dostojanstvo posta. Ima opet osoba koje žive čedno, ali ne prekidaju odnose sa licima koja im se sviđaju i naslađuju se time, ne znajući da na taj način postavljaju prepreku savršenstvu.
Ovamo spada i neobraćanje pažnje na prirodne nedostatke karaktera. Iako ti nedostaci ne zavise potpuno od čovekove volje, ipak mu služe na osudu, ako se ne stara da ih, pomoću blagodati Božje, iskoreni, što može postići ako hoće. Ti su nedostaci: ćudljivost, prgavost, osetljivost i, kao posledica svega toga, prenagljenost u rečima i delima, surovost, tvrdoglavost, svadljivost i slično. Sve te prirodne nedostatke trebalo bi ispravljati oduzimanjem suvišnog, dodavanjem onoga u čemu se oskudeva i preobraćanjem u odgovarajuće dobre osobine. Jer se ništa urođeno, ma kako silno bilo, ne može održati kad čovekova volja, naoružana Božjom blagodaću, svom snagom ustane protiv toga.
Kad čovek ne obraća pažnju na nedostatke u karakteru, on može činiti dobra dela, ali ona ostaju nesavršena i protkana pohotama koje caruju u svetu (sr. I Jov. 2,16). Otuda ti ljudi ne uspevaju nimalo na putu spasenja, nego se vrte na jednom mestu, a često se vraćaju natrag i padaju u ranije grehe. Iz toga se opet vidi da nisu u početku u potpunosti zavoleli život u Hristu, ispunili se osećanjem blagodarnosti prema Bogu i sa savršenom odlučnošću rešili da služe jedino Njemu. Otuda dolazi i to da takvi uvek ostaju neobučeni u dobru i slepi te ne vide opasnost u kojoj se nalaze, misleći da je njihov položaj siguran i da im ne preti nikakva opasnost.
Zato, dragi u Hristu brate, ako ne želiš da budeš pobeđen, moraš zavoleti teškoće i muke koje neminovno prate duhovnu borbu. To savetuje i premudri Sirah kad kaže: Ne omrzni teški trud (7,15). U ovoj borbi sve stoji na tome temelju. Ukoliko više zavoliš trud i podvige, utoliko ćeš brže i potpunije odneti pobedu nad sobom i nad onim što se u tebi protiv dobra bori. Ispunićeš se svakom vrlinom i mir Božji useliće se u tebe.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *