Неверност у ванбрачној вези

Питање:
Поштовани, хтео бих да Вас питам нешто пошто не знам шта да радим. Сазнао сам да једног пријатеља вара девојка са којом је преко годину дана. Ја сам јој ставио до знања да знам, мислећи да ће му она сама рећи, а сада она мене моли да му не кажем пошто је трудна са њим (ко зна да ли је његово дете). Рекла је и да је тешко болесна (тумор), а ја не могу да знам да ли је то тачно. И сада сам у дилеми шта је моралније да се уради, да кажем пријатељу или да ћутим? Хвала унапред на одговору.

Игор

 


 

Одговор:

Драги Игоре, ово су питања која се тичу нашег народног пада и на која је тешко дати одговор. Ради се о једном апсурду хришћанског морала који се тражи где га просто нема. И шта свештеник може да каже?

Постављате неке моралне норме на неморалној основи, барем што се нас православних хришћана тиче. Каква „веза“, молим вас? Због ових ствари ми морамо да слушамо Цркву. Зато она и постоји – да нам објасни како да живимо. Без ње ми не умемо да живимо, као што се види у овом случају! Али када ћемо то да схватимо?

Ово су једноставна морална питања која показују да је живот изван Цркве бесмислен. Па и ова „веза“ ових људи која их ничим не обавезује пред Црквом као учитељицом нашег живота.

Не постоји „веза“ у Цркви него брак са свим заветима и одговорностима према њему, а у послушању Богу. Они живе без благослова многих облика и њихова заједница таква је каква је. Дакле без покајања морално непоправљива, промашена. Хришћански либерализам би да оваквим везама пружи неки морални легитимитет док на жалост њега у тој суштини нема. Јер они живе у блуду (заблуди разумевања самог секса). Дакле неискрено и непослушно према Богу, и Цркви, и родитељима, и вама пријатељима, и коме ли све још не? Овим својим егоизмом и несмиреним страстима свима праве проблеме. И слика је још ружнија, јер се сумња ко је отац детета. До чега смо ми дошли у овој стихији блуда који се код нас свакодневно рекламира?

Шта год да решите биће „морално“ и „неморално“, а онолико колико је морална ова веза. Ја бих њој рекао да иде код неког свештено-лица и исповеди се и безусловно прими епитимију, и наравно, све лепо сама каже свом „првом“ партнеру (?). Јер то би свештеник морао од ње да тражи а не ви. А ако не послуша, онда шта год да урадите у вези са тиме неће бити ваша грешка.

о. Љуба

One Comment

  1. Слободан

    Помаже бог.Имам питање.Наиме, живим на селу.Најближа црква ми је 6-10 километара.Имам 28 година.Ријетко одлазим у цркву и не постим.Често код куће читам молитве из молитвеника “Острошки молитвеник”.
    Недељом је врло тешко отићи у цркву због немогућности превоза,далеко је а превоза нема.
    Одавно већ имам потребу у себи да идем недељом на литургију и нешто као да ме тјера а ја то одлажем из недеље у недељу.И ево почео сам, отишао сам и присуствовао у недељу 1 новембра 2020.Трудим се да чујем и да пратим шта свештеник изговара и шта појци пјевају.Врло се тешко чује и разумије јер је тихо.Да ли је уреду да ја идем на литургију недељом у цркву иако не постим.Да ли је уреду уколико неку недељу не одем на литургију из разлога да немам превоз и једноставно немогу да одем, или сам спријечен из неког разлога, или морам недељом да радим у фирми у којој сам запослен.(тренутно нерадим и нисам запослен)И још ме занима,након што узмем нафору, да ли је уреду да након узимања нафоре напустим-изађем из цркве а при изласку цјеливам икону која је на улазу цркве тј. у централном дијелу.И да ли је исправно и добро да тог дана након што дођемо са литургије кући (или и не одемо на литургију) радимо послове на селу,или је тог дана забрањено било шта радити.