NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

PEŠTERE

Zadivljujuća posebnost Pskovsko-Pečorskog manastira jesu svete peštere. Od njih je, pre šest stotina godina, i nastala obitelj. Podzemni lavirinti protežu se kilometrima ispod crkava, kelija, vrtova, polja. U njima su i živeli prvi monasi. Pod zemljom su sazidali hramove, a, prema drevnom biblijskom običaju, u nišama od peščara sahranjivali počivšu braću. Tek kasnije, kada se broj inoka uvećao, počela je izgradnja manastira i na površini.
Od tih davnih vremena peštere su počeli da nazivaju „Bogom zdanim“, to jest sagrađenim, stvorenim od Boga. Taj se naziv pojavio ne toliko zbog prirodnog porekla peštera (kasnije su sami monasi znatno proširili mrežu podzemnih hodnika), koliko zbog onoga što je odmah primećeno: tela pokojnika, čim se unesu onamo, odmah prestaju da šire miris svojstven mrtvome telu.
Do našega vremena u pešterama je sahranjeno više od četrnaest hiljada ljudi – monaha, pečorskih žitelja, ratnika koji su štitili manastir u godinama srednjovekovnih neprijateljskih nasrtaja. Kovčezi se ovde ne zakopavaju, već se jednostavno, jedan na drugi, slažu u nišama i špiljama. Posetioce koji, svećama osvetljavajući put, prolaze kroz dugačke lavirinte, svaki put zadivljuje svežina i čistoća pešterskog vazduha.
„Bog idježe hoščet, pobeždajetsja jestestva čin“ – kaže jedna crkvena pesma. Prevodi se otprilike ovako: „Ako Bog poželi, pobeđuje se poredak prirode.“ A turisti-nevernici peštere napuštaju veoma začuđeni, ali ipak odbijaju da veruju svojim očima, tačnije, svome čulu mirisa. Onima među njima koji su obrazovaniji, ne preostaje ništa drugo do da dubokomisleno citiraju: „Ima mnogo stvari na nebu i zemlji o kojima naša mudrost i ne sanja, moj Horacio.“
Za ovaj podzemni prostor vezano je mnoštvo anegdota. Jedna relativno nedavna zbila se 1995. godine, kada je u Pečore stigao Boris Nikolajevič Jeljcin. Po manastiru, i naravno pešterama, vodio ga je blagajnik arhimandrit Natanailo. Mršav, sed, u izgaženim cipelama i oveštaloj mantiji, osvetljavajući put svećom, sprovodio je podzemnim hodnicima šefa države i njegovu svitu.
Boris Nikolajevič naposletku shvati da se oko njega događa nešto neshvatljivo pa izrazi čuđenje što se nimalo ne oseća miris truleži iako kovčezi s pokojnicima stoje u nišama – mogu se i rukom dotaći.
Otac Natanailo objasni predsedniku:
– To je čudo Božje.
Ekskurzija je nastavljena. Ali posle nekog vremena Boris Nikolajevič, zbunjen, ponovo postavi isto pitanje.
– Eto, tako je Gospod uredio – ponovo krotko odgovori otac Natanailo.
Prođe nekoliko minuta kad predsednik, već na izlazu iz peštera, prošaputa starcu:
– Oče, otkrijte mi tajnu, čime ih pomazujete?
– Borise Nikolajeviču – odgovori na to arhimandrit – ima li u vašem najbližem okruženju onih koji smrde?
– Naravno da nema!
– Pa zar mislite da u okruženju Cara Nebeskog iko sme da smrdi?
Priča se da je taj odgovor sasvim zadovoljio Borisa Nikolajeviča.
U vreme službenog ateizma, a i danas, mnogi su nastojali i nastoje da bar nekako objasne ovu zagonetnu odliku pečorskih peštera. Šta sve nije izmišljano! Počev od fantastične varijante koja je naum pala Borisu Nikolajeviču Jeljcinu – monasi, svakodnevno, mirisima pomazuju četrnaest hiljada pokojnika – pa sve do hipoteze o jedinstvenim osobinama lokalnog peščara koji, tobože, apsorbuje sve mirise. Ova poslednja verzija bila je najpopularnija, a u sovjetsko doba obično se ona i nudila turistima.
Stari monasi pripovedali su kako je veliki nastojatelj Pskovsko-Pečorskog manastira arhimandrit Alipije, kad bi bio u prilici da po pećinama sprovodi delegacije visokih sovjetskih rukovodilaca, uvek uzimao maramicu obilato natopljenu kolonjskom vodom. Kad bi posetioci počeli nadmeno da diskutuju o peščaru i apsorbovanju mirisa, otac Alipije bi im jednostavno pod nos gurnuo maramicu impregniranu sovjetskom parfimerijom, od koje se padalo s nogu. Uz to nudio im je da pažnju obrate i na cveće koje je mirisalo u vazama kraj grobova poštovanih staraca.
– Šta je – pitao je – nećete da se pomirite s tim da makar nešto u životu ne razumete? A da budete prisutni kada se u peštere unosi pokojnik i svaki put potpuno nestaje miris truljenja, šta biste rekli? Opet biste nešto izmislili?
Peštere se prostiru kilometrima. Kolika je njihova stvarna dužina u manastiru niko nije znao, čak ni starešina. Slutili smo da je to bilo poznato samo ocu Natanailu i arhimandritu Serafimu, koji u manastiru živi najduže.
Jednom su moji tada još sasvim mladi drugovi, jeromonasi Rafailo i Nikita, pronašli ključ od starog monaškog groblja. Naime, u tome delu pećinskog lavirinta nije se sahranjivalo od 1700. godine pa su ulaz u njega zatvarala gvozdena vrata. Osvetljavajući put fenjerima sa svećama, monasi su stupali pod niskim svodovima radoznalo gledajući oko sebe. Levo i desno u nišama bile su izdubljene klade, u kakvima se u Rusiji nekad sahranjivalo, a koje su se sada, usled proteklog vremena, rasipale u prah. U njima su se žutele kosti prethodnika oca Nikite i oca Rafaila – sabraće ovog manastira. Posle nekog vremena tragači su natrapali na potpuno sačuvanu zatvorenu kladu. Radoznalost je nadjačala: monasi su, klečeći, oprezno odškrinuli težak poklopac.
Pred njima je ležao iguman. Njegovo telo ostalo je potpuno nedirnuto, prsti žuti kao vosak stiskali su, na grudima, velik izrezbaren krst. Samo je lice iz nekog razloga bilo zeleno. Došavši k sebi od prvog iznenađenja, jeromonasi se dosetiše da je uzrok te čudne pojave istruleli pokrov zelene boje, kojim se, po drevnom običaju, prekrivalo lice umrloga sveštenika. Tokom nekoliko stoleća tkanina se pretvorila u prah.
Jedan od monaha tada dunu: zeleni oblak podiže se u vazduh i pred očima drugova otkri se netaknuto lice starca. Činilo se da će svakog trena otvoriti oči i strogo pogledati radoznale inoke što su se drznuli na naruše njegov sveti pokoj. Pojmivši da pred njima, u netljenim moštima, počiva svetu neznani svetitelj, jeromonasi se tako prepadoše sopstvene drskosti da brže-bolje zatvoriše poklopac klade i strmoglavce pobegoše natrag, u svoj dvadeseti vek.
Mi, iskušenici, u pećine smo odlazili kad bismo zapali u nekakve ozbiljne probleme – da velike podvižnike molimo za pomoć. Kleknuli bismo i dodirujući kovčeg kakvoga starca, molili za zastupništvo i pouku. I pomoć nije izostajala. Naročito smo svojim molbama dodijavali starcu Simeonu: on je umro 1960. godine i nedavno je proglašen za svetitelja. Isto tako molili smo se i velikom nastojatelju arhimandritu Alipiju. Ali i drugim starcima što su, jedan za drugim, posle tegoba zemaljskog života dušom odlazili Bogu, a telom u peštere.
A jedna naročita odlika i posebna misija Pskovsko-Pečorskog manastira otkrivena je tek u XX veku.
Trojice-Sergijeva lavra, Optin skit, Kijevo-Pečorska lavra, Solovki, Valaam, Sarov – bili su poznati ne samo u Rusiji već i u celom hrišćanskom svetu. A Pečore Pskovske su, tokom mnogih vekova, bile naprosto provincijska monaška obitelj.
Međutim, tokom posleratnih godina, kad je Crkva počela da diže glavu od razaranja koja su je snašla posle Revolucije, neočekivano se otkrilo da je taj zabačeni manastir od Boga izabran za naročitu i veliku misiju.
Ispostavilo se, najednom, da je jedini manastir, na teritoriji cele Rusije, koji se nikada, ni u sovjetsko vreme, nije zatvarao i koji je, dakle, sačuvao dragoceni kontinuitet monaškog života – bio upravo Pskovsko-Pečorski. Do 1940. godine manastir je bio na teritoriji Estonije, a posle njenoga pripajanja SSSR-u boljševici naprosto nisu stigli da se s njime obračunaju – počeo je rat. Kasnije, u vreme Hruščovljevih hajki protiv Crkve, veliki nastojatelj arhimandrit Alipije uspeo je da se suprotstavi gigantskoj državnoj mašineriji – nije dozvolio rasturanje obitelji.
To što je u manastiru neprekinuto čuvana duhovna baština, bilo je od neprocenjivog značaja. Nije slučajno što je upravo ovde, u Pečorama, sovjetskih pedesetih godina preporođeno staraštvo – jedno od najlepših blaga Ruske crkve.

Preveo Petar Bunjak

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *