NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NEZGODNI OTAC NATANAILO

Kad bi neko u to vreme zatražio da se navede ime najzlobnijeg čoveka u Pečorama, čuo bi, bez sumnje, samo jedno – blagajnik Pskovsko-Pečorskog manastira arhimandrit otac Natanailo. Pri tome, u ovome izboru jednoglasni bi bili i sveštenici i iskušenici, monasi i mirjani, komunisti iz Pečorske uprave KGB-a i lokalni disidenti. Najčudnije u svemu jeste to da otac Natanailo nije bio samo zloban – bio je veoma zloban.
U vreme kad sam ga upoznao, bio je to vremešni suvonjavi starac oštrog, prodornog pogleda. I zimi i leti bio je odeven u staru, od pranja izbledelu mantiju iskrzanih rubova. Na leđima je obično nosio platnenu vreću, a u njoj se moglo naći šta hoćete – od dvopeka koji je priložila neka bakica do milion rubalja. I jedno i drugo u očima oca blagajnika predstavljalo je izuzetnu vrednost, jer ]e to obitelji poslao Gospod Bog. Sve navedeno blago otac Natanailo prevlačio je i sakrivao po svojim mnogobrojnim tajnim kelijama i skladištima.
Finansije manastira potpuno su bile poverene brizi i upravljanju oca Natanaila. A imalo se na šta trošiti: svaki dan u obitelji bi za sto selo do četiri stotine hodočasnika i stotinu monaha. Bilo je potrebno obezbeđivati beskrajne manastirske popravke, novu gradnju. Povrh svega toga tu su svakodnevne životne potrebe bratije, pa pomoć sirotinji, pa prijem gostiju, pa pokloni činovnicima… I mnogo toga još. Kako je otac Natanailo izlazio na kraj sa svim tim finansijskim problemima, niko nije znao. Uostalom, na njegovim je leđima bilo i celokupno vođenje kancelarijskih poslova manastira. Uz to, brinuo je o svakodnevnim dugim bogosluženjima, obavljao poslove manastirskog sekretara, odgovarao na pisma ljudi koji su se manastiru obraćali povodom najrazličitijih pitanja. I najposle, delio je sa ocem nastojateljem napore komuniciranja – po pravilu vrlo neprijatnog – sa zvaničnim sovjetskim organima. Sve te obaveze, od čijeg se pukog nabrajanja normalnom čoveku mora slošiti, otac Natanailo ispunjavao je toliko nadahnuto i skrupulozno da smo ponekad pomišljali da u njemu ne postoji ništa sem crkvenog birokrate.
Pored svega ostalog, otac blagajnik imao je i obavezu da nadgleda nas, iskušenike. I nema mesta sumnji da je on to obavljao sa svim sebi svojstvenim cepidlačenjem: uhodio je, motrio, prisluškivao – da slučajno ne učinimo nešto protiv pravila ili na štetu manastiru. Premda, ruku na srce, doista je i bilo neophodno iskušenike držati na oku: u obitelj smo iz spoljnog sveta došli kao teški aljkavci.
Otac Natanailo imao je još jednu fantastičnu osobinu: uvek se pojavljivao upravo onog trena kada ste ga najmanje očekivali. Recimo, eskivira manastirska omladina poslušanja: samo što se smestila na neki od tremova duž drevnih zidina – da se odmori, popriča, ogreje se na suncu – gotovo istoga trena se, kao iz zemlje iznikao, pojavljuje otac Natanailo i, tresući bradom, počinje da čita bukvicu onim svojim naprslim, u tim trenucima gotovo nesnosnim glasom. Čini to tako da bi iskušenici rado propali u zemlju, samo da tortura prestane.
Usled svoje usrdnosti otac Natanailo doslovce nije stizao ni da jede ni da spava. Nije on bio običan asketa: niko ga, na primer, nikad nije video da pije čaj – samo običnu vodu. A i za ručak bi pojeo jedva petinu onoga što se služilo. Obavezno je svake večeri dolazio na večeru, u trpezariju, ali samo da bi, sedeći pred praznim tanjirom, sitničavo pazio na red.
Njegova je energija bila pri tome izuzetna. Nismo znali ni da li spava: i noću je kroz kapke na prozorima njegove kelije prodirala svetlost. Stari monasi govorili su da se on to u keliji ili moli ili broji gomile novčanica od po jednu ili tri rublje, sakupljene tokom dana. Sve to basnoslovno bogatstvo trebalo je uredno spakovati u svežnjeve, sitninu preručiti u vrećice. Kad bi završio s tim, laćao bi se kucanja uputstava i objašnjenja za sutrašnju službu: niko se kao otac Natanailo nije razumeo u sve postojeće detalje i zavrzlame bogosluženja propisane manastirskim tipikom.
Međutim, čak i ako se svetlo u njegovoj keliji gasilo, to nikako nije značilo da smo bar na neko vreme mogli da se smatramo slobodnim od njegovoga nadzora. Ne, cele bogovetne noći, u svakome trenutku, otac Natanailo bio je spreman da se pojavi čas ovde čas onde, proveravao da se neko ne muva po manastiru što je bilo najstrože zabranjeno.
Sećam se, jedne zimske noći, pošto smo do kasno sedeli na imendanskom slavlju kod nekoga od bratije, krenuli smo u svoje kelije. I najednom, na ciglo pet koraka od nas, iz pomrčine izroni prilika oca Natanaila. Skamenismo se od straha. Ali vrlo brzo sa iznenađenjem shvatismo da nas ovoga puta blagajnik ne vidi. I ponašao se nekako čudno: jedva je vukao noge, gotovo se teturao pogrbljen pod svojom vrećom. Potom opazismo kako zakorači preko niske ograde baštice i najednom leže u sneg, pravo u leju.
Umro! – prostruja nam kroz glave.
Sačekasmo malo pa, zadržavajući dah, oprezno priđosmo. Otac Natanailo ležao je na snegu i spavao. Naprosto spavao. Disao je ravnomerno, čak i hrkutao. Pod glavom mu beše vreća, koju je obgrlio obema rukama.
Odlučismo da se odatle ne mrdamo dok ne vidimo šta će dalje biti. Zauzeli smo busiju iza kapele u kojoj je vršeno osvećenje vodice i stali da čekamo. Prođe pun sat kad, potpuno skočanjeni, spazismo kako otac Natanailo iznenada čilo ustaje, otresa sneg koji je napadao po njemu, zabacuje vreću na leđa i, kao da se ništa nije dogodilo, nastavlja svojim putem.
Tada baš ništa nismo shvatili. Tek kasnije su nam monasi koji su odavno znali blagajnika objasnili da se to otac Natanailo jednostavno toliko umorio da je poželeo da odspava udobno. Udobno, znači ležeći. U svojoj je keliji on spavao samo sedeći. Da se ne bi protezao po krevetu, više je voleo da odspava u snegu.
Uostalom, sve što se ticalo načina života pečorskog blagajnika činila su samo naša nagađanja. U svoj skroviti unutrašnji svet zlobni otac Natanailo nije puštao nikoga. Ma, ni u svoju keliju nikog nikad nije pustio! Čak ni svemoćnog oca nastojatelja – iako se činilo apsolutno nemogućim da starešina, otac Gavrilo, u svome manastiru negde ne može da uđe, utoliko pre što se blagajnikova kelija nalazila neposredno ispod njegovih odaja. Naravno, upravitelj manastira s takvim stanjem stvari nije mogao da se pomiri.
I tako je, jednom, otac nastojatelj, posle nekog prazničnog ručka, divno raspoložen, objavio ocu Natanailu da iz ovih stopa ide kod njega u posetu, da popije čaj.
Nekolicina monaha koja se tada našla u blizini odmah je shvatila da će se sada dogoditi nešto što potresa um, dušu i svaku ljudsku fantaziju. Bilo bi neoprostivo ne prisustvovati takvome događaju. Dakle, zahvaljujući ovim svedocima sačuvan je opis navedenoga događanja.
Otac nastojatelj svečano je i neumoljivo krenuo kroz manastirsko dvorište, pravo prema keliji oca Natanaila. Blagajnik je tapkao iza njegovih leđa i uz ogromnu dreku ubeđivao oca nastojatelja da se okane svoje namere. Preklinjao ga je da se pozabavi nečim dušespasonosnim, korisnim, a ne zaludnim šetnjama po oronulim sobičcima koji nikome nisu zanimljivi. Slikovito je opisivao kakav mu je nered u keliji, kako u njoj nije čišćeno dvadeset šest godina, kako je tamo neizdrživo ustajao vazduh…
Naposletku, u potpunom očajanju, otac Natanailo je prešao gotovo na pretnje, glasno razmišljajući kako se dragoceni život oca nastojatelja nipošto ne sme izlagati opasnosti koja verovatno vreba iz krša i loma u blagajnikovom obitavalištu.
– Dosta više, oče blagajniče! – prekide ga sad već uzrujano starešina, pred samim vratima kelije. – Otvarajte i pokazujte šta tamo imate!
Bez obzira na ljutiti ton, moglo se primetiti da oca nastojatelja izjeda istinska radoznalost.
Shvativši napokon da više nema kud, otac Natanailo kao da se najednom razveseli, pa, pošto je monahu junačno raportirao propisano „Blagoslovite, oče nastojatelju“, začangrlja ključevima i pretpostavljenom otvori ljubomorno čuvana vrata, koja su se do toga trenutka, četiri decenije otvarala tek toliko da propuste mršavoga oca Natanaila.
Iza širom raskriljenih vrata zjapila je potpuna, neprozirna pomrčina: na prozorima tajanstvene kelije i danju i noću kapci su bili zatvoreni. Sam otac Natanailo prvi je šmugnuo u tu crnu tminu. I odmah nestao, kao da je u zemlju propao. Drugim rečima, iz kelije nije dopirao ni najmanji zvuk.
Otac nastojatelj tada oprezno prekorači preko praga, nesigurno se nakašlja i probrunda dubokim glasom:
– Što je ovde kod vas ovoliko mračno? Pa valjda ima struje? Gde je prekidač?
– Desno od vas, oče nastojatelju! – iz gustog mraka uslužno zadrhta blagajnikov glas. – Samo pružite ruku!
U sledećem trenutku prolomi se prodoran urlik oca nastojatelja i nekakva neznana sila ga iz tame blagajničke kelije izbaci u hodnik. Za njim na svetlost munjevito izroni i otac Natanailo. U deliću sekunde zabravi za sobom vrata triput okrenuvši ključ i priskoči ošamućenom starešini. S dubokim uzdasima blagajnik stade da oduvava prašinu, popravlja mantiju oca nastojatelja i uzbuđeno jadikuje:
– Kakva nevolja, Gospode pomiluj! Taj prekidač… na njega se valja navići. Slomio se još šezdeset četvrte, na Pokrov Presvete Bogorodice, baš na dan kad su smenjivali Hruščova. To je bilo znamenje! Ujutru se odvalio prekidač, uveče Nikita smenjen! Od tada ja taj prekidač ne vraćam nazad. I ni pomisliti na električara, sve sam sam uredio. Dve žičice vire iz zida: kad ih spojiš – svetlo gori, kad ih razdvojiš – gasi se. Ali, naravno, treba se navići, istina je! No ne može sve odmah, ne može sve odmah!… Tako da, oče nastojatelju, izvolite, sad ću ja vrata opet da otvorim, pa hajdemo s mirom! Sada znate kako se koristi moj prekidač. A tamo ima još oho-ho interesantnih stvari!
Kad dođe kraj ovom sumanutom govoru, od nastojatelja više nije bilo ni traga ni glasa.
No uprkos svemu ovome, otac Natanailo bio je doista obrazac poslušnosti, a sastavljao je i strahovito dugačke ode u čast oca nastojatelja i Pskovsko-Pečorskog manastira, pa poučne propovedi u stihu, na celih pet listova.
Zlobnost oca Natanaila usmerena je bila i na moćnu sovjetsku državu, naročito kad bi se ona suviše bezobzirno mešala u manastirski život. Kažu da je upravo otac Natanailo dao posebno delikatan savet velikome pečorskom starešini arhimandritu Alipiju kad je čak i ovaj bio u izvesnoj neprilici usled pritiska i drskosti vlasti.
Dogodilo se to krajem šezdesetih godina. Kao što se zna, tada su svi građani Sovjetskog Saveza morali da izlaze na izbore. Glasačku kutiju donosili su, zato, u manastirsku trpezariju, gde je bratija posle ručka, pod nadzorom starešine, nezadovoljno gunđajući davala caru carevo.
Kad, jednom, prvi sekretar Pskovskog oblasnog komiteta KPSS doznade da je za neke tamo zatucane monahe napravljen besmislen ustupak: oni za neraskidiv blok komunista i vanpartijaca glasaju u svom manastiru, koji je iživeo svoj istorijski vek, a ne na biračkom mestu. Prvi sekretar bio je revoltiran i svoje potčinjene nemilosrdno je izribao zbog gledanja kroz prste neprivrednom elementu, da bi istoga časa naredio da odsad pa doveka mantijaši ima da na izbore za Vrhovni sovjet SSSR dolaze kao i svi sovjetski ljudi: na biračka mesta prema adresi stanovanja.
Upravo tada je, kako se priča, otac Natanailo starešini manastira ocu Alipiju došapnuo neobično delikatan savet.
Na dan izbora (a to je bila nedelja) posle praznične manastirske liturgije na kapiju je iz obitelji krenula litija.
Postrojeni po dvojica u dugačku kolonu, uz skladno pevanje tropara, monasi su krenuli kroz grad, na izborno mesto. Iznad glava lepršali su im teški barjaci, napred su, po propisu, nošeni krstovi i drevne ikone. Ipak, ni to još nije bilo sve. Kao što nalaže red pred svaki važan posao – u sali gde su održavani izbori kaluđeri su započeli moleban. Nasmrt prepadnuti činovnici pokušavali su da protestuju, ali tu ih je otac Alipije strogo prekinuo: ne treba da ometaju građane da svoju ustavnu obavezu izvrše onako kako je to kod njih red. Glasavši, bratija se isto tako dostojanstveno, u litiji, vratila u svetu obitelj.
Nije potrebno napominjati da je za sledeće izbore glasačka kutija monahe od ranog jutra čekala u manastirskoj trpezariji.
Istovremeno s ovim, otac Natanailo, koji nas je onako strogo nadgledao, u korenu je sasecao svako javno ispoljavanje opozicionog stava prema državi i, utoliko pre – bilo kakve disidentske pokušaje. To nam se u početku činilo bezmalo sramnim. Mislili smo da se blagajnik previše dodvorava vlastima. Kasnije smo postepeno saznavali da se otac Natanailo mnogo puta susretao s provokatorima ili prerušenim operativcima infiltriranim u manastir. Zato je, čak i kad je jasno video da su pred njim iskreni ljudi, otac Natanailo svaki put prekidao izlive slobodoumlja koje smo toliko voleli. I to ne samo zato što je čuvao manastir već – što je nas same čuvao od naše nerazumnosti, uobraženosti i mladalačke žestine, izrasle iz najobičnije gordosti. Nije visoko cenio reči, čak ni one najhrabrije, a sovjetsku vlast i sve što se dešavalo u zemlji poznavao je drugačije od nas, koji smo o tome znali većinom po čuvenju i iz knjiga. Otac Natanailo imao je trezven i veoma ličan odnos prema sovjetskoj vlasti. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je njegov otac, sveštenik Nikolaj Pospelov, streljan samo zbog vere, trideset sedme. Pošto je ceo rat prošao kao vojnik, otac Natanailo postao je iskušenik kod velikog nastojatelja arhimandrita Alipija i duhovni sin svetog pečorskog starca i čudotvorca jeroshimonaha Simeona. Prepoznavši u njemu čoveka kristalnog poštenja i neobično živog uma, njih dvojica su ga u najtežim godinama Hruščovljevih progona Crkve načinili blagajnikom i sekretarom manastira i poverili mu najskrovitije manastirske tajne.
I još nešto u vezi sa sovjetskom vlašću. Jedne letnje noći vršio sam poslušanje dežurnog na trgu ispred Uspenjskog hrama. Zvezde su slabašno iskrile na severnom nebu. Tišina i spokoj. Triput je bučno izbio sat na kuli… I najednom osetih da mi iza leđa neko stoji. Uplašeno se okrenuh. Bio je to otac Natanailo. Zamišljeno je gledao u zvezdano nebo. Zatim je upitao:
– Georgije, šta ti misliš o glavnom principu komunizma?
Pskovsko-Pečorski manastir. Uspenjski trg. Godina 1983. Tri sata po ponoći. Zvezde…
Ne sačekavši odgovor, otac Natanailo zamišljeno nastavlja:
– Glavni je princip komunizma „od svakog prema sposobnostima, svakome prema potrebama“. Ali „sposobnosti“, „potrebe“, to će, mora biti, kao i uvek, određivati nekakva komisija. A kakva komisija?… Zasigurno „trojka“! I tako će oni mene pozvati i reći: „Pa, Natanailo, kakve su ti sposobnosti? Možeš Da nastružeš jedno dvadeset kubika drveta na dan! A potrebe? Čorba od pasulja!… I eto ti glavnog principa…“
Iako je otac Natanailo uvek vredno isticao da on nije ništa drugo do pedantni administrator i suvi birokrata, čak i mi, iskušenici, s vremenom smo počeli da naslućujemo da on svoj duhovni dar naprosto marljivo krije. Kao što su to, uostalom, činili svi pravi monasi u obitelji. Otac blagajnik nije bio zvanični manastirski duhovnik. Na ispovest mu je dolazilo, iz grada, svega nekoliko pečorskih starosedelaca, tek poneko izdaleka. Ostale kao duhovnik nije primao izgovarajući se svojom nesposobnošću za taj posao.
Ali jednom je, ipak, na trenutak odškrinuo skroviti deo svoje duše, premda se odmah potom brzo sakrio iza uobičajene strogosti i džangrizavosti. Jednom sam nešto skrivio na poslušanju – izgleda da sam povereni mi posao obavio vrlo nemarno. Zbog toga me je otac nastojatelj stavio da tri dana čistim sneg sa celog Uspenjskog trga. To me je silno uvredilo. A, kao za inat, sneg je padao i padao, tako da trećeg dana ne da sam bio umoran, nego sam noge jedva vukao. Toliko mi je bilo žao sebe, toliko sam se naljutio na ceo svet da sam se čak ozbiljno nosio mišlju da se osvetim. Ali kako se iskušenik može osvetiti starešini manastira? Srazmere su više nego nepodudarne. Pa ipak, izmahujući lopatom poslednjim snagama, gajio sam u srcu sledeću sliku. Kad starešina bude prolazio pored mene, na ručak u manastirsku trpezariju, sigurno će usput upitati: „Pa kako ti ide, Georgije?“ A ja ću mu onda odgovoriti, veselo i bezbrižno, kao da nije bilo ova tri dana robije: „Ne može biti bolje, oče nastojatelju! Zahvaljujući vašim svetim molitvama!“ On tu mora shvatiti da mene nije tako lako slomiti!
Slika te strahovite osvete toliko je ogrejala moje srce da sam se, iako sneg nije prestajao da pada, osećao znatno veselije. Tad pored mene naiđe otac Natanailo. Neprestano se smešeći priđoh po blagoslov. I on meni uputi vrlo prijateljski osmeh i oseni me krsnim znamenjem. Kad se sagnuh da mu poljubim ruku, nenadano začuh škriputav glas nad sobom:
– Znači tako: „Ne može biti bolje, oče nastojatelju! Zahvaljujući vašim svetim molitvama?!“
Ukočio sam se, povijen, kao da me je nešto preseklo u krstima. Kad se napokon usudih da podignem pogled, videh da me starac posmatra s neskrivenom zluradošću. No kad spazi moju prestravljenost, progovori, ali ovoga puta istinski dobrodušno:
– Pazi, Georgije, bezobrazluk još nikoga nije dobru odveo!
Zatim je zabacio svoju vreću s milionom, a možda s dvopekom, i po mraznom snegu zaškriputao ka manastirskom konaku. A ja sam ostao da stojim otvorenih usta i samo pratio kako se pri svakom koraku previja pocepani đon na blagajnikovoj cipeli.
Ma, pravi Pljuškin! Sveti.
Kao što reče jedan uvaženi peterburški protojerej: „Jedna godina Pskovsko-Pečorskog manastira, to je kao pedeset godina duhovne akademije.“ Posebna je stvar kako smo mi te lekcije savladali… Ali to je već drugo i, moram priznati, vrlo gorko pitanje.
Uzgred, otac Natanailo bio je jedan nimalo naivan Pljuškin. Osim što je drhtao nad svakom manastirskom kopejkom, sumanuto je hrlio da isključuje sve sijalice koje su nepotrebno gorele, štedeo vodu, gas i sve drugo što se moglo pričuvati i pritegnuti.
Uz to je strogo bdeo nad vekovnim običajima manastirskim i drevnim monaškim pravilima. Na primer, nije mu se dopadalo kad bi neko od bratije hteo da ode na kakav dopust. Iako je na dopust za lečenje, recimo, imao prava svako kome je to bilo neophodno, otac Natanailo ni to nije ni prihvatao niti podnosio. On sam, razume se, nijednom, tokom svih pedeset godina koliko je proveo u obitelji, dopust nije koristio. Nastojatelj arhimandrit Gavrilo takođe nikada nije bio na dopustu i ispod oka je gledao sve koji bi mu došli s takvim molbama.
Jednom je, sećam se, nastojatelj jednoga jeromonaha ipak blagoslovio da ode na letnji dopust. Blagoslovio ga jeste, ali onda ga je poslao blagajniku da uzme novac za put.
Tada sam dežurao na Uspenjskom trgu, pa sam bio svedok te scene. Počelo je od toga što je jeromonah koji se spremao na dopust dugo i uzaludno kucao na vrata kelije oca Natanaila. Blagajnik je odmah shvatio o čemu je reč pa se pritajio i nije otvarao. Onda je jeromonah odlučio da oca blagajnika uhvati pomoću iscrpljivanja. Seo je na klupu, poizdalje, i stao da čeka. Posle jedno četiri sata otac Natanailo iziđe na trg, bojažljivo se osvrćući, kad, istoga ga časa salete otpuštenik s nastojateljevim pismenim blagoslovom da mu se izda novac za put.
Kad vide papir, otac Natanailo pretrnu, potpuno satrven, a zatim se s krikom strovali na zemlju pa, digavši i ruke i noge ka nebu (pritom se ispod donje mantije otkriše pocepane cipele i plave izbledele dugačke gaće), povika koliko ga grlo nosi:
Upomoć! Pomagajte! Pljačka!!! Traže pare! Hoće na dopust! Umorili se od manastira! Od Bogorodice se umorili! Pljačka! Upomoć! Pomagajte!!!
Siroti jeromonah čučnu od zaprepašćenja. Strani turisti na trgu zastadoše izbezumljeni, a jeromonah, uhvativši se za glavu, kao vetar odjuri u svoju keliju. Starešina manastira je, stojeći na balkonu nastojateljskog konaka, celu ovu scenu posmatrao strahovito zadovoljan.
Shvativši da je opasnost prošla, otac Natanailo mirno ustade, otrese se od prašine i ode svojim poslom.
Naročitu radost pričinjavalo nam je kad dobijemo poslušanje da ocu Natanailu pomažemo u vođenju ekskurzija po manastiru. Po pravilu, poveravano mu je da u razgledanje vodi posebno važne ličnosti. U naše iskušeničke obaveze pak spadalo je samo da otključavamo drevne zasove i otvaramo teška crkvena vrata. Sve preostalo vreme slušali smo oca Natanaila.
A imalo se šta i čuti. Otac Natanailo bio je nastavljač tradicija svoga učitelja – arhimandrita Alipija, koji je manastir i veru u Boga branio u doba
Hruščovljevih progona. Alipijev dar mudre, ponekad i nemilosrdne reči prešao je u nasleđe ocu Natanailu.
Tih ateističkih godina sovjetski aktivisti koji su dolazili u manastir očekivali su da vide i mračnjake, i prepredene lopuže, i zatucane poluljude – sve, samo ne one koje su zaista sretali: samosvojne ali veoma zanimljivo obrazovane i pametne ljude, neobično smele, koje krasi unutrašnja sloboda i koji znaju nešto o čemu gosti nisu mogli ni sanjati. Već posle samo nekoliko minuta posetiocima je bilo jasno da takve ljude u životu dotad nisu sreli.
Jednom, a bilo je to 1986. godine, pskovski partijski rukovodioci doveli su u manastir visokog činovnika Ministarstva saobraćaja. Ispostavilo se da je to jedan iznenađujuće miran i pristojan čovek: nije postavljao idiotska pitanja – kao, recimo, u kojoj zgradi žive žene kaluđera, nije ga zanimalo kako to da je Gagarin leteo u kosmos a nije video Boga. Naposletku, posle dvočasovne šetnje sa ocem Natanailom, činovnik, zadivljen svojim novim sagovornikom, ipak ne izdrža:
– Čujte, ja sam naprosto fasciniran druženjem s vama! Tako zanimljivog i neobičnog čoveka u životu nisam sreo! Ali, dozvolite, kako vi, s vašim umom, možete da verujete u… Ma, sami znate u šta! Jer nauka čovečanstvu jednako otvara nove i nove horizonte. A u njima Boga nema! On, izvinite, jednostavno nije ni potreban. Evo, ove godine Zemlji se iz dubina vasione približava Halejeva kometa. I naučnici su, zamislite, precizno proračunali celu njenu putanju! I brzinu! I trajektoriju! Za to, izvinite, uopšte nije bila potrebna ideja Boga!
– Kometa, velite?… Halejeva?… – zatrese bradom otac Natanailo. – Znači, ako su s kometom sve obračunali, onda Gospod Bog nije potreban? Hm, da, razumem!… A sad zamislite ovako: smestite mene pored železničke pruge i date mi papir i olovku; za nedelju dana ja ću sa sigurnošću moći da vam kažem kada će i u kom smeru proći koji voz. A da li to onda znači da ne trebaju kondukteri, dispečeri, mašinovođe?… Ministri saobraćaja? Je li da ne znači? Svugde mora biti vlasti!
Nisu se, međutim, slični razgovori uvek završavali ovako prijatno. Jedanput je u manastir stigla grupa o čijem se sastavu pronelo: deca članova CK. Ne znam da li je tako i bilo, ali ovi mladi ljudi pokazali su se kao vrlo nevaspitani – ona zlatna moskovska omladina sredine osamdesetih, koju sam vrlo dobro poznavao. Omladinci su se svako malo previjali od smeha, prstom upireš u monahe i postavljali poznata idiotska pitanja. Ali tu se ništa nije moglo: otac Natanailo poveo ih je po manastiru.
Razgledanje je počelo od peštera. Tamo je, na ulazu, minijaturna kelija s Malim prozorom. U toj keliji se početkom XIX veka podvizavao zatvornik jeroshimonah Lazar. Tu je on i sahranjen. Iznad njegove nadgrobne ploče vise njegove verige i teški gvozdeni krst.
– Zatvoren u ovoj keliji dvadeset i pet godina, podvizavao se jeroshimonah Lazar – započe otac Natanailo. – Sad ću vam ispričati o tome neobičnom podvižniku.
– A gde je taj vaš Lazar išao u toalet? – glasno upita jedan od mladih posetilaca.
Njegovi drugari gotovo popadaše od smeha.
Otac Natanailo strpljivo sačeka da se umire.
– Gde je išao u toalet? Dobro, sad ću vam pokazati!
Zatim je zabrinute posetioce izveo iz peštere i poveo ih preko celog manastira, do ekonomskog dvorišta skrivenog od tuđih pogleda. Onde se, ukraj dvorišta, šćućurio stari poljski klozet. Postrojivši ih u polukrug ispred ove institucije, kao što se to obično čini u muzejima, otac Natanailo svečano pokaza rukom u njenom pravcu i reče:
– Evo ovde je jeroshimonah Lazar išao u toalet! A sad stojte i gledajte!
Pa okrenu leđa zapanjenim mladim ljudima i ostavi ih same.
Kad su došli k sebi, vođa grupe pronađe starešinu i izrazi negodovanje zbog onoga što se zbilo. Na to mu otac nastojatelj odgovori:
– Arhimandrit Natanailo obavestio me je šta je vas zanimalo. On vam je to i pokazao. Ne vidim kako bismo više mogli da vam pomognemo!
Treba uzeti u obzir da se to zbivalo 1984. godine. Ništa tada nije bilo tako jednostavno, mogle su uslediti ozbiljne neprijatnosti. Ali nastojatelji Pskovsko-Pečorskog manastira bili su, tradicionalno, jaki ljudi.
Otac Natanailo umirao je neobično tiho i smerno. Kad su lekari predložili da mu stave pejsmejker, zamolio je oca nastojatelja da to ne čine:
Oci, zamislite – rekao je – duša hoće Bogu, a neki mali električni zvrk na silu je utrpava natrag u telo! Pustite mi dušu da ode kad joj bude vreme!
Imao sam sreću da se sa ocem Natanailom vidim neposredno pred njegovu smrt; bio sam zadivljen beskonačnom dobrotom i ljubavlju koje su iz starca zračile. I tada je, umesto da poslednje preostale snage čuva za život, taj u svemu drugom neverovatno štedljiv crkveni škrtac davao celoga sebe čoveku kojeg mu je Gospod Bog poslao na svega nekoliko minuta. Kao što je, uostalom, postupao celoga svoga života. Samo što mi to nekad nismo baš razumeli.

Preveo Petar Bunjak

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *