NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI

Pop se slupao u „mercedesu“! Pop se slupao u „mercedesu“! – vikala je dečurlija trčeći ispod prozora kuće oca Rafaila.
Sedeli smo u njegovoj sobi i znali da je to istina.
Mnogome uči tajna smrti. Mnogome uče i okolnosti pod kojima se ta tajna zbila. Smrt oca Rafaila takođe nas je mnogome naučila. Naposletku, to je bilo sasvim u njegovom stilu: kao sveštenik, otac Rafailo ako je i poučavao, onda je to činio usput, bez suvišnih pridika i nenametljivo.
Mislim da je predosećao skoru smrt: godinu dana pre no što će se sve dogoditi, otac Rafailo je iz crkvene radnje uzeo i iznad svog kreveta obesio pogrebni pokrov. I od tada je postao nekako ozbiljniji, ćutljiviji. Svi smo to primetili. Iako bujica ljudi ka njegovoj kućici u varošici Porhov, gde je služio poslednje tri godine, ne samo što se nije smanjivala već je primetno porasla, i to toliko da je jedan poznanik, sveštenik, svrativši k njemu progunđao:
Šta se ovo kod tebe događa? Skupilo se s koca i konopca, same mačke i ženskadija!
Odista, i jednih i drugih u kući oca Rafaila bilo je koliko ti duša ište. Uostalom, kao i mladih ljudi sa svojim duhovnim i životnim problemima. Kao i bračnih parova koji su dolazili iz Moskve, a kod kojih su stvari došle gotovo do razvoda. Uopšte uzev, u toj ste kući mogli sresti svakoga. I svako je ljubomorno smatrao da sa ocem ima sopstvene – jedinstvene i apsolutno naročite – uzajamne odnose.
Sve u svemu, odnos naših blagočestivih parohijana prema omiljenim sveštenicima može se okarakterisati samo jednom rečju – „bespoštedan“. Otac
Rafailo iskusio je to na sebi, u punoj meri. Ali primao je takvo stanje stvari potpuno mirno. On je i sam u svoje vreme dodijavao starcima, naročito ocu Jovanu, i smatrao je da je to i ispravno i vrlo korisno za spasenje duše. „A zbog čega drugog postoje na svetu starci i sveštenici?“ – govorio je.
Tek se kasno uveče otac Rafailo zatvarao u svoju „keliju“ – daskama ograđeni maleni prostor, u koji se nikome nije dopuštalo da uđe – i iscrpljen padao na krevet. A pošto poleži neko vreme, gotovo do zore se molio i izvršavao monaško pravilo.
Što se pak tiče „mačaka“ i „ženskadije“, kako se izrazio onaj sveštenik, doista je otac Rafailo zapatio podosta mačaka u svojoj kući, premda ih nije mazio. Sedeći na hromoj stolici milovao je nogom svoju ljubimicu, koja se pojavila posle martovskog provoda i usput pričao:
– Ti, bludnice, opet si se provodila sve u šesnaest.
I u njeno ime odgovarao:
– Ne, ti si monah, ti imaš zavete. A ja sam bezgrešan stvor.
A što se žena tiče, treba pošteno reći da su se one, čak i u vreme kad je već bio monah, u oca Rafaila svaki čas smrtno zaljubljivale, a da ne govorimo o vremenu kad je, pre manastira, živeo u Čistopolju. Tad, naprosto, od devojaka nije mogao da se odbrani. Svet nikako nije hteo da pusti Borisa Ogorodnikova. U mladosti otac Rafailo je veoma voleo da jurca na motociklu. Jednom, kad je već spoznao Boga, toliko ga je sa svojim osećanjima saletala neka devojčica da ju je na kraju posadio iza sebe na motocikl, zaleteo se i, okrenuvši se u punoj brzini prema njoj, predložio:
– A sad hajde da se ljubimo!
– Budalo!!! – povika devojka. I odmah se odljubi.
Sam otac Rafailo tako je poverovao u Boga, tako ga je zavoleo, da mu se srce prepunilo i više nikoga nije moglo da u sebe pusti. Otac Rafailo bio je pravi monah. Premda i veliki mangup. A zbog devojaka koje su se u njega zaljubljivale patio je više od njih samih.
Ne, glavno iskušenje za oca Rafaila nije bila slabost te vrste. Takvo iskušenje za njega je postala, reklo bi se, čista glupost, besmislica, potpuno neozbiljna strast.
Postoji zakon u duhovnom životu: monah ne sme ništa da želi silno, osim Boga. Ni u kom slučaju. Nebitno je šta je posredi – arhijerejstvo, učenost, zdravlje, neka materijalna stvar. Ili čak staraštvo, duhovni dar. Sve će doći ako to bude volja Božja. Otac Rafailo je to, naravno, vrlo dobro znao. Pa ipak, imao je svoj strasni san.
Njegova smernost ticala se svega osim, koliko god to čudno bilo, koliko god to bilo smešno i izgovoriti… automobila. Tu on sa sobom nije mogao ništa.
Jurcao je svojim crnim „zaporošcem“ pskovskim putevima s takvim ushićenjem da je, zasigurno, imao nekakav naročit osećaj slobode. Otac Jovan, kad god bi ga sreo, upozoravao je:
Budi pažljiv! Ne zanosi se svojim kolima.
Otac Rafailo na to se samo nakašljavao i zbunjeno smejuljio. I sve se nastavljalo po starom. Naposletku, kad ga je doslovce opseo san da pošto-poto nabavi strani automobil, duhovnik se ozbiljno zabrinuo. Kategorički se usprotivio takvoj želji svoga duhovnog sina i dugo je oca Rafaila ubeđivao da odustane od svoje zamisli. Otac je govorio: ako se i kupuju nova kola umesto starog krša, treba se zadovoljiti najjednostavnijim automobilom.
Ali otac Rafailo vešto je duhovnikove reči istumačio na svoj način. Vatreno je dokazivao, i nama i samome sebi da, ako uzme stranu marku, on upravo poslušno i apsolutno doslovno ispunjava dati mu blagoslov: hoće sebi da priušti jednostavan automobil. Najobičniji. A sovjetska prevozna sredstva nijedan razuman čovek ne bi nazvao automobilom. To su, u najboljem slučaju, usavršene boljševičke tarnice, mehaničke taljige.
Ako čovek nešto silno i uporno želi, pritom na svoju štetu, Gospod ga dugo i strpljivo, preko ljudi i životnih okolnosti, odvraća od pogubnog cilja. Ali kada mi ipak nepokolebljivo ostajemo pri svome, Gospod se povlači i dopušta da se dogodi ono što bira naša slepa i nemoćna sloboda.
Jednom je taj duhovni zakon počeo da deluje i u životu oca Rafaila.
U nekoj prilici mnogo je pomogao jednome čoveku u rešavanju njegovih po rodičnih problema. I to baš pomogao: sačuvao mu je porodicu. Iz zahvalnosti, ovaj mu je, ne pamtim tačno da li poklonio ili za simboličnu sumu prodao svoj stari „mercedes“.
Auto je bio jarkocrvene boje. Otac Rafailo bio je, uprkos tome, silno oduševljen poklonom. Mi nismo propustili da srećnog vlasnika vozila strane marke podsetimo na nedavna vremena, kad nas je vatreno ubeđivao kako ni za šta na svetu neće voziti kola boje komunističke zastave. Na to je otac Rafailo, čak sa izvesnom nadmenošću, objasnio da mi ništa ne razumemo: njegov novi automobil obojen je u idealnu uskršnju boju…
Najpre je Gospod na čitavu godinu dana odagnao nevolju. Otac Rafailo nikad nije bio cicija. Već na prvu molbu pozajmio je „mercedes“, na nedelju dana, našem zajedničkom prijatelju Kolji Filatovu. Ovaj je za tih nekoliko dana automobil upropastio, čak je uspeo da namrtvo zaglavi motor. Bila je potrebna dugotrajna i veoma skupa popravka. Ali ni to nije zaustavilo oca Rafaila.
Skoro godinu dana, dok su se u nekakvoj moskovskoj kooperativnoj radionici mlatili s tim zlosrećnim automobilom, otac Rafailo je u znoju lica svoga jurcao po krštenjima, svadbama i opelima, uzimao novac na zajam… S bolom smo sve to gledali, ali ništa nismo mogli da učinimo. Mislili smo: pa dobro, proći će i to, dobiće svoj automobil, poigrati se i opet će nam se vratiti – pređašnji otac Rafailo.
Naposletku se njegov san obistinio. U moskovskoj radionici napravili su upravo onakav automobil o kakvom je maštao. Remontovali su i sastavili motor. Stavili nove točkove. Čak su i karoseriju obojili u crnu – monašku boju. Naposletku je otac Rafailo negde pronašao originalne „mercedesove“ brisače…
U rano jutro 18. novembra 1988. godine seo je za volan automobila iz svojih snova. Povezao se u svoju parohiju i slupao na četiristo petnaestom kilometru Lenjingradskog auto-puta kod Novgoroda.
Sahrana oca Rafaila obavljena je, kao što je običaj, tri dana kasnije. Bio je njegov imendan – praznik Arhistratiga Mihaila i svih anđela i arhanđela. Otac Rafailo često je govorio: „Samo da mi je da umrem, a da ne otpadnem od Crkve! Najveća sreća za svakog pravoslavnog hrišćanina jeste da umre ostavši u Crkvi. Za njega će se služiti liturgija. Crkva ima ogromnu snagu da grešnike vadi s dna pakla.“
Na njegov pogreb došlo je mnoštvo potresenih ljudi, izgubljenih zbog iznenadne nesreće. Otac Jovan, kojeg su duhovna čeda oca Rafaila zbunjeno pitala zašto se sve tako odigralo, odgovorio je, u pismu: „Putovanje oca Rafaila završilo se. Ali kod Gospoda nema mrtvih, kod Gospoda su svi živi. I samo On zna kada i koga da pozove iz ovoga života.“
Kratko vreme pre toga strašnog dana otac Rafailo dolazio je ocu Jovanu: kućerak u kojem se šćućurio u Porhovu odavno je oronuo i otac Rafailo molio je za blagoslov – da li da traži zamenu ili da kupuje novu kuću?
Otac Jovan mu umorno odgovori:
Kupovao ili se menjao, svejedno je… Samo biraj kućicu nasuprot oltaru.
Otac Rafailo je, naravno, osećao grižu savesti što ne sluša oca u vezi s automobilom. Zato je on tada poslušno obišao sve kuće u susedstvu s porhovskim hramom. Ali niko nije nameravao da prodaje. Kad je nedugo potom otac Rafailo poginuo i otvorilo se pitanje njegove sahrane, svi su bili ubeđeni da će ga, kao postriženika Pskovsko-Pečorskog manastira, sahraniti u pešterama. Ali arhiepiskop Vladimir, koji je u to vreme već zamenio starog mitropolita Jovana na pskovskoj katedri, blagoslovio je da se otac Rafailo sahrani na mestu svog poslednjeg službovanja, kraj hrama u Porhovu. I tamo su ga i ukopali – pravo nasuprot oltaru.
Deset godina posle pogibije oca Rafaila umro je otac Nikita. On je najviše od svih patio zbog gubitka prijatelja. Suludi Ilja Danilovič primio je monaški postrig u našem Sretenjskom manastiru, pod imenom Isaija. Otišao je Gospodu pre četiri godine. Veseli osuđenik đakon Viktor dočekao je ispunjenje svoje skrovite želje – da bude postrižen u monaha. To se dogodilo takođe kod nas u Sretenjskom manastiru. Sad je on jeromonah Nil, sveštenik u udaljenoj pskovskoj parohiji, u selu Hohlove Gorke. Otac Roman, nekad inok Aleksandar, već mnogo godina živi kao isposnik u skitu oca Dositeja, usred pskovskih močvara. Nedavno smo izdali još jednu zbirku njegovih divnih pesama.
Nazvao sam ovu poslednju glavu „Nesveti a sveti“ iako su moji prijatelji obični ljudi. Takvih je mnogo u našoj Crkvi. Naravno, oni su veoma daleko od kanonizacije. O tome nema ni govora. Ali, eto, na kraju Božanstvene liturgije, kada je velika Tajna već obavljena i Sveti darovi stoje u oltaru, na časnoj trpezi, sveštenik izgovara: „Svjataja – svjatim! (Svetinje – svetima!)
To znači da će se Telom i Krvlju Hristovom sada pričešćivati sveti ljudi. Ko su oni? To su oni koji su sada u hramu, sveštenici i mirjani što su s verom ovamo došli i čekaju pričešće. Jer oni su verni hrišćani, koji teže Bogu. Ispostavlja se da su, bez obzira na sve svoje slabosti i grehe, ljudi koji čine zemaljsku Crkvu za Boga – sveti.
U našem malom društvu otac Rafailo bio je najstariji. I to čak ne stoga što je u to vreme već sedam godina bio sveštenik, što nam se tada činilo ogromnim vremenom. Najvažnije je bilo to što smo u njemu videli izuzetan primer žive vere. Ta duhovna snaga ne može se pobrkati ni sa čim, ma kakva osobenjaštva ili slabosti ponekad opterećivale čoveka koji je takvu veru stekao.
Zbog čega smo tako voleli oca Rafaila? Bio je mangup, ni propoved nije umeo čestito da izgovori, bavio se svojim automobilom često više nego nama. Ali eto, napustio nas je, i kako za njim čezne duša! Prošlo je više od dvadeset godina od njegove smrti.
U trenucima kad se gusto i lepljivo beznađe prikrada i preti da ispuni dušu, kad se isto dešava s meni bliskim ljudima, sećam se događaja vezanih za čudesnu Promisao Božju. Jedan podvižnik rekao je nekom prilikom da svaki pravoslavni hrišćanin može ispripovedati svoje Jevanđelje, svoju Radosnu vest o susretu s Bogom. Naravno, niko takva svedočanstva ne poredi s knjigama apostola, koji su svojim očima videli Sina Božjeg dok je živeo na zemlji. Pa ipak, iako slabi i grešni, mi smo Njegovi učenici i nema ničeg divnijeg od refleksije o čudesnim postupcima Promisli Spasiteljeve u našem svetu.
Ove priče kazivao sam bratiji Sretenjskog manastira, zatim svojim studentima, mnoge od njih – na propovedima. Zahvalan sam svim tim svojim slušaocima koji su me podvigli da napišem ovu knjigu.
Naročito bih zamolio čitaoce za oproštaj zbog toga što sam u knjizi morao da govorim i o sebi samome. Ali bez toga ne može biti dokumentarnog pripovedanja u prvom licu. Kao što je pisao otac arhimandrit Jovan (Krestjankin): „Moja rasuta, epizodna pripovedanja nisu bila priče o meni, već ilustracije nekih životnih situacija. Sada pak kad se taj pokrivač od krpa složio, a ja ga prepisao i prelistao vraćajući se u prošlost, i sam sam osetio ganuće ugledavši bogatstvo milosti Božje…“

Preveo Petar Bunjak

5 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *