NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

KAKO JE OTAC RAFAILO PIO ČAJ

Ljudi su imali različit odnos prema ocu Rafailu. Sretali su se oni koji očima nisu mogli da ga vide. Drugi – a takvih je bilo mnogo više – tvrdili su da je otac Rafailo promenio čitav njihov život. Na primer, jedan od trojice mladih monaha koji su ubijeni na Uskrs 1993. godine u Optinom skitu, jeromonah Vasilije (Rosljakov), govorio je: „Ja ocu Rafailu dugujem monaštvo, dugujem mu sveštenstvo, ma dugujem mu sve!“
U čemu je bila tajna tako neobičnog delovanja oca Rafaila na ljudske duše? Čime se on to bavio osim crkvenom službom za praznike i nedeljom, poslovima uobičajenim za seoske sveštenike? Nije teško odgovoriti na to pitanje. Oni koji su ga poznavali reći će da se otac Rafailo uglavnom bavio samo pijenjem čaja. Sa svima koji su mu dolazili. I ništa više. Zapravo, ne! Ponekad je popravljao svoj crni „zaporožac“ da bi imao čime da se odveze nekome u goste – da pije čaj. E sad stvarno nema više ništa!
Sa stanovišta spoljašnjeg sveta, to je bio pravi pravcati badavadžija. Neki su ga tako i zvali. Ali biće da je otac Rafailo imao nekakav naročit sporazum s Gospodom Bogom. Jer svi s kojima je on pio čaj postajali su pravoslavni hrišćani. Svi bez izuzetka! Od zagriženog bezbožnika ili intelektualca koji je stigao da se sasvim razočara u crkveni život pa do kriminalca od kojeg su svi digli ruke. Ne znam nijednog čoveka koji se, kad bi se upoznao sa ocem Rafailom, ne bi iz korena preporodio u duhovni život.
Pri tome, istinu govoreći, otac Rafailo nije umeo ni propoved čestito da sastavi. U najboljem slučaju: „A-a-a… M-m-m… Braćo, sestre, ovaj… Srećan vam praznik, pravoslavni!“
Jednom smo ga, doduše, prekorili i ubedili da održi propoved za prestoni praznik. S entuzijazmom se latio toga posla, ali sve se pretvorilo u takvu bruku da svi samo što nisu propali u zemlju od stida, premda je sam otac Rafailo bio vrlo zadovoljan sobom.
Ali dok je pijuckao čaj za seljačkim stolom zastrvenim mušemom, on bi se, kad su mu dolazili namučeni i umorni mirjani, potpuno preobražavao. Običan čovek naprosto ne bi mogao da izdrži takvu beskrajnu navalu posetilaca, često hirovitih, ljutih na sve i svakoga, nametljivih, s gomilom nerešenih problema, s beskrajnim pitanjima. Ali otac Rafailo trpeo je sve i svakoga. Čak ne da je trpeo, to je neprecizna reč. Njega niko nikada nije opterećivao. I divno je provodio vreme uz čaj s bilo kojim čovekom, evocirajući nešto zanimljivo iz života Pskovsko-Pečorskog manastira, pripovedajući o drevnim podvižnicima, o pečorskim starcima. Zato je nemoguće bilo prekinuti sedenje za čajem. Iako se, pravo rečeno, samo razgovorima ne mogu izmeniti ljudi beznadno zalutali u našem hladnom svetu i, što je još gore, u sebi samima. Da bi se to postiglo, potrebno je otkriti im drugačiji život, u kojem bez ostatka trijumfuje svemoćna i beskonačna vera, nada i ljubav, a ne besmisao, patnja i surova nepravda. Ali ne samo otkriti, pokazati izdaleka i namamiti, već uvesti čoveka u taj svet, uhvatiti ga za ruku i odvesti pred Samoga Gospoda Boga. I tek onda čovek najednom razaznaje Onoga Kojeg je odavno, kako se ispostavlja, znao i voleo – jedinoga svog Tvorca, Spasitelja i Oca. Samo se tada život istinski menja.
Ali glavno je pitanje – kako dospeti u taj čudesni svet. To se ne može ni na jedan običan ljudski način. Ne može u tome pomoći nikakva zemaljska vlast. Nikakva veza. Nikakav novac. U taj se svet ne može zaviriti ni krajičkom oka, pa čak i da vam u tome pomažu sve obaveštajne i specijalne službe. A ispostavlja se da se onamo ne može ponosno kročiti ni recimo tako što čovek završi duhovnu akademiju i dobije svešteničko i episkopsko dostojanstvo.
Ali onamo se bez problema moglo stići sa ocem Rafailom, u njegovom crnom „zaporošcu“! Ili se taj svet najednom otkrivao onome koji je sedeo u parohijskom domu u Losicama i pijuckao čaj sa ocem Rafailom. Zbog čega se to događalo? Jednostavno, otac Rafailo bio je genijalni vodič po tome svetu. Bog je za njega bio Onaj za Koga je živeo i s Kim je živeo u svakom trenu. I Kome je vodio svakoga ko bi mu bio poslat u njegovu ubogu brvnaricu pri hramu.
Eto, to je nezadrživo privlačilo ljude ocu Rafailu! A njih se, naročito poslednjih godina, kod njega okupljalo podosta. Omladinu su mu slali i otac Jovan, i neki moskovski duhovnici. Otac Rafailo primao je sve, niko u njegovom domu nije bio suvišan.
Mnogima je naprosto posuvraćao naopako sav njihov dotadašnji pogled na svet. Umeo je, iako u njemu svojstvenom, gotovo lakomislenom maniru (i to zato da ga ljudi ne bi shvatali preozbiljno), da daje tako precizne, neočekivane odgovore na pitanja sagovornika da bi im pokatkad zastajao dah – kolika bi im se životna istina najednom otkrivala! A to se moglo ispoljiti u najobičnijim sitnicama.
Jednom smo u „zaporožac“ primili nekakvog namernika, da ga povezemo do Pskova. Umesto da zahvali ocu Rafailu, ovaj ljutiti čudak počeo je da na pasja kola psuje sveštenike:
– Vi, popovi, svi ste lopovi! Od čega živite? Varate stare žene!
Otac Rafailo, kao i obično, dobrodušno prihvati njegovu grdnju, ali mu odmah ponudi:
– Hajde ti probaj da prevariš bakicu. Bakica je stara, ceo život proživela, hajde čik je prevari! To si se ti naslušao koječega na partijskim sastancima, pa si se zaglavio i ponavljaš kao pokvarena ploča.
Putnika je ta misao naprosto oborila s nogu.
– Pa jeste!… Probaj ti da prevariš moju babu… Ili, recimo, taštu!…
Posle celim putem nije puštao na miru oca Rafaila zapitkujući o svemu
živome, ali većinom o crkvenim nejasnoćama, o praznicima i dedovskim običajima koji su za njega prekriveni pomrčinom. Na rastanku ga otac Rafailo pozva da dođe u parohiju da popiju čaj.
Ili jednom tako otac Rafailo ide pored groblja i čuje kako s one strane ograde neka žena vrišti, zavija, očajava na grobu. Strahota i bezizlaznost potresle su saputnike oca Rafaila, prešavši i na njih.
– Kako jezivo plače ova sluškinja Božja… – reče neko.
Ali otac Rafailo odgovori:
– Ne, ovo nije sluškinja Božja! Ovako plače nepravoslavni čovek. Hrišćanin ne može da tuguje u očajanju.
Mogao je nezlobivo, ali i nepogrešivo da kaže svešteniku:
– Joj, kakva ti je njuška danas! Šta je, opet si do besvesti buljio u televizor?
Ili da odgovori devojci kad ga je pitala kojem je svešteniku bolje da ode
na ispovest:
– Izaberi najdebljeg! On će biti svestan svoje nedostojnosti i bolje će te ispovediti.
Jednom smo, uoči Duhova, otac Rafailo, Ilja Danilovič i ja zorom pošli u šumarak po mlade breze, da bismo njima, kao što je običaj za taj praznik, ukrasili hram. Ali kad počesmo da sečemo stabaoca, odjednom mi ih bi žao – rasla, rasla, a mi ih sad najednom sečemo, samo da bi dva dana stajala u crkvi. Moja vajkanja naljutiše oca Rafaila.
– Ništa vi ne razumete, Georgije Aleksandroviču! Mlada breza biće naprosto srećna što će ukrasiti Božji hram.
Otac Rafailo mogao je da odgovara ne samo u ime nekakvog drveća već i u ime cele vasione.
Sećam se kako smo jedne prolećne noći on, otac Nikita i ja išli čudesnim šumskim putem u okolini Borovika. Zvezdano nebo u taj kasni čas bilo je toliko veličanstveno da smo se mimo volje zagledali u njega.
Zar je lepu, pogledom neobuhvatnu vasionu, beskonačni broj svetova, Bog stvorio samo za nas, ljude, koji živimo na sićušnoj planeti, neuporedivoj s bezgraničnošću vasione? – pomislih. Podelih ova lirska razmišljanja sa svojim saputnicima, a otac Rafailo istoga časa, izazovno i bez dvoumljenja, razreši moje sumnje.
– Razumnog života, osim na Zemlji, nema više nigde – reče on. I objasni. – Jer kad bi ga bilo još negde, Gospod bi to obavezno otkrio Mojsiju kad je ovaj pisao Knjigu postanja. A Mojsije bi nam to došapnuo bar nekim nagoveštajem. Tako da nemojte ni da sumnjate, Georgije Aleksandroviču, Bog je vasionu stvorio samo za čoveka!
– Ali čemu onda ova beskrajna mnoštva zvezda nad nama?!
– To je zbog toga da bismo mi, dok ih gledamo, poimali svemoć Božju.
Ali to još nije bilo sve! Otac Rafailo je ponekad odgovarao ne samo u ime vasione nego i u ime Samoga Gospoda Boga!
Jednom se zapodenuo razgovor o tome da li postoje na svetu oni koje Gospod ne voli. Svi su uglas požurili da pruže udžbenički ispravan odgovor: „Gospod voli sve.“ Ali otac Rafailo najednom reče:
– E, pa i nije tako! Gospod ne voli bojažljive!
Imao je najjednostavnije odnose s ljudima.
Jednom je susetka donela ocu Rafailu teglu krastavaca.
– Hajde, oče, bar ti ih uzmi! Jer krastavci su ionako propali – uzdahnu ona.
– Dobro, daj! – velikodušno se složi otac Rafailo. – Ako ti je toliko žao da ih baciš, sam ću ih odneti na smetlište.
Jedna moskovska gošća dolazila je ocu Rafailu, ali nikako nije htela da nosi maramu. Otac Rafailo joj strogo reče:
– Opet ste bez marame? Ja ću vam ponjavu ekserom prikucati za glavu!
Devojka se toliko uplašila da maramu više nije skidala. Kažu da je čak
spavala s njom.
Čudili smo se kako se otac Rafailo ophodi s onima koji su ga vređali i mrzeli. A takvih je u njegovom životu bilo podosta. Pored ostalog, i među sabraćom-sveštenicima. Otac Rafailo nikad sebi nije dopustio da im se obrati ne samo rečima prožetim neprijateljstvom već ni osuđujućim tonom. Uopšte uzev, on nikada nikog nije osuđivao. Jedino što bi ponekad gunđao na sovjetsku vlast. S njome je otac Rafailo imao naročit odnos.
Sovjetska vlast se tih godina, s jedne strane, naravno, stalno nazirala negde tu, blizu, i ponekad nam žestoko trovala život. Ali, s druge strane, ona za nas kao da i nije postojala. Mi smo jednostavno živeli ne obraćajući pažnju na nju. I u tom smislu nismo sasvim razumeli, recimo, ondašnje disidente-vernike, koji su sebi kao glavni cilj postavili borbu protiv te vlasti. Nama je bilo sasvim jasno da će se sovjetska vlast sama vrlo brzo iživeti i svečano se srušiti. Mada je, naravno, u međuvremenu mogla ozbiljno da iskomplikuje život: na primer, da čoveka baci u zatvor ili duševnu bolnicu, da organizuje hajku na njega ili da ga jednostavno ubije. Ali verovali smo da bez Promisli Božje ništa slično ionako ne može da se dogodi. Kako reče monah-podvižnik iz daleke prošlosti ava Forst: „Ako je Bogu ugodno da živim, On zna kako će to urediti. A ako Mu nije ugodno, zašto onda da živim?
Otac Rafailo je s vremena na vreme sa zadovoljstvom izazivao pskovske oblasne i rejonske vlasti. Naročito kad bi se našao u situaciji da bude starešina nekog seoskog hrama i istovremeno jedini sveštenik u njemu. Po službenoj dužnosti morao je svake godine da piše izveštaje o broju krštenja i venčanja. U tim izveštajima otac Rafailo je navodio tako velike četvrorocifrene brojeve parova koje je venčao i dece koju je krstio da se u lokalnom Savetu za poslove verskih zajednica dizala prava panika. Naposletku, kad bi izišao na kraj s njegovim ludorijama, pskovski Savet bi mu u punoj meri odgovarao najiskrenijom mržnjom i surovom hajkom: i zbog te rafailovske matematike, i zbog crnog „zaporošca“ na mlazni pogon, s belim zavesicama, i zbog stotina ljudi koji su mu dolazili u parohiju. Ali otac Rafailo nije padao duhom čak ni kad je, na zahtev činovnika Saveta za poslove verskih zajednica, morao i po nekoliko puta tokom godine da se seli s jednog mesta na drugo.
Veoma smo žalili što je u Rusiji tako malo duhovne literature. Izdavanje crkvenih knjiga, osim mizernih tiraža koje su vlasti dopuštale, ne samo što je bilo zabranjeno već je i krivično gonjeno. Jednom smo pustili mašti na volju i razgovarali kako bi bilo dobro u skitu oca Dositeja montirati štampariju i tamo štampati duhovnu literaturu. Toliko su nas ponele naše maštarije da smo o budućoj izdavačkoj kući počeli da diskutujemo s mnogobrojnim poznanicima.
Jednom, uoči 7. novembra, otac Rafailo navratio je u Moskvu po delove za auto i na jedan dan odseo u mojoj kući. Odlučili smo da zajedno odemo u njegovu parohiju zahvaljujući tome što sam s vikendom i novembarskim praznicima nakupio gotovo nedelju dana odmora.
Uveče je otac Rafailo sedeo u mojoj moskovskoj sobi i, ne bi li prekratio vreme do voza, telefonom ćaskao s poznanicima. Ali u slušalici je sve vreme nešto pucketalo i groktalo. Dosetivši se da je razlog tome prisluškivanje KGB-a, otac Rafailo poče da sipa drvlje i kamenje na sovjetsku vlast. Eto, veli, ne može da postavi čak ni kvalitetne aparate za prisluškivanje. Uznemirio sam se i dao znak ocu da se telefon možda stvarno prisluškuje. Ali oca Rafaila to je samo dodatno podsticalo.
– Evo se i Georgije Aleksandrovič već nasmrt isprepadao! – glasno je negodovao u slušalicu. – Nema veze, komsomolci, boljševičići! Uskoro će se srušiti sovjetska vlast. Šta ćete vi onda? A mi ćemo u međuvremenu da počnemo s pripremama, izdavaćemo knjige, u skitu ćemo ilegalnu štampariju pokrenuti! Još ćemo mi vas, boljševičići-komsomolci, da krštavamo i venčavamo!
I dalje sve tako. Ja sam se nervirao neko vreme, a posle digao ruke i čak prestao da ga slušam.
Kao i uvek, na stanicu smo dojurili u poslednjem trenutku. Za vrhunski vazdušni manevar otac Rafailo smatrao je to da se popnemo na papučicu poslednjeg vagona voza koji je već kretao. A dotle je svima jednostavno vadio dušu na pamuk.
– Oče, ostalo je sat vremena do polaska voza! – upozoravali smo ga.
– Kako, još čitav sat? Turamo manjerku!
Imao je u vidu čajnik. „Manjerka“ u tom značenju logoraški je izraz koji nam je doneo otac Viktor. Stavljali smo čajnik, pa smo uz nervozne uzdahe saputnika koji su bili toliko neoprezni da se spremaju na put sa ocem Rafailom, sedali da pijemo čaj.
– Oče! Samo pola sata do odlaska voza! A treba nam do stanice dvadeset pet minuta! – kukumavčili su putnici u očajanju.
– Evo, još samo šolju-dve – nije se predavao otac Rafailo.
Ako nekog ne bi uhvatila histerija, sve bi, po pravilu, ispadalo kako treba. Otac Rafailo bi tek u jednom, samo njemu znanom trenutku začuđeno upitao:
– Pa što mi još sedimo? Ovako, bome, može i da se zakasni!
Tad bi svi, neizmerno mu zahvalni na pruženoj šansi da otputuju, poskakali s mesta i pojurili na železničku stanicu. I mada smo nekoliko puta pogledom ispraćali voz koji je odlazio, ova zabava ponavljala se svaki put.
Te večeri, posle telefonskog ćeretanja o skitovima i izdavaštvu, srećno smo stigli na voz. Doputovali smo u Pskov i odmah krenuli u goste ocu Nikiti. Doneli smo mu knjige, namirnice i, okupivši se zajedno, počeli naglas da čitamo novu knjigu koju smo upravo pronašli u Moskvi – Starac Siluan.
Vreme je tih novembarskih dana bilo sunčano – slab mraz, sunce je sijalo iz sve snage. Ujutru smo pročitali molitveno pravilo i ponovo seli da slušamo čitanje. Ali naše spokojno uživanje neočekivano je prekinuto: spolja se začu zvuk nekoliko automobila koji su se približavali. To je bilo neobično za takvu zabit kao što je Borovik. Pogledasmo kroz prozor i shvatismo da su se dovezli k nama. Iz dveju „volgi“ i terenskog „gaza“ iziđoše milicioneri i civili u mantilima i sa šeširima.
Iskreno govoreći, baš sam se uplašio. Otac Nikita isto. Zato otac Rafailo, Ilja Danilovič i otac Viktor nisu ni trepnuli. Samo se Starčiška nekako zlokobno osmehnu nepogrešivo odgonetnuvši ko nam je to došao u posetu.
– Stoj, ne mrdaj! Spremi dokumenta!
S takvim urlikom upade u kuću lokalni pozornik, milicioner debele trbušine, kojeg smo svi vrlo dobro znali. Ostali gosti, a njih u sobu nahrupiše jedno šestorica, preteći su zurili u nas. Samo što nisu povadili pištolje.
– Kontrola dokumenata! Svi da spreme dokumenta! – izbezumljeno je urlao naš nekad dobrodušni pozornik, i to tako da je neki drug u civilu čak počeo da ga smiruje.
Zapravo, dokumenta su proverili samo meni. Nekolicina pridošlica počeše uglas da mi postavljaju pitanja: ko sam ja, na kojoj sam adresi prijavljen, gde radim i zašto sam ovde a nisam se registrovao, kao što je propisano, kod lokalnih organa. Prvi put se našavši u takvoj neprilici, nisam znao šta da im odgovorim. Ali još sam se više plašio da će prijatelji primetiti moj kukavičluk.
Iznenada mi pomože isti onaj pozornik. Opet se izdrao, ali ovaj put potežući nešto žešće.
– Gde je ilegalna štamparija?! Priznajte! Da čujem! Sve znamo! Uzalud krijete!
Zavijao je kao požarna sirena, a lice mu je na naše oči postajalo grimizno crveno.
Najpre smo ga samo zaprepašćeno gledali i ništa nismo razumeli. Kakva štamparija? Šta mi to krijemo? Ali zatim otac Rafailo i ja počesmo da shvatamo kako je razlog svemu naše blebetanje s poznanicima, a možda i ono preko telefona, o famoznoj štampariji.
Gromoglasni milicioner odmah potvrdi ova domišljanja.
– Sve znamo!… Imate štampariju. U ilegalnom skitu. Niko da nije mrdnuo! Napolje!… Rekao sam, napolje! Sa stvarima! Da pokažete put! Ti si ovde domaćin! – upre prstom u grudi oca Nikite. – Napred! Da pokažeš put!
– Nikud on ne ide – prekide tu dreku otac Rafailo. – I niko od nas ne ide.
– Šta-a-a?! – ponovo progrme čuvar reda.
– A ni svoju štampariju nećemo da vam pokažemo! – dodade otac Rafailo.
Kao mimogred spomenuo je štampariju kao da stvarno postoji. Odmah sam
shvatio da to nije učinio tek onako.
Još jedno dvadesetak minuta nezvani gosti čas su zahtevali, čas nas nagovarali da sve priznamo, odvedemo ih u skit i pokažemo slovoslagačke mašine. Ali mi smo, gledajući ispod oka oca Rafaila, tvrdoglavo ćutali.
Naposletku se celo nezvano društvo udalji u dvorište, da se posavetuje. A kad se vratiše, obznaniše da će štampariju naći i bez nas. Samo su zatražili da im se objasni kako što pre da stignu do tog skita. Neočekivano, otac Rafailo poče sam da im objašnjava put. Nemilosrdno je istražitelje upućivao najdaljim i najtežim putem – petnaestak kilometara kroz močvare i šumu.
Bio je početak novembra. Močvare u okolini prekrio je tanušni led. Osokoljeni gosti iziđoše napolje i krenuše na svoj trnoviti put.
Tada upitah oca Rafaila:
– A šta ako se podave u močvarama?
– Da će se podaviti – neće – odgovori on. – Ali će jedan drugoga herojski da spasavaju.
Bilo je oko osam ujutru. Napili smo se čaja, nacepali drva jednoj bakici, parohijanki oca Nikite. Počistili hram. Počela je da pada dugotrajna sitna kiša. Ali stigli smo na vreme da prošetamo, pa smo, dok je padala kiša, i ručali, natenane razmišljajući kako naši šerloci holmsi traže štampariju.
Tek oko sedam uveče, kad se već spustio vlažan sumrak a mi udobno sedeli oko samovara, u kući se opet pojaviše jutarnji posetioci. Ali na šta su sada ličili! Mokri od glave do pete, promrzli, premoreni, izgledali su tako jadno da samo što se ne zagrcnusmo vrućim čajem.
– Pa gde je štamparija? – žalostivo, bez ikakve nade upita jedan od civila.
– Kakva štamparija? – upita otac Rafailo srkućući čaj.
– Ilegalna… – pobliže objasni jedan od civila, sve više svestan gluposti vlastitih reči.
– A, ilegalna!… Pa zar je ne nađoste u skitu?
– Razumem… – čemerno će civil. – Dajte nam makar čaja da se zgrejemo!
– Pićete u seoskom sovjetu – odgovori dobrodušni otac Rafailo.
– Razumem… – ponovi civil i smrknuto uzdahnu. Na odlasku umorno reče ocu Rafailu. – Pazi da posle ne zažališ!
Civil nije izneverio, ostvario je pretnju. Nedelju dana kasnije otac Rafailo upućen je u novu parohiju. Ali to za njega već i nije bilo ništa neobično.
Moja porodica nikad nije imala kola, pa sam zato, dok smo savlađivali pskovske razdaljine, mislio da je njegov stil vožnje potpuno normalan. Tek znatno kasnije počeo sam da se domišljam da to nije baš tako. Uostalom, otac Rafailo je bio odličan vozač: u Čistopolju ne samo što se bavio biciklizmom već je vozio i oblasne relije.
Otac Rafailo kočio je tek kad je zaustavljao kola. U svim ostalim slučajevima zaletao se napred. Nastojao je da ne upotrebljava kočnicu kako se, prema njegovim rečima, ne bi habale pločice. Ili je mogao da u punoj brzini najednom počne da popravlja upravljač, skine volan i čačka oko letve. I da tek u poslednjem trenutku vrati točak upravljača i skrene. Ja sam na takvu vožnju navikao, ali drugi putnici odmah bi se sledili od straha.
Jednom prilikom otac Rafailo i ja krenuli smo za Pskov. Na sedamdesetak kilometara od grada naišli smo na sveštenika koji je stopirao kraj druma. To je bio naš poznanik, otac Georgije, slikar iz Petrograda, koji je postao sveštenik i otišao u parohiju u Pskovskoj eparhiji. Prešao sam na zadnje sedište, otac Georgije seo je pored oca Rafaila. I mi pojurismo.
Otac Georgije odmah stište svoju torbu i stade napeto da gleda preda se. A mi smo, shvativši da sagovornik nije sklon održavanju razgovora, torokali o našim problemima. Posle nekog vremena otac Rafailo poče da gunđa kako se auto zanosi u stranu – opet neki problemi s upravljačem. Na pravoj deonici puta on, ne smanjujući, po svom običaju, brzinu, skide točak upravljača, zavuče nos u mehanizam volana i lati se otklanjanja neispravnosti, bacajući s vremena na vreme pogled na put. Uz to je, po navici, proklinjao sovjetsku vlast što nije kadra da napravi normalan automobil.
Približavali smo se skretanju, pa upozorih na to oca Rafaila. On pogleda put, još nešto dotegnu u sistemu upravljača i najzad stade da stavlja volan. Ali ovaj nikako da upadne u ležište…
Oče, već je blizu – primetih imajući u vidu da bez volana nećemo moći da skrenemo.
Otac Rafailo se ustumara, ali nije smanjivao brzinu. U poslednjem trenutku ipak uspe da namesti volan, oštro skrenu, te srećno savladasmo opasnu deonicu. Pošto smo još malo grdili našu domaću auto-industriju, pređosmo na neku drugu, ništa manje inspirativnu temu. I već zaboravismo šta se zbilo kad se, s prednjeg sedišta, najednom prolomi neljudski krik oca Georgija:
– Zaustavi!!! Zaustavi!!!
Otac Rafailo se toliko prepade od tog jezivog urlika da istog časa žrtvova sve svoje principe i nagazi na kočnicu.
– Šta vam je, oče?! – uglas preplašeno uzviknusmo otac Rafailo i ja.
Umesto odgovora otac Georgije iskoči iz kola. Našavši se na putu, on proturi glavu kroz otvor vrata i povika:
– Nikad! Jesi li čuo? Nikad više neću sesti u tvoja kola!
Tada počesmo da shvatamo da je sve vreme od početka manipulacije volanom otac Georgije bio u gotovo polusvesnom stanju. Stadosmo da ga molimo za oproštaj, obećasmo da ćemo dalje voziti polako i oprezno, ali otac Georgije odlučno odbi da se vrati u crni „zaporožac“. On se udalji i poče da stopira druge automobile, upućujući nam s vremena na vreme prodoran pogled.
I pored sve, mora se priznati, sklonosti ka izgredima oca Rafaila, svi su isticali ne samo neobičnu delotvornost njegovih molitava nego i snagu njegovog svešteničkog blagoslova. Jednom sam se s njime posvađao. Sad se više i ne sećam šta je tome bio povod, ali sam se prilično nadurio. Bili smo na prestonom prazniku Uspenja u Pečorama, a ja sam se toliko naljutio da sam odlučio da otputujem u Moskvu ne čekajući službu Pogrebenja plaštanice Presvete Bogorodice. Ona se obavlja trećeg dana po Uspenju. Pred put sam na svaki način glumio ravnodušnost i nezavisnost, ali sam ipak prišao ocu Rafailu po blagoslov za put.
– Kako se to vi, Georgije Aleksandroviču, usuđujete da odete s pogreba Majke Božje? – zapanji se on. – Nipošto vam neću dati blagoslov! Prvo se pomolite večeras na pogrebenju, pa onda putujte.
– A tako?! – razgnevih se ja. – Pa nek vam bude! Uostalom, glavni praznik, Uspenje, već je prošao. A blagoslov ću bez problema dobiti od bilo kog manastirskog oca.
Rekavši to, okrenuh se i pođoh. Ali, za nevolju, nikako da sretnem nijednoga sveštenika. Svi su se ili spremali za dugotrajnu večernju službu ili bili negde na poslušanjima. Do voza je ostalo malo vremena, pa sam odmahnuo rukom i požurio na autobus. Na autobuskoj stanici čekalo me je još jedno iznenađenje: nije bilo karata do Pskova. Ali ni to me nije zaustavilo. Nekako namolih kasirku i ona mi ipak pronađe kartu za najnepodesniju vožnju: autobus, premda je po redu vožnje stizao na moj voz, do Pskova je pravio veliki krug kroz okolna sela. Smestih se u prvom redu do prozora i uskoro preda mnom počeše da promiču iskisle drvene kuće i jadni severni pašnjaci.
Raspoloženje mi je bilo grozno. Gore se ne može ni zamisliti. Srce mi je pritiskao teret svađe sa ocem Rafailom, kojeg sam ipak veoma voleo. I još mi, naravno, savest nije davala mira zato što sam tek tako otišao s Pogrebenja plaštanice. Pa ni blagoslov za put nisam dobio… Šta sam doživeo! – strujalo mi je kroz glavu dok smo se truckali u prepotopskom autobusu koji se jedva vukao. Kad smo završili krut po obližnjim selima, izvezli smo se na pskovski put i autobus je krenuo bodrije.
Prošli smo već skretanje za Pečore, kad, na drumu, odmah ispod mog prozora, poče da nas pretiče crvena „lada“. Pratio sam to rasejanim pogledom, uočio kako je „lada“ dala gas, ali je odmah posle preticanja naglo skrenula udesno i – našla se pod točkovima našeg „ikarusa“. Odjeknu prodorna škripa metala, vrisnuše kočnice. Putnici poleteše napred. Svi povikaše… A najglasnije povikah ja – u trenutku me zgromi strahovito saznanje:
To je zbog mene-e-e!!!
Možda je to glupo i smešno, ali kad god se setim te davne zgode, uvek sam sebi potvrdim da se sve to zbilo zbog mojih grehova, zbog moje tvrdoglavosti i neposlušnosti. A onda, u onoj opštoj panici, na moj povik niko nije obratio pažnju.
Autobus je još nekoliko metara gurao automobil pred sobom, po asfaltu, i zaustavio se. Naš vozač otvori vrata i polete prema smrskanom autu. Autobus se doslovce nadvio nad gomilu ostataka zgužvanog putničkog vozila. Za vozačem istrčaše putnici. Zaprepašćeni, svi se skameniše ispred unakažene „lade“. Najednom se njena vrata uz škripu otvoriše i odande iskoči ogroman crni njufaundlender. Pas prodorno zatuli i odmah zaždi drumom. Nikad u životu nisam video da keru bude tako podvijen rep, čak ni kad je veoma uplašen – do samog grla. Za njufaundlenderom iz automobila proviri devojčica od nekih dvanaest godina. Hvala Bogu, bila je potpuno čitava! Devojčica povika za psom koji je bežao: „Prinče! Prinče! Ovamo!“ – i odjuri za njim.
Naš vozač onda pomože šoferu „lade“ da iziđe. U kolima nije bilo više nikoga. Muškarac takođe na prvi pogled nije imao ozbiljne povrede – samo se tresao posle udesa, a na licu su mu se crveneli sveži uboji. „Lada“ nesrećnog čoveka bila je beznadežno upropašćena.
Shvativši da su svi živi i zdravi, putnici koji su izišli iz autobusa s olakšanjem su među sobom zažagorili. A ja se, najednom, još više razbesneh na svoju sudbinu. Zajedno s desetak svojih saputnika počeh da stopiram automobile koji su nas sustizali, nadajući se da ću stići u Pskov. Imao sam utisak da me opčinjava sopstvena tvrdoglavost: ipak će biti po mome! Otputovaću u Moskvu pošto-poto!
Stopirao sam tako i poskakivao na drumu petnaestak minuta, ali niko od vozača nije se zaustavio videći da se kraj našeg autobusa nakupilo previše onih koji bi da nekako stignu u Pskov. Na kraju pogledah na sat i shvatih da sad već nikako ne stižem na voz.
Posle nekoliko minuta pored mesta nesreće zaustavi se autobus iz suprotnog pravca, iz Pskova, i vozač ponudi da poveze one koji bi da se vrate u Pečore. Ništa mi drugo nije preostajalo, pa se ubrzo nađoh onde odakle nedavno onako sramno pobegoh.
U manastiru je već trajala služba Pogrebenja plaštanice Majke Božje. To se tradicionalno odvija pod vedrim nebom, na trgu ispred Mihajlovske crkve. Pronađoh oca Rafaila. Nimalo se ne iznenadi kad me spazi.
– A, Georgije Aleksandroviču, to ste vi!
– Oprostite, oče! – rekoh.
– Hoćemo li posle službe Starčiški u goste?
Klimnuh glavom, stadoh pored njega i dalje se s pažnjom predadosmo molitvi.
Jednom kad sam već bio na poslušanju u Izdavačkom odeljenju, mitropolit Pitirim zamolio me je da u Pskovsko-Pečorski manastir odvedem njegove rođake – sestru, njenu kćer i dve unuke njegove sestre. Mitropolitova sestra Olga Vladimirovna bila je sjajan arhitekta, njena kći takođe se bavila arhitekturom, a devojčice su završavale školu. Sve su one, naravno, bile bliske Crkvi, ali dolazile su u dodir uglavnom s moskovskim sveštenicima i arhijerejima i nikada nisu videle ništa nalik na Pečore.
U Moskvu su se vraćale pune utisaka iz manastira, naročito od susreta sa ocem Jovanom. U vozu ja sam im pak toliko pričao o svojim doživljajima sa ocem Rafailom i ocem Nikitom da moje saputnice, kad se voz približi Porhovu, gde je tada upravo služio otac Rafailo, rekoše da bi sa zadovoljstvom da vide tako neobične oce. Odgovorih da se od oca Rafaila i oca Nikite svašta može očekivati, a ko zna – možda ćemo ih baš sad sresti. Dame nepoverljivo dočekaše moje reči, a ja za svaki slučaj iziđoh u hodnik da vidim: da se to moji prijatelji ipak najednom ne pojave na stanici.
I to „najednom“ se, naravno, zbilo! Voz je u Porhovu stajao svega dva minuta. Kad je kompozicija već krenula, na peron istrčaše otac Rafailo i otac
Nikita, pa pojuriše za vozom u pokretu. Doviknuh im, stadoh da im mašem i oni srećno naskočiše na papučicu našeg vagona.
Ispostavilo se da su krenuli u Moskvu po rezervne delove za kola ali da su imali samo jednu kartu za kušet. A ja sam imao kartu više.
Kad se pred svojim saputnicama pobednički ispravih u društvu dvojice monaha, one teškom mukom poverovaše da su pred njima upravo isti onaj otac Rafailo i otac Nikita. Dame pozvaše oce za sto, povadiše sav svoj putni provijant i naručiše čaj.
Uhvativši se držača za čašu otac Rafailo oseti se na svome. Dame su ga zasule pitanjima. Između ostalog, raspitivale su se i za teškoće života u udaljenim parohijama u pskovskim šumama.
– U selu kod oca Nikite medvedi ponekad dođu na sam trem hrama! – reče otac Rafailo srkućući čaj.
– Nije valjda baš na trem? – zaprepastiše se dame pogledavši s poštovanjem povučenog oca Nikitu.
Ovaj, kao i uvek blago zamuckujući, iskreno odgovori:
– Pre jedno pet godina na trem moga hrama zaista je dotrčao zec. Od tada se u pričama oca Rafaila on postepeno pretvarao najpre u lisicu, zatim u vuka, a evo danas je postao medved.
– Zaista, najopasnije zveri su medved i divlji vepar – ne obraćajući pažnju na to nastavi otac Rafailo. – Jer samo se čini da je divlji vepar obično svinjče koje riška zemlju i grokće. A da je medved običan plišani meda. A stvari uopšte ne stoje tako. Medved je strašna, lukava, nemilosrdna zverina! Baca se na čoveka i momentalno mu strže skalp. A zatim ga celog mrvi, ponekad čak otkida glavu!
Od ovako živopisne slike damama bi neprijatno. Otac Rafailo je to, izgleda, primetio, pa odluči da im podigne raspoloženje.
– Ali ima jedan način da se odbranite od medveda.
– Pa kakav je to način?! – uzviknu mitropolitova sestra Olga Vladimirovna s takvom nadom u glasu kao da je voz u tom trenutku nije vozio u Moskvu, nego pravo u šume prepune gladnih medveda.
Otac Rafailo nije čekao da ga mole već poverljivo izusti:
– Čim sretnete medveda, treba da stanete i čekate. Ako nije gladan, malo će samo neko vreme da brunda, pa će otići.
– A ako je gladan?!
– E, to je već gore… Onda ćete morati da trčite iz sve snage!
– Da trčimo?… Ali kuda?
– Kud vas noge nose! Ali treba, naravno, imati na umu da će vas medved pojuriti.
– Pa šta da radimo? – uzviknuše dame u očajanju.
– Postoji samo jedan put. Treba brzo odabrati što više drvo i bez razmišljanja se popeti na njega!
Dame su širom otvorenih očiju gledale oca Rafaila i slušale zadržavajući dah. Videlo se da živo zamišljaju kako se penju uza stablo spasavajući se od gladne životinje.
Otac Rafailo nije se smirivao.
– Ali medved će odmah početi da se penje za vama! – upozori on.
– Pa šta da se radi?!
– Preostaje samo jedan način da se spasete. Treba da stignete da se popnete što više, pa kada medved bude već sasvim blizu vas, da svučete jaknu i da je zavrljačite pravo na medveda! Medved neće shvatiti da je to jakna, pomisliće da ste to vi! Zariće u nju sve četiri šape i, naravno, pustiti stablo. I odmah će se strmoglaviti! Tresnuće o zemlju koliko je težak i slomiti vratne pršljenove! Onda možete bez žurbe da siđete s drveta i čizmom svečano stanete na njegovu debelu trbušinu.
Od tako srećnog ishoda svi se radosno osmehnuše.
Ali otac Rafailo nije slušateljkama dozvolio da se opuste.
– Još je opasnije na svom putu nabasati na divljeg vepra! – neumoljivo je nastavljao on, te osmeh s lica njegovih slušateljki odmah iščeze. – Vepar je jedan strahovit mehanizam od čeličnih mišića i sečiva-kljova. Ako nasrne na čoveka, obavezno će ga prožderati celog, do poslednjeg parčeta odeće. Prožderaće čak i zemlju gde je kanula ljudska mast! Bio čovek u vaseljeni, i nema ga… Pa ipak, ima načina da se spasete i od divljeg vepra.
– Pa kakav je to način?! – preklinjahu moskovske putnice.
Otac Rafailo pokroviteljski nas sve obuhvati pogledom i, nalik na učitelja u školi, postavi pitanje:
– U šumi ste sreli divljeg vepra. Šta treba da radite?
– Da trčimo iz sve snage! – uglas odgovoriše dame. I odmah uplašeno prošaputaše. – Ali vepar će sigurno potrčati za nama?…
– Tako je! – pohvali ih otac Rafailo. – I šta ćete posle?
– Vidimo odgovarajuće drvo i penjemo se na njega?
– Tačno!
– Al’ vepar krene za nama?
– Ne! – otac Rafailo uteši svoje slušateljke. – Veprovi se ne penju na drveće.
– Kakva sreća! – od srca se obradovaše dame.
Ali – očigledno istrčaše pred rudu.
– Veprovi se ne penju na drveće – ponovi otac Rafailo poučnim tonom – ali nikada ne odustaju od svog plena. Vepar će vas uhvatiti na drugi način. Počeće da potkopava koren drveta na koje ste se popeli. Sumanuto će kopati zemlju, neće spavati, neće jesti, neće piti sve dok drvo ne padne.
– Pa šta da radimo?! – u potpunom očajanju povikaše njegove sagovornice.
Ali otac Rafailo ih umiri.
– Postoji izlaz. Samo jedan jedini. Morate izabrati najdeblju granu na svome drvetu i otpuzati po njoj što dalje od stabla. Vepar jeste strahovito snažna životinja, ali i strašno glupa. On će kopati samo neposredno ispod svoga plena, to jest ispod vas. Grišće zemlju dan i noć. Dva dana, tri dana! Možda i četiri. Vi se samo morate održati na svojoj grani. Za četiri dana vepar će iskopati ogroman rov i skapati u njemu od iznemoglosti. E, vama onda preostaje samo da oprezno otpuzite nazad do stabla i siđete na zemlju.
I posle mnogo godina, pri svakom susretu s tim damama prisećali smo se ovog putovanja i tih nekoliko sati koje smo proveli sa ocem Rafailom kao nečega neobično vedrog i radosnog, premda su umne žene vrlo dobro znale da se seoski paroh s njima veselo i nezlobivo našalio.
Onda sam oca Rafaila sreo u Moskvi, u prolazu. Bio je nekako neuobičajeno usredsređen i dalek. A zatim je napustio ovaj svet.

Preveo Petar Bunjak

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *