NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

O SMERNOSTI

Otac Rafailo nikad nije propuštao priliku da ispolji smernost, pred bilo kime, čak i pred prvim koga sretne. I to se zbivalo uvek lako, kao samo od sebe, nikad nije delovalo namešteno. Svuda je, ako se tako može reći, pohlepno tražio povode za smernost. To se događalo zato što je otac Rafailo svojom osetljivom dušom odgonetnuo zapanjujuću tajnu: od smernosti čak i najobičniji grešni čovek dospeva bliže Bogu. I to odmah, istog časa. Tako da se otac Rafailo čak i u sitnicama trudio da nađe bilo kakav povod da ispolji smernost.
Na primer, kada bismo seli za sto, otac Rafailo bi odmah uzimao najgoru, natrulu jabučicu, a bolje ostavljao nama. Ili – dođem k njemu u parohiju, a on mi odmah ustupa svoju postelju. A sam, ne slušajući moje proteste, leže na pod. Ali nije on to činio, na primer, zato što sam ja gost iz prestonice. Isto je to u njegovoj parohijskoj brvnari čekalo i starca-hodočasnika, i nekakvoga crkvenjaka iz susedne parohije.
Jednom smo otac Rafailo i ja stigli vozom u Pskov. Iz surog severnog neba rosila je dosadna kišica. Nismo stigli ni da iziđemo na peron, kad nam se prilepi nekakav Ciganin:
Pope, pope, pomozi! Daj bar tri rublje!
Smatralo se da sveštenik uvek ima novca. Ali mi, kao i obično, nismo imali ni prebijene pare. Objasnio sam to Ciganinu. On nije odustajao:
Kako nema? Ima li bar nešto? Pope, pope, daj bar nešto!
Otac Rafailo zastade i pažljivo osmotri prosjaka. Na nogama je imao dronjave, iscepane cipele. Otac Rafailo uzdahnu i bez reči stade da izuva divne čizme od boksa. Pre mesec dana poklonio mu ih je jedan oficir. Ocu Rafailu bile su veoma drage.
– Ćale, šta to radiš? Da nisi bolestan? – uplaši se Ciganin.
Ali otac Rafailo već je izuo lake čizme, spustio ih ispred preneraženog Ciganina, uredno preko njih složio flanelske obojke i mrtav-hladan stao bos da šljapka po barama.
– To je čovek! To je čovek! Kakav čovek! – razdra se Ciganin da ga čuje cela stanica.
Smernost oca Rafaila imala je, doduše, određene granice. Ta granična linija bila je savršeno razgovetna: mogao je da istrpi bilo šta što se odnosilo na njega samoga, ali nije podnosio kad su se uvrede ticale Gospoda Boga i Njegove Crkve.
Jednom smo – otac Rafailo, đakon Viktor, još jedan naš prijatelj, slabovidi monah Serafim, inok Aleksandar i ja – kasno uveče šetali Pskovom. Naša monaška odeća privukla je pažnju pijanog društvanca. Prvo počeše da nas zasipaju podsmesima, zatim pređoše na uvrede i pretnje. Otac Rafailo fizički je bio neobično snažan, kao kakav pomalo trapav mlad medved. Ni otac Viktor nije bio mačji kašalj, a posle zatvora dobro je znao kako treba odgovoriti u ovakvoj situaciji. Serafim je bio naprosto div, bez obzira na svoju slabovidost. Naposletku, inok Aleksandar, najistaknutiji među nama u borilačkom smislu, imao je visok stepen u karateu. Na mene s mojim kilavim trećim juniorskim u boksu u ovom se društvu nije računalo.
Ali mi smo, ne odgovarajući barabama, mirno produžili dalje. Čak i kad su na nas poleteli busenje zemlje, kamenje i nekakvi štapovi, trudili smo se da na to ne obraćamo pažnju. Svaki uspešan pogodak pratili su smeh iza naših leđa i najprizemnije psovke. Inok Aleksandar sav se tresao od negodovanja. Najzad ne izdrža: drhtavim glasom kratko zamoli oca Rafaila za blagoslov da zastane i popriča sa zabludelim mladim ljudima.
Ali otac Rafailo je samo bezbrižno koračao, kao da se ništa ne događa.
Napokon su bezobraznici sasvim prekardašili. Videći da na nas ne deluju ni uvrede ni busenje blata, počeše da vređaju Gospoda Boga i Majku Božju.
Otac Rafailo stade.
Ja ne mogu – uzdahnu on – sveštenik sam. Otac Viktor je đakon, ne može ni on. Otac Serafim i Georgije Aleksandrovič su rezerva. Šta da se radi, ostaješ samo ti, oče Aleksandre!
Inoku Aleksandru nije trebalo dvaput govoriti. Strže sa sebe monaški pojas, zbaci donju mantiju i, našavši se u dugačkoj košulji, širokim čakširama i čizmama od nepromočivog platna, okrenu se prema izgrednicima. Ovi – bilo ih je nekolicina – začuđeno zastadoše. Sledećeg trenutka inok Aleksandar ispusti divljački, varvarski krik, skoči u vazduh i baci se nogama među pijano društvo. Dalje nastade krvavo razbojište. Nesrećni huligani samo su bauljali na različite strane brišući krv i pljujući izbijene zube. Požurismo da zadržimo oca Aleksandra, ali i mi dobismo svoje u žaru borbe. Pošto smo s teškom mukom umirili našeg junaka, kao bul-terijera posle borbe, i uverili se da za nevaljalce ne treba da zovemo hitnu pomoć, ponovo obukosmo inoka Aleksandra u donju mantiju i nastavismo svojim putem.
Ova priča nije, naravno, najbolji primer smernosti, ali u monaškom životu oca Rafaila živih primera prave smernosti bilo je napretek. Uzmimo samo arhimandrita Jovana (Krestjankina), koji je duhovnik oca Rafaila postao posle smrti oca Atinogena. Bilo je i drugih, kao na primer gotovo sasvim neznani podvižnik, vaspitač oca Nikite, jeromonah Dositej (Paškov).
I on je prošao kroz Pskovsko-Pečorsku školu. Otac Dositej, kao i mnogi monasi Pskovsko-Pečorskog manastira njegova uzrasta, preturio je preko glave ceo rat. Ti još sasvim mladi ratnici, koji su oslobodili svoju zemlju i osvojili pola Evrope, vratili su svoje zemaljske dugove i došli da služe Bogu Svemogućem. Dobro su znali zašto su dospeli u manastir i zbog čega se ovde podvizavaju na život i smrt, u duhovnoj bici za sebe i za one žive i mrtve svoje ispisnike kojima nije bilo dato da budu pozvani u ovaj najvažniji, svetu nevidljiv rat.
Otac Dositej bio je zaista velik monah, gotovo neprimetan u manastiru. To je, uzgred budi rečeno, pouzdano obeležje istinskog uzvišenog podvižnika. U parohiju je dospeo po poslušanju arhijereju. Ovaj je jednom jeromonaha Dositeja uputio da privremeno služi u udaljenom selu Borovik, u Pokrovskom hramu, zatim još jednom i još jednom, da bi ga najzad ostavio kao paroha u tome selu.
Kad je otac Dositej otišao u isposnicu, smestio se dva kilometra nizvodno, u napuštenoj kući na ostrvcu među močvarama; dolazio je samo nedeljom: da se pričesti Svetim Hristovim tajnama, i to čunićem od izdubljenog jelovog stabla. (U tom čamcu niko sem starca nije mogao da plovi ni deset metara, odmah bi se prevrnuo.) Ostale dane otac Dositej provodio je potpuno usamljen.
U svoju kuću u neprohodnoj zabiti otac Dositej dovukao je hrastovo stablo s ogromnom dupljom. U tu se duplju starac zavlačio da bi sate provodio u Isusovoj molitvi, potpuno se izdvojivši čak i od one svoje male skitske svakodnevice.
Ali pošto je sasvim otišao od sveta, zagonetni pustinjak je svim silama svoje duše ispunjene ljubavlju nastavio da brine o tome svetu – i vatrenom molitvom, i radovima koji su otkriveni tek posle njegove smrti. Pregledajući stvari oca Dositeja, otac Nikita i ja našli smo pisaću mašinu i njegovom rukom prekucane, preko indiga, u četiri primerka – Novi zavet, knjige drevnih podvižnika Lestvica i Dela Isaka Sirina i pet tomova dela episkopa Ignjatija (Brjančaninova). Tih godina, kad je gotovo sva duhovna literatura bila uništena, bilo je to pravo otkrovenje.
Zbog svoje prozorljivosti, otac Dositej je još dugo pre odlaska desetorice monaha iz Pskovsko-Pečorskog manastira, u naznakama počeo da govori o tom događaju. Nije odobravao postupak inoka, ali žalio ih je, vajkao se predviđajući u kakvoj će se nuždi naći, pa je čak počeo da sprema namirnice za njih – prekrupu, konzerve i ostale zalihe. Otac Dositej, kao ratni veteran, imao je dosta dobru penziju. Kad se, već posle njegove smrti, doista dogodilo da su desetorica monaha otišla iz manastirske obitelji, ove namirnice pomogle su nekima od njih.
Lokalne seoske pijanice doznale su i po okrugu razglasile da pop dobija veliku penziju. Jednom su se trojica snažnih momaka, poznati provalnici i lopovi iz rejonskog centra, čamcem odvezla do njega – da ga opljačkaju. Upali su u starčevu keliju i preteći zatražili novac i uopšte sve što ima.
Otac Dositej reče im mirno:
Uzmite šta god hoćete. Samo da vas najpre blagoslovim. I načini nad njima znak jerejskog blagoslova. Istog trenutka provalnike spopade takav užas da samo nahrupiše na vrata i u panici pobegoše kud koji. Starac je bio visok, suv i žilav, pa je i u dubokoj starosti posedovao neobičnu snagu. Dugo je uspevao da se snađe u svom skitu sasvim sam. Ali poslednjih godina pomagali su mu otac Nikita i otac Rafailo. Jednom prilikom njih trojica spremali su drva za zimu. Dva mlada monaha podizali su oblice, a otac Dositej ih je sekao starom motornom testerom. Kad su se mladi ljudi poprilično umorili, i starac je pristao da se odmori. Otac Rafailo odluči da pridrži prepotopsku motornu testeru i kad oseti njenu veliku težinu, ostade zaprepašćen kako otac Dositej može da radi tako dugo bez predaha. Istoga dana, kako je pričao otac Rafailo, starac i on zajedno su ušli u šupu po nekakav alat, kad, najednom, mladi monah kraj svoga bosog stopala spazi šarku-močvarušu. Pretrnu, ali odmah začu starčev spokojan glas:
Ne boj se, neće ti ništa. Uzmi rende, pa da idemo.
Jednom upitah oca Nikitu: Mora biti da je tvoj starac-asketa imao tešku narav? Na to otac Nikita odgovori da može ispričati jednu zgodu. Kao šesnaestogodišnji deran bio je iz nekog razloga strahovito ljut na oca Dositeja, pa je čak i viknuo na njega. Starac mu se bacio u noge i sa suzama počeo da moli za oproštaj što je vaspitaniku dopustio da zapadne u toliki gnev.
Gospodu je otac Dositej otišao na Veliki četvrtak. Toga jutra doplovio je u svom čuniću preko hladne prolećne vode u hram, pričestio se na liturgiji i opet otplovio u skit. A sutradan su mu telo našli u reci. Pored njega je plutao prevrnuti čamac-brvno. Kad su u mrtvačnici obavljali obdukciju, lekari su se začudili što u pokojnikovoj utrobi nisu našli nikakve ostatke hrane. Otac Nikita objasnio im je da starac tokom celog Velikog posta nije okušao ništa izuzev Svetog pričešća i vode. U milicijski zapisnik o smrti uneli su stoga: „utopio se u reci usled potpune fizičke iscrpljenosti“.
Otac Dositej sahranjen je vaskršnje nedelje, u manastiru, u pešterama. Kad kovčegu priđe otac Jovan, samo što pogleda pokojnika, pljesnu rukama i uzviknu:
Ubiše te, moj Dositeju!
I doista, uskoro se u okolini proneo glas da su se pijani lovci iz Pskova hvalili kako su, dok su se vozili rekom u motornom čamcu, iz zabave u vodu preturili starog popa koji je plovio na brvnu.
Otac Dositej je celim svojim životom težio cilju koji se u našem svetu otkriva tek malobrojnim izabranicima Božjim – svojoj Golgoti. Za nas, obične ljude, to je nepojmljivo. Kasnije smo, među starčevim papirima, našli pesmicu koju je napisao sebi samome:

Ne siđi mišlju sa Golgote,
Sećanja uvek nek te krote
Na iskupljenja tog divote
Kojim je Hristos dariv’o te.

Mnogo toga bilo je nepojmljivo u njegovom životu. Ali u jedno nismo sumnjali – Bog mu je učinio da u poslednjem trenutku očita molitvu Njegovoga sina Isusa Hrista na Golgoti – za one koji su ga razapeli i za sav ljudski rod: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine.“
Arhimandrit Jovan (Krestjankin) nazivao je oca Dositeja poslednjim velikim ruskim pustinjakom.

Preveo Petar Bunjak

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *