NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

SLUČAJ NA PUTU

Jedne kasne zimske večeri sedeli smo u maloj zavejanoj brvnari parohije u Boroviku, kod oca Nikite, i pijuckali čaj. Napolju je pucalo drvo i kamen na minus trideset. Bilo je oko jedanaest sati, ali uopšte nam se nije spavalo.
A da se odvezemo u Tolbice Starčiški Viktoru? – predloži otac Rafailo.
Naravno, rado sam prihvatio predlog da obiđemo našeg Starčišku Viktora, najveselijeg čoveka na svetu! Otac Nikita odbio je da se vozi s nama – hteo je da do sutradan na magnetofon presnimi sve pesme inoka Aleksandra koje sam se spremao da odnesem u Moskvu. Sam Aleksandar pomagao mu je – te takođe nije pošao s nama. Suludi Ilja Danilovič čitao je Psaltir i na naš predlog uopšte nije reagovao.
Otac Rafailo izišao je da zagreje motor i uključi grejanje, koje kod „zaporošca“ radi nezavisno od motora. Kad je sve bilo gotovo, sedosmo u crni „zaporožac“ – samo u donjim mantijama, jer otac Rafailo je u kolima napravio pravu saunu – i pojurismo Starčiški. Pred nama je bio put od šezdesetak kilometara.
Bila je veoma mrazovita zvezdana noć. Jurili smo, farovima osvetljavajući sneg, i svaki čas proklizavajući na okukama – na „zaporošcu“ su se gume izlizale još letos. Bez obzira na kasne sate, Starčiška nas je dočekao uobičajeno srdačno. Sedosmo da pijemo čaj s belim hlebom i slatkim, pa se u razgovoru zadržasmo otprilike do dva sata. Sutradan niko nije imao u planu službu, pa se nismo plašili da se probudimo kasnije nego obično.
Napokon počesmo da se spremamo natrag. Čim se nađoh napolju, namah se skočanjih u svojoj donjoj mantiji – mraz se nije šalio, stegao je još žešće.
Odlučivši da ne čekamo da se zagreje kabina, oprostismo se od Starčiške i poletesmo nazad u Borovik.
Ali grejanje iz nekog razloga nikako da se uključi. Studen nam se probijala do kostiju. Otac Rafailo zaustavljao je auto nekoliko puta, pokušavao da nešto učini s prokletim grejanjem, ali uzalud. On je i ranije vozio kao lud, a sad je od hladnoće kola vozio najbrže što je mogao.
Leteli smo pustim putem u ledenoj crnoj kanti drhteći od zime i cvokoćući zubima.
Iznenada, „zaporožac“ se oštro zanese u stranu. Smrznutom ocu Rafailu ne pođe za rukom da održi pravac, pa sletesmo u jarak dižući oblak snežne prašine.
Auto se nije prevrnuo, ali ga je sa svih strana okovao sneg. Jedva smo otvorili vrata i izvukli se napolje. „Zaporožac“ se do samih prozora zario u sneg dva metra od puta. Odmah smo shvatili da ga sami nećemo izvući.
Položaj je postajao bezizlazan. Samo u donjim mantijama na trideset pet ispod nule, posle dva noću, stajali smo na drumu na kojem ne beše ni žive duše. Do najbližeg sela bilo je petnaestak kilometara. Prvi automobili proći će u najboljem slučaju oko šest ujutru.
Pojmivši sve to, uplaših se. Istinski.
– Oče! – prozborih drhteći celim telom od straha i ciče zime. – Šta je ovo? Pa mi ćemo ovde propasti! Možda možemo nekako da se pomolimo?… Ali za šta da molimo? Bože, izvadi nam kola iz snega? Ali to je nekako čak…
Otac Rafailo me najednom tako strogo pogleda da na trenutak zaboravih hladnoću.
– Kako vas nije sramota, Georgije Aleksandroviču! – ljutito izgovori (otac Rafailo uvek me je oslovljavao s Georgije Aleksandrovič). – Kako možete i da posumnjate da će nam Gospod pomoći u ovakvom času? Odmah se molite!
To je bilo izgovoreno toliko zahtevno i čak gnevno, pa je on još trupnuo nogom, da se ja poslušno prekrstih i promucah:
– Gospode, pomozi nam!… Učini nešto! Inače ćemo se ovde posmrzavati i propasti!…
Otac Rafailo takođe se prekrsti i udubi u molitvu.
I najednom… Najpre izdaleka, a zatim sve bliže razgovetno se začu čudesna pesma nekog motora. Od iznenađenja i čuđenja naprosto se skamenih. Ponoviću se: ni na putu ka ocu Viktoru, ni na povratku nismo naišli ni na jedno vozilo. Otac Rafailo i ja zgledasmo se, te shvatih da njegovo zaprepašćenje nije ništa manje od moga.
Zvuk motora pojačavao se i najposle na krivini izroni „moskvič“. Kao ludi stadosmo da mašemo rukama i kola se zaustaviše.
Gospod Bog poslao nam je radi spasenja četiri anđela – u obličju četvorice pijanih oficira koji su se vraćali s nekakve terevenke. Sva šestorica prionusmo na „zaporožac“ i jedva, ali ipak uspesmo da ga izvučemo na put. Otac Rafailo odli oficirima benzina iz našeg kanistra – ispostavilo se da im je rezervoar skoro prazan. Zahvalivši od sveg srca vojnicima (a i oni nama), sad već krajnje oprezno povezosmo se put Borovika.
Još uvek pod utiskom onoga što se zbilo, dugo smo usput ćutali. Napokon otac Rafailo reče:
Eto vidite, Georgije Aleksandroviču, kako brzo Gospod čuje molitve mirjana!
Držao je da nas je Gospod spasao upravo zbog mojih molitava. E, taj se monah uvek i u svemu trudio da ne propusti priliku da ispolji smernost. Takav je to čovek bio. Ili je možda jednostavno odveć duboko osetio da je smernost jedini pouzdan oslonac duhovnog života.
Posle ovog putovanja ozbiljno sam se nahladio i tri dana sam ležao na peći kod oca Nikite. A ocu Rafailu nije bilo ništa, nijednom nije ni kinuo.

Preveo Petar Bunjak

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *