NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

PAROHIJSKI DOM U LOSICAMA I NJEGOVI ŽITELJI

Parohijski dom oca Rafaila u selu Losice bio je najobičnija seoska brvnara s jednim odeljenjem. Ali u svemu ostalom ovde je sve bilo neobično. Na peći je živeo suludi Ilja Danilovič, snažan starac koji je na zemlju retko silazio. Nikada – ni pre ni posle – nisam sreo nikoga nalik na Ilju Daniloviča. Kad je počinjao da priča – nebitno da li o davno prošlim godinama ili o nedavnim događajima – slušaocima je nehotice zastajao dah: shvatali su da su svedoci nečega potpuno jedinstvenog. Ilja Danilovič posedovao je zaista epski mentalni sklop. Biće da su tokom cele svetske istorije tako kazivali samo Homer, Tolstoj i suludi Ilja Danilovič.
Imao je neverovatnu memoriju. Kad bi se prisećao, recimo, nekog događaja iz svoje ratne prošlosti, nabrajao bi imena oficira i vojnika, njihova zvanja, godine rođenja i pogibije, imena žena i verenica, nazive njihovih rodnih gradova i sela. A oružje kojim su se borili, bilo da je reč o karabinu ili haubici, Ilja Danilovič opisivao je ništa manje čarobno nego što je Ahilov štit opevan u Ilijadi.
Do vere je Ilja Danilovič došao na naročit način i upravo zahvaljujući suludosti. Jer, što rekao otac Rafailo, bez ludila Ilja Danilovič – lepotan i gorostas koji se nije bojao ničeg na ovome svetu i koji je živeo samo u skladu sa svojim telesnim prohtevima – nikad u životu ne bi se okrenuo Bogu. A zahtevi puti, prema rečima samoga Ilje Daniloviča, znali su kod njega da budu toliko snažni da je – na stranu ljubavne avanture – jednom, četrdeset prve, noću, na prvoj borbenoj liniji, toliko ogladneo da nije izdržao pa je, kao somnambul, za mirisom dinstanog mesa krenuo prema neprijateljskim rovovima. Nemci su se prvo isprepadali, ali ipak nisu pripucali. Odlučili su da sačekaju dok im taj Rus ne upadne u rov. Kad su shvatili zašto je došao, dali su mu kašu s mesom. I tako, Ilja ne samo da se sam najeo već je kašom napunio šlem i džepove za gladne drugove.
Kad se vratio s fronta, ovaj odvažni vojnik je, rešen da odradi sve što treba, izabrao sebi najlepšu nevestu. Vrlo brzo se, međutim, ispostavilo da je karakter mlade žene, a posebno njene mamice – retko gadan. Ilju je spopala tuga, ali razvodi, pa još u radničkom naselju, nisu bili uobičajeni tih godina. Uteha se, naravno, brzo našla. Ilja je radio kao vozač na dalekim turama i, kad je pričao o svojoj prošlosti, pokajnički se sećao kako je, ne samo u sopstvenom naselju, nego i u svakom gradu na svojim stalnim maršrutama imao „ljubavne drugarice“. Žena je za to brzo saznala. Međutim, na Ilju nisu delovale ni scene, ni nagovaranja, ni sindikalni komiteti, ni drugarski sudovi. Onda se uvređena supruga odlučila na ekstreman korak. Našla je vračaru i ova je Ilju, što kaže narod, zabajala na smrt. Sećam se da sam s velikom nevericom slušao taj deo priče Ilje Daniloviča. A on na to nije ni trepnuo, već je nastavio po starom.
Jednom, kad se vratio s vožnje, prišao je svojoj kapiji i u dvorištu ugledao nepoznatu ženu. U tome ne bi bilo ničeg čudnog da žena nije bila visoka oko pet metara – glavom je dosezala do krova! Postarija, gologlava, s dugačkom sedom kikom, odevena u staromodni sarafan. Ne obraćajući na Ilju nikakvu pažnju, džinovska gošća obiđe kuću mumlajući nešto sebi u bradu, bez po muke pređe preko plota i izgubi se u pomrčini.
Ilja, kao običan sovjetski građanin, u mistiku nije verovao otkad zna za sebe. Uza sve to, bio je potpuno trezan. Kad je popustilo prvo zaprepašćenje, dokučio je da mu se sve to prividelo od umora posle dugog puta.
Kad je ušao u kuću, ugledao je ženu i taštu kako brižno posluju oko bogato postavljenog stola. To mu se učinilo čudno: odavno nije iskusio takvu pažnju od žena, koje su inače znale samo da dižu galamu. Ljubazno ga posadiše za sto, tašta mu nasu votke i poče neviđeno gošćenje. Setivši se nerazumljivog priviđenja u dvorištu, Ilja ipak upita nije li se dogodilo štogod neobično pre njegovog dolaska. Žene složno stadoše odmahivati rukama i ubediše ga da se ništa naročito niti zbilo, niti moglo zbiti. Votka poteče još obilnije pa Ilja uskoro zaboravi na sve.
Probudio se ujutru u bračnoj postelji. Žene nije bilo. Ilja shvati da je vreme za ustajanje, ali, na svoje veliko iznenađenje, nije mogao da ustane: nisu ga slušale ruke i noge. Od straha pokuša da poviče, no izdade od sebe samo slabašno stenjanje. Posle jednog sata, koji se Ilji učini kao večnost, dođoše žena, tašta i još neka žena, zapanjujuće nalik na onu koja mu se pričinila sinoć u bašti. Samo što ona sad beše uobičajenog ljudskog rasta. Ne obraćajući pažnju na Iljino ječanje, žene su ga bez zazora razgledale i nešto se šapatom domunđavale. Zatim odoše i Ilja ostade sam.
Žena se vratila tek predveče, ali sad već s mesnim lekarom. Ilja je čuo gde kroz plač priča kako se muž vratio s vožnje, dobro popio, legao da spava i evo od jutros ne može da ustane. Sutradan su bolesnika prebacili u rejonsku bolnicu. Tamo je proveo više od mesec dana. Obrni-okreni, lekari nikako nisu mogli da otkriju uzroke neobične bolesti i otpustili su kao saragu usukanog Ilju da umre kod kuće.
Kod kuće ga je čekao pravi pakao: žena i tašta nisu krile likovanje i nestrpljivo su čekale smrt nevernog muža i uvredioca. Kad je Ilji bilo već sasvim loše, žena je čak pozvala pogrebnika da uzme meru još živome nemoćnom suprugu.
Nikako ne shvatajući šta se to s njim zbiva, Ilja se pomirio s mišlju o skoroj smrti i iščekivao je kraj gotovo bez roptanja. Ali jednom, ulučivši trenutak kad žene nisu bile kod kuće, Ilji, već potpuno nepokretnom i nemom, dođe njegov ratni drug i dovede sa sobom civilno obučenog sveštenika. Ovaj čoveku na umoru predloži da se odmah tu, na samrtničkom odru, krsti i zamoli Boga za pomoć. Bolesnik, iako nije baš najbolje shvatao šta to znači, jedinim pokretom koji je mogao da načini – klimanjem glave – dade pristanak.
Posle krštenja nisu se dogodila nikakva čudesa, ne računajući to što Ilja ipak nije umro. Žena i tašta bile su van sebe od besa. Prošao je još jedan mesec, kad, na njegovom isteku, Ilja je, premda s teškom mukom, počeo da se pridiže s postelje i da jedva čujno govori. U svemu ostalome njegovo stanje ostajalo je nepodnošljivo. Jednog dana opet mu je došao ratni drug, spakovao Ilju, smestio ga u putnički voz i povezao od stanice do stanice, preko cele zemlje, u Pskovsko-Pečorski manastir, starcu arhimandritu Atinogenu.
Ilja je dospeo u neznani mu i neobični svet. Ali posle razgovora sa ocem Atinogenom, iza kojeg je usledila prva ispovest i pričešće, on je u pravom smislu reči vaskrsnuo. Nedelju dana kasnije Ilja je bio sasvim na nogama i svakim danom sve više jačao. Brzo je našao zajednički jezik sa starcem: obojica su bili obični ljudi, seljaci. Zato je Ilja odmah poverovao kad mu je otac Atinogen rekao da ga je žena urekla te da je, nemajući nikakvu duhovnu zaštitu, bio osuđen da umre. A kome i da veruje na ovome svetu kad je jedino stari monah uspeo da ga spase?
Više se Ilja Danilovič nije vraćao kući. Postao je hodočasnik: povremeno je živeo i radio u manastiru, povremeno pešačio po Rusiji – od crkve do crkve. Ličnu kartu odavno više nije imao. Tako je postepeno ostario, ali fizički ostao snažan i zdrav. Takvog sam ga zatekao u parohiji kod oca Rafaila.
Drugi žitelj parohijske kućice u Losicama bio je inok Aleksandar. Kao student Brjanske više pedagoške škole našao je veru pre nekoliko godina, pa je napustio sve i, takođe kao hodočasnik, krenuo po Rusiji. Mada mu se, hvala Bogu, nije desilo ništa nalik na ono Ilje Daniloviča, Aleksandar se našao u Pskovsko-Pečorskom manastiru, a tu, posle dve godine, prišao grupi monaha koji su se pobunili protiv starešine, pa je opet počeo da luta. Naposletku mu je otac Rafailo pružio utočište u svojoj parohiji.
Tada je Aleksandru bilo dvadeset osam godina. Na zglobovima šaka videli su se tvrdi žuljevi, tragovi višegodišnjeg bavljenja karateom. Voleli smo da šetamo poljima i šumama, pa smo sebi za šetnje pravili lake štapove od leskovog drveta. Kod svih su oni bili kvrgavi i krivi, samo je Aleksandrov štap bio idealno prav, obojen u crno. Jednom za vreme predaha odlučih da izbliže osmotrim tu lepu stvarcu, ali, na svoje iznenađenje, jedva uspeh da je podignem. Štap je zapravo bio preteška čelična macola. Kad ga upitah šta će mu tako opasno oružje, inok Aleksandar odgovori da mu taj štap omogućava da bar koliko-toliko ostane u fizičkoj formi.
Otac Aleksandar bio je ćutljiv i sve slobodno vreme posvećivao je čitanju spisa drevnih Svetih Otaca. Spavao je u zasebnom sobičku ograđenom daskama. Svoje obitavalište Aleksandar je zaključavao, što je bilo pomalo neobično imajući u vidu da se brvnara oca Rafaila zatvarala čisto simbolički – na zasov. Jednom sam prao pod u kući, a Aleksandar je nekud otišao ostavivši svoj sobičak otvoren. Nisam izdržao pa sam onamo zavirio. U sobičku je na podu stajao od grubih dasaka sklepan mrtvački kovčeg. Pošto sam očekivao sve, samo ne to, toliko sam se uplašio da sam iz njegovog skrovišta iskočio kao oparen.
Kad sam došao do daha, upitah Ilju Daniloviča šta to znači. Ovaj sa svoje peći odgovori da u tom kovčegu inok Aleksandar spava, jer monah uvek treba da ima na umu smrt. Tako su, ispostavilo se, postupali mnogi podvižnici.
Bez obzira na tako surov način života, Aleksandar je pisao zaista darovite stihove i muziku za njih. Te su pesme danas dobro poznate, distribuirane na diskovima i kasetama, objavljene u brojnim zbirkama s predgovorima naših najpoznatijih pisaca. Inok Aleksandar odavno je zamonašen s imenom Roman – u čast drevnog svetog vizantijskog pesnika Romana Slatkopevca.
Onda pak, u Losicama, sastavljao je i pevao pesme uveče, uz gitaru. Naravno, ako bi dozvolio otac Rafailo, a on je, premda ovo zanimanje nije smatrao nimalo monaškim, ponekad voleo da čuje Aleksandra.
Evo jedne od tih pesama.

Već veče je, prijatelji, veče,
I mesec fenjer užeg’o svoj.
Hajd’ pustimo sada prazne reči,
Ostavimo mi ovaj naš sto.
Bez vetra je, tiho sad i mirno,
Lišće u ovaj ne šušti čas,
Ko da dušu jesenju je širom Priroda otvorila za nas.
Negde možda, mislim u samoći,
Teškim putem putnik kroči sam,
Al’ blažen se ispoveda noći,
Da stić’ćenade greje ga plam.
Blagodati prepune su krošnje,
S jezera magle diže se kad,
Mir tebi, o, umornom od nošnje,
I onom ko te ugosti sad.
Ko li si ti, putniče neznani,
Da l’ si daleko pošao ti?
Što spokoja nikako ne da mi Taj tvoj blaženi, zamišljen lik?
Iz srca ti molitva upija
Duševne tame poslednju kap.
Da očitam, pa ću možda i ja
U ruke svoje uzeti štap.
I krenuti samo Bog zna kamo
Krstove obesivši o vrat,
Usput sela da posetim samo,
A izokola obiđem grad.

Snimali smo te pesme na magnetofon, a zatim sam ih ja odneo u Moskvu. Jednom, mnogo kasnije, poslat sam po zadatku patrijarhu Pimenu u njegov dvor u Čistoj ulici. Tamo sam, čekajući u predvorju, iz patrijarhovih odaja čuo snimke pesama oca Romana. Patrijarh Pimen i sam je bio odličan pevač, pa je svakako mogao da oceni pravo crkveno stvaralaštvo.
Česti gosti u Losickoj parohiji bila su još dva čoveka – jeromonah Nikita, najbliži prijatelj oca Rafaila, i đakon Viktor.
Otac Nikita takođe je bio postriženik Pskovsko-Pečorskog manastira. S trinaest godina, kao lenjingradski pionir, otišao je od kuće, gde nikome nije trebao. Otac Nikita je baš tako i govorio: „Još tada sam shvatio da čovek na ovome svetu ne treba nikome, do sebi samome i Gospodu Bogu.“ Kako je pionir mogao doći do toga – ostaje zagonetka, ali kako god to bilo, tek dečak se ubrzo našao u parohiji neobičnog podvižnika jeromonaha Dositeja, u seocetu Borovik, šezdeset kilometara od Pskova. Tamo je i porastao uz starca, na Psaltiru i drevnim patericima, učeći književnost iz asketskih knjiga napisanih u V veku – Lestvice i Ave Doroteja. Svetovni život gotovo da uopšte nije znao.
Dečak više nije išao u školu, ali izrastao je u pametnog, na svojstven način veoma obrazovanog i dobrodušnog mladića. A uz to visokog, skladnog i neobično lepog. Pre služenja vojske otac Dositej poslao ga je na godinu dana u Pskovsko-Pečorski manastir – da se malo snađe u životu XX veka. I tamo se on sprijateljio sa ocem Rafailom. A kad se vratio iz vojske, odmah je podneo molbu da se zamonaši. Iste godine kad je otac Rafailo otposlat iz manastira, starac oca Nikite, jeromonah Dositej, zamolio je pskovskog vladiku mitropolita Jovana za blagoslov da se udalji u skit – kuću dva kilometra niz reku od sela Borovik, u pskovskim šumama i močvarama. Znajući za podvižnikov primeran život, mitropolit je blagoslovio tu osamu, a na upražnjeno svešteničko mesto odredio oca Nikitu, koji je najbolje poznavao i hram i ljude u Boroviku.
Tako su se dvojica mladih jeromonaha našli u parohijama dvestotinak kilometara jedan od drugog, pa su, čim bi uzmogli, navraćali čas u jedan, čas u drugi hram – ne bi li se zajedno pomolili, služili liturgiju, pomogli jedan drugome u domaćinstvu.
Naposletku, još jedan redovni posetilac u Losicama bio je nedavno rukopoloženi đakon Viktor, koji je ocu Nikiti poslat u parohiju da obavi đakonsku praksu. Otac Viktor nedavno je izišao iz zatvora. Odslužio je sedam i po godina iz političkih razloga. Đakon je žarko želeo da se zamonaši, ali mitropolit Jovan – vremešni i dobrodušni starac – uspeo je da od pskovskog opunomoćenika za poslove verskih zajednica isposluje dozvolu samo za to da bivši robijaš postane đakon. I to u najzabačenijoj parohiji, nikako u posećenom manastiru. Doduše, i rukopoloženje bivšeg političkog osuđenika za đakona u to doba bilo je već samo po sebi izuzetan događaj.
Iz zatvora je otac Viktor izneo nepokolebljivu veru u Boga, potpuni prezir prema teškoćama bilo koje vrste i tako veselu narav da smo od njegovih nepresušnih priča u najdoslovnijem smislu reči iznemogli padali pod sto od smeha. Ova poslednja okolnost nekako uopšte nije dolikovala monasima, pa smo se trudili da se s time borimo koliko su nam snage dopuštale. Ali one su nam to dopuštale samo do naredne priče oca Viktora. A, sem toga, u naš bogobojažljivi život on je uneo zatvorsku leksiku koje, koliko god da smo ga korili, nikada nije uspeo da se oslobodi.
Od te filološke nepogode najviše je nastradao bezazleni otac Nikita. 1Jakon Viktor provalio je u njegov tihi kutak sa svojim grohotnim smehom, neizmernim optimizmom i onim jezivim robijaškim žargonom, koji je, na naše zgražanje, otac Nikita istog časa prihvatio.
Otac Viktor je najednom, neočekivano, dobio nadimak Starčiška. To je bilo neobično već samo po sebi: mi nikad nikome nismo davali nadimke. Ali za ovoga osuđenika nadimak je nastao nekako sam od sebe, potpuno prirodno.
Sećam se, jednom sam, početkom jeseni, doputovao u Borovik ocu Nikiti. Namirnice i novac koje sam doneo iz Moskve ponestali su vrlo brzo, jer tu u gostima nisam bio samo ja. Skupili su se isto tako mladi i posle Velikogospojinskog posta gladni otac Rafailo, inok Aleksandar, đakon Viktor i suludi Ilja Danilovič. Ovaj poslednji bio je, doduše, od nas stariji trideset godina, ali imao je još vrlo mlad zverski apetit.
Dakle, pošto smo načisto potamanili namirnice dopremljene iz Moskve i do alergije se prejeli jabuka novog roda, konačno smo klonuli duhom. I odlučili se na krajnji korak u takvim slučajevima – da otputujemo u Pskov i za novac zamolimo našega vladiku, mitropolita Jovana.
Ovaj je vladika bio tih godina sigurno najstariji arhijerej Ruske pravoslavne crkve. Šta on sve nije iskusio u životu! Bio je visok, krupan, potpuno sed, a neobično dobrodušan, naročito prema monasima, tako da smo bili ubeđeni: malo će da gunđa, ali na kraju nas neće odbiti. Vladika četrdesetak godina nije mrdnuo iz svoje eparhije i bavio se samo crkvenim poslovima. On je bio jedini arhijerej u vaskolikoj Ruskoj crkvi koji je sebi mogao dozvoliti da ne putuje u Moskvu na arhijerejske, pa čak ni na pomesne sabore. Tamo su od njega, izgleda, odavno digli ruke. Mitropolit je dobro znao i voleo oca Nikitu, jer uzimao je učešća u njegovom vaspitanju otkad je ovaj kao đak pobegao od kuće u parohiju starcu Dositeju.
Naravno, vladika je imao jasnu predstavu o tome koliko siromašno žive njegovi monasi u udaljenim parohijama. Znao je to, ali ih je ipak slao da tamo služe. Jer samo zato što su se u hramovima vršila bogosluženja, vlasti se nisu odlučivale da ih zatvore ili poruše. Uopšte uzev, gotovo u svim udaljenim parohijama pskovske eparhije u službi su bili ili monasi ili sveštenici bez porodice. Oženjenim parosima, pa još s decom, ovde bi bilo vrlo teško. Otac Nikita pričao je da mu se za mesec dana teškom mukom znalo skupiti otprilike dvadeset pet rubalja plate. To je i razumljivo: stare seljanke, koje su obično činile pastvu takvih hramova, nisu stajale ništa bolje od svojih paroha. Sveštenici su tim staricama, koje su, po pravilu, napustila rođena deca i unuci, pomagali da nacepaju drva ili da poprave krov. A ponekad su im za poslednje kopejke kupovali hranu i lekove. Novac bi se kod paroha našao samo onda kad je seoski, gotovo sasvim neverujući svet dolazio na krštenja ili donosio pokojnika u hram na opelo. Ali monasi nisu razmišljali o novcu. Ili, ako ćemo sasvim pošteno, o novcu su razmišljali ponajmanje.
Tako smo, dakle, pozajmili rublju za autobus i, ne bismo li kako izazvali sažaljenje, svi zajedno krenuli vladici. Kod kuće smo ostavili samo Ilju Daniloviča, da čuva hram. U celom pskovskom kraju lopovi iz drugih mesta svaki čas su pljačkali crkve.
U autobusu nije bilo mnogo sveta, pa smo se nas četvorica – otac Rafailo, otac Nikita, otac Viktor i ja – udobno smestili. Putnici su nas zagledali zainteresovano, a neki i ganutljivo: tih godina retko su se mogli sresti mladi monasi koji tako bezbrižno, u mantijama i sa štapovima, putuju po sovjetskoj zemlji.
Do eparhije smo stigli srećno. Istina, toliko smo se zaneli u razgovor da u Pskovu samo što nismo promašili stanicu na kojoj je trebalo da siđemo. Ali otac Viktor je u poslednji čas povikao da ga je čuo ceo autobus:
– Oci! Brzo – kidavela!
Iako smo navrat-nanos izleteli iz autobusa, ipak smo uspeli da primetimo zapanjena lica putnika… Ali nije nam bilo do njih. Pred nama se prostirala ulica koja nam je toliko značila. Bez obzira na to što je nosila ime boljševika Jana Fabricijusa, tu je bila eparhijska uprava i arhijerejski dom. (Sovjetska vlast je, uopšte uzev, volela da mesta za eparhije izdvaja čas u 2. komunističkom ćorsokaku, čas u Ulici Karla Lipknehta.)
Vladika nas je dočekao u svom kabinetu, sedeći u dubokoj fotelji. Redom smo mu prilazili po blagoslov i žalostivo zacvileli o svojoj gorkoj sudbini. Vladika je slušao, ali nije mrdnuo s mesta. Možda je želeo da što podrobnije prouči sve okolnosti našeg jadnog žitija, a možda ni on baš nije bio pri parama. Kako bilo da bilo, mi se ustumarasmo. Otac Rafailo mene – kao najmanjeg i najmršavijeg – čak isturi napred. Ali ni to nije delovalo. I tad pred arhijerejem reč uze otac Nikita. Nikada nije bio govornik, na sve to još je i mucao, ali sada ga je – biće od gladi – obuzelo nadahnuće:
– V-visokopreosvećeni vladiko! – poče on očajnički. – Kakav nam je život, al’ ono pa stvarno?! U čabru smo skroz naskroz! Uši otpadaju! Nema kinte! Nema klope! Koji će nam zubi kad nema šta da žvaću! A, ko za inat, ni jednog jedinog p-pokojnika! P-pokojnika ni od korova!
Vladika samo klonu u fotelju.
A nama se govor dopao, pa smo svi zajedno počeli da klimamo glavom. Premda je, istina, otac Nikita od uzbuđenja pomalo nepromišljeno upotrebljavao izraze preuzete od oca Viktora. A kad je govorio o pokojnicima, razume se, imao je u vidu novčana sredstva koja naš hram prihoduje od opela. Sve zajedno ovo je, izgleda, bilo prejako za vremešnog arhijereja.
– Oče dragi!… Gde si ti pokupio takve reči? – obrati se preneraženi vladika ocu Nikiti.
Arhijerej nije čuo ovakve izraze već jedno šezdeset godina, otkad je i sam tamnovao, dvadesetih godina.
Tad istupi Starčiška Viktor da vatru prihvati na sebe.
– Visokopreosvećeni vladiko, to sam ja, laprdalo matoro, pustio pred njim jezičinu, nikako da se odviknem. Ne ljutite se na Nikitu. Ja sam za sve kriv – pokajnički zabrunda on basom i čak se lupi u grudi.
Ali govor oca Nikite ostavio je na arhijereja snažan utisak. On podiže otežalo telo iz fotelje, priđe stolu, malo se oduva i iz fioke izvadi sto rubalja. Toliki novac nismo ni sanjali!
Arhijerej nekoliko puta obrnu novčanice u rukama, premišljajući se nije li previše, ali odluči da ne sitničari, pa pruži novac ocu Rafailu, kao najstarijem.
Dajući nam blagoslov za put, ipak reče:
Znaš, Nikituška, bolje bi bilo ono… da više čitaš knjige na crkvenoslovenskom!
Otac Nikita vatreno obeća da će se popraviti, pa mi, srećni, napustismo arhijerejski dom.
Život se nastavio! Istina, bio je postan dan, sreda, pa nismo mogli odmah da jedemo sladoled, ali bili smo spremni da se strpimo do sutra. Pokupovali smo hranu za sebe i slatkiše za seoske starice i vratili se kući.
A sutradan izjutra stiže telegram iz eparhijske uprave kojim se saopštava da se rešenjem mitropolita Jovana đakon Viktor iz Pokrovskog hrama sela Borovik premešta u hram Arhangela Mihaila sela Tolbice. U tom hramu služio je od svih poštovani vremešni paroh otac Andrej. Arhijerejeva računica bila je jednostavna – na oca Andreja đakonov žargon sasvim sigurno neće uticati. Taj obrazovani, inteligentni paroh proveo je u logorima, čini se, dvadesetak godina. Pri tome niko nikada od njega nije čuo onakve reči kakvima je svoje slušaoce častio Starčiška đakon Viktor.

Preveo Petar Bunjak

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *