NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

ŽIVOT, NEOBIČNE PUSTOLOVINE I SMRT JEROMONAHA RAFAILA, KAMENA KOJI JE POVIKAO

Naš junak rodio se u varošici Čistopolj na Kami 1951. godine. Njegov otac bio je direktor nekakvog sovjetskog preduzeća, mati domaćica, stariji brat komsomolski rukovodilac i romantičar pravedne i lepe budućnosti.
Ništa u životu Borisa Ogorodnikova nije nagoveštavalo naročite događaje, nepredviđene jednoličnim tokom tadašnjeg sovjetskog života. Boris je bio prvi sportista među učenicima starijih razreda, simpatičan tip i veseljak u kojeg su se pozaljubljivale sve devojčice u razredu. Po završetku škole otišao je u vojsku i ceo trogodišnji rok junački odslužio na pograničnom Damanskom ostrvu, u jeku krvavog konflikta s Kinom. Vratio se u svoj Čistopolj živ i zdrav, s odlikovanjima od vojnih komandi i s naredničkim epoletama. Pred njim je bio fakultet. Boris je odlučio da polaže prijemni za Saobraćajni, kako bi u budućnosti konstruisao divne nove automobile, pa ih posle sam isprobavao i oduševljeno jurio u njima, zaboravljajući sve na svetu.
Ali jednog dana u rodnoj varošici je demobilisanom graničaru u ruke dospela, ko zna kako, Knjiga, koja nipošto nije smela da iziđe na oči ni njemu ni njegovim vršnjacima. Za to se danonoćno brinuo uhodan i surov državni sistem. Međutim, nešto je, izgleda, i kod njih omanulo. I tako naš junak, osamivši se na obali reke, radoznalo i nepoverljivo stade da razgleda tu Knjigu. Evo, otvara je. Evo, počinje da čita prve redove:
„U početku stvori Bog nebo i zemlju…“
Kako se brzo ruše svetovi! Još pre jednog trenutka pred nama je bio primeran sovjetski mladić ispravne prošlosti i ništa manje ispravne svetle budućnosti. Al’ najednom nestadoše i prošlost i budućnost. Poče – sadašnjost.
„Evo sve novo tvorim.“ – ne samo što obećava već i ozbiljno upozorava Onaj o Kojem kazuje Knjiga što ju je prvi put, redak za retkom, na obali Kame čitao Boris Ogorodnikov, budući otac Rafailo.
Ali on onda još nije shvatao šta se to s njim zbiva. U Borisu se najednom rodilo mnoštvo pitanja i on je pokušavao da ih postavlja mesnim sveštenicima. Ovi su se, međutim, uplašeno trzali od mladog čoveka. Bilo je teško vreme i sveštenicima se dopuštalo da opšte samo sa staricama koje su odživljavale svoj vek.
Boris je krenuo u Moskvu da se upiše na fakultet koji ga više nije zanimao. U prestonici je počeo da obilazi hramove i postavlja pitanja koja su se tako neočekivano rodila u njegovom umu, a na koja je uzalud tražio odgovore od čistopoljskih sveštenika. No svuda je nailazio na istovetan oprez i nepoverenje, sve dok, u Zamoskvorečju, nije naišao na zabačenu crkvu. Ovde mu je neočekivano pružen razgovor od čitava dva sata. I Boris je ostao u tom hramu zarađujući u njemu za život kao čuvar i pazeći povereni mu prostor kao najvažniju granicu u životu.
Knjigu koja je tako silno preokrenula ceo njegov život Boris je, na prilično čuđenje parohijskih sveštenika, za kratko vreme iščitao dvaput od korice do korice. Starešina hrama je mladića čak stavio za primer svojim saslužiteljima.
Mi koji smo pozvani da proučavamo i blagovestimo reč Božju, nemarni smo i malodušno ćutimo! – tužno primeti starešina svojim sveštenicima. – A ovaj momčić, koji nije dobio hrišćansko vaspitanje i koji do smrti nije morao ništa da zna o Bogu, ispoljava tako veliku revnost i veru… Takvi mladi ljudi nagone nas da se stidimo – nas, jereje Božje, zbog naše bojažljivosti, lenjosti i ćutanja o Hristu. Kako ćemo, oci, odgovarati? Šta će biti sa Crkvom kad ima ovakve pastire? Ali živ je Gospod! Ostvaruju se reči Spasiteljeve: „Ako učenici Moji ućute, kamenje će povikati.“ Ovaj obični mladić upravo i jeste taj kamen koji je povikao! A mi još negde tražimo čudesa!…
Boris roditeljima nije govorio ništa, ali umesto na fakultet, počeo je da se sprema za upis u bogosloviju. Ispite u Zagorsku položio je doista sjajno. Ali se, naravno, nije upisao. S njegovom junačkom vojnom prošlošću, s njegovim komsomolom, s njegovom svetlom sovjetskom budućnošću – o bogosloviji tih godina nije moglo biti govora.
Odgovorni drugovi, koji su u to vreme nadzirali duhovno obrazovanje, iz istih su se stopa sastali s kandidatom Ogorodnikovim. Osećali su ličnu krivicu zbog toga što su načinili previd i mladića s takvom biografijom pustili na prijemne ispite za bogosloviju. Drugovi su od mladog čoveka strogo zahtevali da zbaci sa sebe religioznu omamu i vrati se normalnom životu.
Podilazili su mladiću s najslađim ponudama. Pretili najstrašnijim kaznama. Boris je na to samo gledao nekud u jedino njemu znanu daljinu i naposletku, posle dva dana ubeđivanja, predao nagovaračima zapečaćen koverat. Ovi ga nestrpljivo otvoriše, ali pronađoše onde samo izjavu Borisa Ogorodnikova o isključenju iz Komsomola „iz religioznih razloga“.
Od muke, nagovarači naobećavaše Borisu sve moguće i nemoguće neprijatnosti: i na poslu, i u školovanju, i na slobodi, i na neslobodi, i u doživotnoj duševnoj bolnici… Uopšte uzev, sve ono najstrašnije i u ovom, i čak u budućem životu… Prebačeni na religiozni front, nagovarači su, hteli – ne hteli, poprimili mistički duh.
Ali Borisu je u svim tim zastrašivanjima bilo jasno samo jedno – neće mu dati da se upiše u bogosloviju. I tad je na savet starešine hrama otišao u Pskovsko-Pečorski manastir iako uopšte nije mogao da zamisli šta će i koga onde sresti.
Ali Onaj Koji je tako autoritativno u Svoje ruke uzeo život i sudbinu Borisa Ogorodnikova, znao je za svaki njegov korak i za svaki korak ljudi koje mu je slao u susret.
U manastiru je Borisa iz ukupne gomile hodočasnika odmah izdvojio veliki nastojatelj arhimandrit Alipije. Odgovorni drugovi dodeljeni Pskovsko-Pečorskom manastiru upozorili su oca Alipija da nipošto ne prima heroja-graničara. Arhimandrit Alipije, tada već smrtno bolestan, pažljivo ih je saslušao i sutradan izdao ukaz o prijemu iskušenika Borisa Ogorodnikova u bratstvo. Taj je ukaz bio bezmalo poslednje što je arhimandrit Alipije potpisao. Ubrzo je umro, pa je iskušenika Borisa u monaštvo postrigao već novi starešina – arhimandrit Gavrilo.
Odgovorni drugovi nisu dugo čekali da i arhimandrita Gavrila upozore kako u najskorije vreme mora učiniti sve ne bi li Boris Ogorodnikov napustio Pečore. Starešina ih je uverio da, sa svoje strane, vrlo dobro razume težinu nastale situacije, te da će za toga mladića učiniti sve. I doista je učinio sve što je mogao jer je već posle nekoliko dana obavio monaški postrig, tako da je na svet došao nov čovek – mladi monah Rafailo.
Na munje i gromove do krajnosti rasrđenih odgovornih drugova otac nastojatelj odgovorio je više nego razumnim argumentima: brinući se za dobro države, za miran i tih život, postrigao je mladića u monaštvo, jer to je najbolja varijanta za sve. Zašto? Vrlo jednostavno. Stvar je u tome što je stariji brat novopečenoga monaha Rafaila, Aleksandar, tokom ovih godina postao poznati disident. O njemu su i danju i noću govorile strane radio-stanice u emisijama za Sovjetski Savez. I kad bi se mlađi brat, proteran iz manastira, pridružio Aleksandru (a to bi se sigurno dogodilo), svima bi zbog toga bilo samo gore.
I doista, Aleksandar Ogorodnikov, jednako kao i njegov mlađi brat, istih tih godina hrabro se otisnuo na najopojnije, ali i najopasnije putovanje u našem svetu – u potragu za višim značenjima i ciljevima. Doduše, krenuo je drugim putem. Ono što je otac nastojatelj govorio o Aleksandrovom disidentstvu bilo je sušta istina i odgovorni drugovi vrlo dobro su za to znali.
Aleksandrova duša, koja je žudela za momentalnom pobedom pravde, odvela je toga, nekad vatrenog komsomolskog rukovodioca, posle burnih duhovnih traganja, opet u redove strasnih boraca za svetlu budućnost.
Ali sad se našao s druge strane barikada i u Moskvi osnovao disidentski hrišćanski seminar. Posle toga, gotovo istoga trena pronašli su ga odgovorni drugovi, naročito zaduženi upravo za tražitelje svetle pravedne budućnosti. Aleksandra su uhapsili. Na sve načine, pa i na vrlo jednostrane, pokušali su da promene njegova ubeđenja. No pošto im ništa nije pošlo za rukom, mladog čoveka su, radi daljih traganja i razmišljanja, na devet godina oterali u zonu za političke zatvorenike koja je nosila naziv „Perm-6“ i tih godina bila s najtežim režimom.
Razumni argumenti oca nastojatelja načinili su utisak na odgovorne drugove: mladog monaha Rafaila ostavili su u manastiru, te je uskoro proizveden u jerođakona, a zatim u jeromonaha. I otac Rafailo postao je najsrećniji čovek na svetu.
Boris Ogorodnikov bio je prvi kojeg je arhimandrit Gavrilo kao starešina manastira postrigao u monaštvo. I čak mu je ime Rafailo dao, u čast arhanđela. Nebeski pokrovitelj samoga nastojatelja bio je takođe arhanđel – Gavrilo. Među monaštvom takvo što ne čini se tek onako. Izgleda da je starešina mnogo polagao na tog mladog, vatrenog, iskreno verujućeg jeromonaha. Kako bilo da bilo, tokom čitavih trideset godina svoga starešinstva nikoga više nije nazvao u čast arhanđela.
Kod postriga, svaki novopečeni monah predaje se na poslušanje iskusnom duhovniku. Prvi starac oca Rafaila postao je arhimandrit Atinogen, monah već u vrlo dubokim godinama, koji je preživeo progone, ratove, zatvore i progonstva. U devedeset osmoj otac Atinogen nije izgubio ništa od uzvišenosti i snage novoga čoveka koji se preobrazio u veri i večno spojio s Hristom, svojim Bogom i Spasiteljem. Opštenje oca Rafaila s prvim duhovnikom nije potrajalo: uskoro je arhimandrit Atinogen otišao Gospodu. Otac Rafailo pričao je o njemu navodeći samo dva događaja koja je naročito upamtio.
Kada se na imendan oca Atinogena sva bratija manastira iskupila u velikoj trpezariji, on je, sićušan i poguren, saslušavši reči poštovanja i zahvalnosti, dugo stajao i ćutao. Svi su zadržali dah iščekujući njegov odgovor.
Starac onda obuhvati pogledom monahe koji su stajali pred njim i reče:
– Šta da vam kažem, braćo? Jednostavno, ja vas sve volim!
Svi prisutni u trpezariji, čak i oni najčvršći, stajali su i plakali.
Drugu priču treba početi od toga da je arhimandrit Atinogen skoro do same svoje smrti prihvatao da isteruje đavole iz ljudi u teškim patnjama. Bilo bi ponekad dovoljno takvog nesrećnika samo dovući u keliju oca Atinogena pa da đavoli ostanu iza vrata. A bolesnik bi dolazio k sebi ne verujući ni sam da se oslobodio višegodišnjih muka. Ali češće bi za isceljenje bio potreban dug pastirski rad oca Atinogena i naročite crkvene molitve. To vrlo komplikovano i iz mnogo razloga opasno poslušanje iznurivalo je starca do krajnjih granica.
Jednom, kad je bio dan za kupanje, otac Rafailo pomagao je svome duhovniku u manastirskom kupatilu. Takva briga o starijim monasima uvek je bila na mladim poslušnicima. Otac Rafailo se okrenuo za trenutak, da nasapunja lufu, a kad je opet pogledao preda se, pretrnuo je od prizora: njegov starac visi u vazduhu iznad klupe u kupatilu. Mladi monah skamenio se s lufom u podignutoj ruci. Na njegove oči otac Atinogen se polagano i ravnomerno spustio na kamenu klupu, a onda nezadovoljno upitao poslušnika:
– Šta je, video si? Ćuti, budalo, nikome ni reči! To su đavoli! Hteli su da me bace o kamen. Ali Mati Božja nije dala. Ćuti, do moje smrti nikom ništa ne kazuj!
„Evo sve novo tvorim!“ – te reči neprestano su se ostvarivale u životu oca Rafaila. Kao i većina novopečenih monaha, on je postepeno otkrivao beskonačno zagonetni novi svet, koji se nije mogao uporediti ni sa čim, a koji mu se prvi put prikazao onda, na obali reke Kame, kad je počeo da čita nepoznatu mu Knjigu.
Taj svet, ispunjen radošću i svetlošću, živeo je po svojim, sasvim posebnim zakonima. Ovde se Božja pomoć javljala upravo onda kad bi to postalo neophodno. Bogatstvo je bilo smešno, a skromnost – lepa. Ovde su veliki pravednici sebe iskreno smatrali nižim i gorim od svakog čoveka. Ovde su najpoštovaniji bili oni koji su bežali od ljudske slave. A najmoćniji oni koji su svim srcem pojmili svoju ljudsku nemoć. Ovde se snaga krila u nemoćnim starcima, a ponekad je biti star i bolestan bilo bolje negoli mlad i zdrav. Ovde su mladi, nimalo ne žaleći, napuštali zadovoljstva uobičajena za njihove vršnjake, samo da ne bi napustili svet bez kojeg više nisu mogli da žive. Ovde je smrt svakoga postajala pouka za sve, a kraj zemaljskog života – samo početak.
Kad je otac Rafailo bio onako odlučno i moćno istrgnut iz svoga pređašnjeg života, s radošću je Bogu dao sve – i običnu ljudsku sreću, i životne radosti, i karijeru, pa čak i svoju nemirnu slobodu. Ali od jednoga nikako nije uspeo da se rastane… Da, bila je jedna okolnost koja se, koliko god mi to želeli, ne može prećutati. To zvuči neozbiljno, ali otac Rafailo nije mogao da savlada samo jedno – svoju strast prema brzini! Da, da… Samo to!
Ali prvo moramo ispričati kako je posle šest godina u manastiru otac Rafailo iz obitelji poslat u progonstvo, u zabačenu seosku parohiju. Uzrok nemilosti opet je bio njegov stariji brat.
Aleksandar je tada bio već širom sveta poznat disident. I već nekoliko godina bio je zatvoren, pri čemu je znatan deo vremena provodio, za kaznu, u samici. Razlog tako surovih kazni bili su Aleksandrovi nemoguće drski i u očima vlasti naprosto nezamislivi zahtevi upućivani zatvorskoj upravi. Zatvorenik je insistirao da mu se dozvoli da u ćeliji drži Bibliju i omogući susret sa sveštenikom, radi ispovesti i pričešća. Kao odgovor na očekivana odbijanja zatvorske uprave Aleksandar je odlučio da ne pristaje da živi po njihovim pravilima. Kad bi mu naredili da ustane, on bi seo. Kad bi naredili da odgovori, tvrdoglavo bi ćutao. Razume se da je za takve hirove bila potrebna zavidna hrabrost. Od devet godina zatočeništva, on je cele dve proveo u štrajkovima glađu, a trećinu vremena u kaznenim jedinicama. (Uzgred treba primetiti da je Aleksandar iz te bitke ipak izišao kao pobednik: postao je prvi sovjetski zatvorenik kojem je u zatvoru zvanično dozvoljeno da ima Bibliju i da poziva sveštenika u ćeliju.)
Dok je trajao proces Aleksandru, starešina je oca Rafaila puštao na suđenje i tajno slao novac njegovoj porodici. Ali kasnije su vlasti već veoma ozbiljno postavile zahtev da se iz manastira udalji brat poznatog disidenta.
Naposletku je ili starešina odlučio da ne zaoštrava sukob s vlastima ili su se odnosi samoga oca Gavrila i mladog jeromonaha pokvarili (biće da je posredi bilo i jedno i drugo), tek otac Rafailo otposlat je iz manastira u zabačenu seosku parohiju do koje nije bilo čak ni autobuskog saobraćaja, već se do tamo moralo pešačiti nekoliko kilometara, od susednog sela. Zatim je prebačen na isto tako daleko, ali nešto naseljenije mesto, u hram Svetog Mitrofana u selu Losice, gde se u crkvi nedeljom okupljalo najviše desetak ljudi.
Jedina imovina oca Rafaila, sem ikone, nekoliko knjiga i monaške odeće, bio je kasetofon. Ali kakav! Strani, ogroman, tranzistorski, s ugrađenim radio-prijemnikom. Koštao je u to vreme u moskovskim komisionima čitavo bogatstvo – hiljadu rubalja. Ovu vrednu stvar doneli su ocu Rafailu baš uoči odlaska u parohiju – Aleksandar je zamolio svoje drugove da njegov kasetofon daju mlađem bratu, ne bi li ga podržao makar materijalno.
I tako se ostvario davnašnji san oca Rafaila o automobilu. Kasetofon je momentalno prodat, pa se otac Rafailo na auto-pijaci u Pskovu iscenjkao za jedan stari „zaporožac“. Auto je bio odvratne prljavonarandžaste boje.
Otac Rafailo sam se latio opravke tih krševnih taljiga. Zavukao se u utrobu „zaporošca“ i na svetlost dana izišao tek posle mesec dana. Automobil je doista ispao unikatan. Ne znam kako je to uspeo, ali kola su postizala brzinu od sto pedeset kilometara na sat. Preostajalo je samo promeniti jezivu boju. Otac Rafailo odvezao se u Pskov u žutonarandžastoj nakazi, a vratio se u selo bezmalo u limuzini crne, državničke boje, s belim zavesicama na zadnjim prozorima. Na pitanje zašto je izabrao upravo crnu boju, otac Rafailo je objasnio da je servis imao samo dve boje – crnu i crvenu. I prirodno, izabrao je crnu, monašku, jer ne može da vozi kola boje komunističke zastave.
Mislim da je to bio jedini „zaporožac“ u SSSR-u boje rezervisane za rukovodstvo. Nikome drugome na pamet ne bi palo da takvu šklopociju oboji u crno, pa još i da na zadnja stakla obesi bele zavesice, što je onda bila odlika činovničkih automobila. Koliko god to teško bilo priznati, od jeromonaha Rafaila sve to nije bilo ništa drugo do otvoreno i predumišljeno mangupiranje.
Naročito se ocu Rafailu sviđalo da izaziva važne oblasne funkcionere. Prilepio bi se, odostrag, za crne „volge“, dugo se vukao za njima, a posle, kad bi one pokušavale da mu izmaknu, obilazio ih svojim „zaporošcem“ na mlazni pogon i munjevito grabio napred. A ako bi to bila „volga“ pskovskog poverenika za poslove verskih zajednica Judina, smatralo se da dan nije prošao uzalud.

Preveo Petar Bunjak

5 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *