NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

KAKO SMO KUPOVALI KOMBAJNE

U leto 2001. godine u našu Sretenjsku bogosloviju podneo je dokumenta mladić po imenu Jaroslav N. Poticao je od naturalizovanih Nemaca. Rodio se i živeo na Altaju, odakle se s roditeljima preselio u Nemačku. Tamo je dobio nemačko državljanstvo, te je, na naše čuđenje, imao dva pasoša, ruski i nemački. Do prijemnog ispita ostalo je još više od mesec dana pa je mladić molio za dopuštenje da to vreme boravi u manastiru. Upitao sam ga šta ume da radi. Ispostavilo se da je Jaroslav u Nemačkoj završio kurs za računovođu.
Pa ti se, znači, razumeš u programe za računovodstvo? – obradovah se ja. – Naravno, oče! Kompjuterski programi su moja struka.
Upravo to nam je onda trebalo! Dodelili smo Jaroslavu radni sto u računovodstvu i on se latio posla, i to tako da nismo mogli da se naradujemo!
Treba reći da smo te godine sva sredstva od manastirskih prihoda – knjiga koje izdajemo – odlučili da odvajamo za kupovinu poljoprivrednih mašina. Imamo skit u Rjazanjskoj oblasti. Sva okolna gazdinstva, koja smo po navici nazivali kolhozima, propala su tokom poslednje decenije ili zapala u takvo stanje da je bilo mučno gledati sela kako umiru.
Jedne zimske večeri u skit su došli seljaci iz susednog sela. Ljudi su bili dovedeni do potpunog očajanja. Ispričali su nam da im se već tri godine ne isplaćuje čak ni najbednija plata. Od tehnike je u gazdinstvu ostao jedan propali traktor i stari džip „gaz“ bivšeg predsednika kolhoza. Kolhoznu stoku je, zbog nedostatka krmiva, trebalo najkasnije za nedelju dana u bescenje prodati klanici. U nekim su porodicama, čak, decu hranili stočnom hranom zgotovljenom na pari… Naježili smo se kad smo sve to čuli. I nismo mogli da odbijemo naše susede kad su počeli da nas mole da preuzmemo njihovo propalo gazdinstvo, zajedno s njima samima. Kako rekoše, na naše zgražanje, „makar kao kreposne“. Bilo je jasno da nemaju više kome da se obrate.
Uzeli ih jesmo, ali kad smo malo zašli u probleme gazdinstva, shvatili smo da ovde sve moramo počinjati od nule. Iako smo isplatili plate, kupili hranu za stoku, za najnužniju tehniku bila je potrebna ogromna suma – dvesta hiljada dolara. I upravo smo ta sredstva počeli da pribiramo stavivši na led sve popravke u manastiru i neke izdavačke projekte.
Svoju ušteđevinu nismo nosili u banku. Svi su odveć dobro pamtili krizu i defolt iz 1998. godine. Naši parohijani koji su se razumeli u finansije posavetovali su nas da novac za tehniku ne štedimo u rubljama, već u dolarima. I ne da ih čuvamo na bankovnom računu, već na nekom sigurnom mestu.
Otac blagajnik i ja napravili smo divno tajno spremište. U zidu jedne od prostorija računovodstva izdubili smo nišu, u nišu ugradili sef, ključ od sefa sakrili u samom računovodstvu, u najdubljoj fioci pisaćeg stola, ispod svežnja Glasnika Moskovske patrijaršije. A ključ od fioke gurnuli smo ispod jedne daske u podu! Bili smo strahovito zadovoljni sobom i ubeđeni da će se sada taj novac čuvati bolje nego u Sberbanku.
Do jeseni smo sakupili čitavih sto osamdeset hiljada. Još malo pa ćemo moći da naručimo i kombajn, i traktore, i sejalice. Već smo razgledali kataloge s poljoprivrednom tehnikom, razgovarali o izgledima za buduće prinose, kad mi nenadano, a to se zbilo 14. septembra 2001. godine, dok sam bio na našem gazdinstvu, telefonira manastirski blagajnik i drhtavim, uzbuđenim glasom jedva izusti:
– Oče, samo se nemojte uzrujavati!… U sefu nema novca… Ni Jaroslava nema! Vratite se, molim vas, što pre!
Kad sam dojurio u manastir, sve je bilo upravo tako – novca u sefu nije bilo. I Jaroslav je nestao. Samo su oba ključa uredno stajala, svaki na svom mestu: ispod podne daščice i u fioci pisaćeg stola.
Koliko god da je strašan bio taj udarac, moralo se nešto preduzeti. Pozvao sam našeg parohijana Vladimira Vasiljeviča Ustinova, koji je tada bio na dužnosti vrhovnog državnog tužioca Ruske Federacije. Vladimir Vasiljevič dovezao se u manastir s nekolicinom istražitelja. Milicioneri su počeli svoj posao: uzimanje izjava, skidanje otisaka, ispitivanje lica mesta, a otac blagajnik i ja, utučeni, tumarali smo po manastiru i čekali rezultate.
Najzad me Vladimir Vasiljevič pozva u blagajnikovu kancelariju. Kad sam onamo ušao, odmah sam po licima prisutnih shvatio da mi ništa lepo neće reći. Stavljajući me da sednem na stolicu, Vladimir Vasiljevič reče:
– Dobro je, oče, što ste seli. Nemojte mnogo da se nervirate i pripremite se da čujete šta ćemo vam reći. Taj vaš student, Jaroslav N“ već je napustio Rusiju. Novac je gotovo sigurno uzeo baš on. A ako je tako, mi, nažalost, nećemo moći da ga vratimo.
– Zašto? – prošaputah.
– Zato što je lopov državljanin Nemačke – strpljivo objasni Ustinov – a Nemačka nikad ne izručuje svoje državljane. Kao što, uostalom, ni mi ne bismo njima izručili svoga državljanina.
– Ali on je kriminalac! – izustih zaprepašćeno.
– Da je kriminalac, jeste – uzdahnu Ustinov – ali postoje stvari koje nismo mi uspostavili niti ćemo ih mi ukidati. Nikad u istoriji ruskog, a pre toga sovjetskog pravosuđa nije se dogodilo da nam je državljanina Nemačke njegova vlada izručila radi suđenja.
– A gde je sad Jaroslav?
– Najverovatnije kod kuće, u Nemačkoj. Pa on ima nemački pasoš. Mirno je prešao granicu, kroz izlaz za one koji nemaju šta da prijave za carinu, i to zajedno s vašim novcem. Nemačkog državljanina niko neće pretresati. Pa vi to razumete, leteli ste u inostranstvo. Naravno, mi ćemo pokrenuti krivični postupak, poslaćemo zahtev Interpolu. Ali najbolje, dragi oče, što možete da učinite jeste da ne gubite vreme i živce, već da zaboravite na taj novac i odmah počnete nanovo da štedite za vaš poljoprivredni hobi – zaključi vrhovni tužilac.
Na te reči samo što nisam izgubio dar govora!
– Kako to mislite da zaboravimo?! Pa to je sto osamdeset hiljada! Pa to su naši kombajni!… Ne, Vladimire Vasiljeviču, mi ne možemo to da zaboravimo!
– Verujte mi, ništa se ne može učiniti.
– E pa ako vi ništa ne možete, mi… Mi ćemo se moliti! Ako nam ni država ni milicija ne mogu pomoći, Mati Božja može!
U meni je sve ključalo.
Zaista, ni u šta se, sem u molitvu, nismo mogli uzdati. Ispričao sam bratiji sve što se zbilo i počesmo da se molimo. Najpre pred ikonom u čiju je čast osnovan naš manastir – Bogorodice Vladimirske.
Prošle su dve nedelje. U novinama su na prvim stranama već osvanuli senzacionalistički članci o tome kako su starešini Sretenjskog manastira ukrali milion dolara. Kad, jednog zaista lepog dana u manastir iznenada dolazi Vladimir Vasiljevič Ustinov. Izgledao je više nego začuđen, rekao bih čak: zaprepašćen.
– Zamislite, oče – s praga poče on – onaj vaš kradljivac kombajna ipak je pronađen!
– Kako pronađen?! – od iznenađenja nisam mogao da verujem u to što čujem.
– Da, zamislite! Danas je iz Interpola stiglo obaveštenje: zvuči neverovatno, ali nevaljalac je zadržan na graničnom prelazu u Frankfurtu na Odri.
Kako je ispričao Ustinov, Jaroslav se iz Rusije autostopom prevezao preko Ukrajine u Poljsku, a odatle je krenuo u Nemačku. Preko graničnog prelaza u Frankfurtu na Odri pre toga je prelazio više puta. S njegovim nemačkim pasošem nikada nije bilo nikakvih problema. I ovog puta sve bi išlo glatko da ovo njegovo putovanje nije palo 14. septembra 2001. godine, to jest treći dan od poznatih eksplozija u Njujorku. Tragajući za teroristima, preplašeni nemački graničari pretresali su sve od glave do pete – i svoje i tuđe. Tako je kod Jaroslava pronađeno sto osamdeset hiljada neprijavljenih dolara, čije poreklo, naravno, nije mogao da objasni. Novac mu je oduzet – o tome je sačinjen zapisnik – i poslat na čuvanje u tužilaštvo Frankfurta na Odri.
– Kad će nam vratiti? – povikah ja čim Vladimir Vasiljevič završi svoju priču. – Iz ovih stopa krećemo za Frankfurt!
– Ne bih, oče, da vas razočaram, ali stvar je u tome što se taj novac neće vratiti – uzdahnu Ustinov.
– Kako to mislite?
– Pa objasnio sam vam: prvo i prvo, nećemo moći da dokažemo da je to taj isti novac.
– Kako nećemo? Sto osamdeset hiljada ukradeno je u Sretenjskom manastiru i tamo ima sto osamdeset hiljada. Jaroslav N. ovde i Jaroslav N. tamo! Sve se podudara!
– Kod vas i mene se podudara – saosećajno izusti tužilac. – Te činjenice može da ustanovi samo sud. A do suda nikad neće doći.
– Zašto neće?
– Pa zato što će Nemci odugovlačiti do u beskonačnost. I taj Jaroslav će do u beskonačnost objašnjavati poreklo toga novca čas ovako, čas onako. I što je najvažnije, suđenje se mora održavati u prisustvu okrivljenog. A njega onamo, razume se, ničim ne možete da namamite.
– Kako?! Pa zar ga nisu uhapsili na granici?
– Naravno da nisu! Novac su oduzeli a N-a pustili. Nemojte se, oče, baviti iluzijama. Tešite se time da nevaljalac neće moći da se koristi vašim novcem.
– Lepa mi je to uteha! A mi? Zar ni mi nećemo moći da se njime koristimo? Nama trebaju kombajni!
– E, oče Tihone, za to vam nisam nadležan.
– Pa dobro – uzdahnuh. – Molićemo se!
– Molite se koliko hoćete – naljuti se Ustinov – samo znajte da nam tokom čitave istorije ni Nemci, ni Francuzi, ni Englezi, ni Amerikanci nisu izručivali zločince. Niti su im sudili za zločine. A ni mi svoje gadove njima nikad nećemo izručiti!
– Onda ćemo se moliti! – ponovih ja.
Prošlo je skoro godinu dana.
To je bilo upravo ono vreme kad smo mi uspostavljali posebne, vrlo komplikovane, ali toliko važne odnose s Ruskom zagraničnom crkvom. Jednog dana arhiepiskop berlinski i Velike Britanije Marko pozva me u Minhen: pripremali smo susret patrijarha Aleksija i mitropolita Lavra, prvojerarha Zagranične crkve.
S blagoslovom Njegove Svetosti odleteo sam u Bavarsku.
Na aerodromu me je dočekao najbliži pomoćnik vladike Marka otac Nikolaj Artjomov i svojim me kolima povezao u vladičinu rezidenciju – maleni manastir prepodobnog Jova Počajevskog na periferiji Minhena.
U Nemačkoj živi, mislim, osamdeset miliona ljudi.
Ali prvi koga sam ugledao kad sam izišao iz automobila bio je Jaroslav N!
Odmah sam skočio i ščepao ga.
Da budem iskren, ostaloga se prisećam pomalo kroz maglu. Jaroslav je bio toliko zapanjen susretom sa mnom da se nije čak ni branio. Na očigled zgranutog oca Nikolaja, ništa manje zatečenih monaha i samoga arhiepiskopa Marka, povukao sam Jaroslava u manastir. Tamo sam ga ugurao u neku sobu i za njim zatvorio vrata. I tek tada došao sam k sebi.
– Šta to radite, oče Tihone?… – beše jedino što uspe da izusti vladika Marko, gledajući me zaprepašćeno.
– Ovaj čovek ukrao nam je ogromnu sumu novca!
– To mora da je neka greška! On treba da dobije posao računovođe u našem manastiru.
Oko nas se okupiše monasi.
Tek tada pojmih preneraženost vladike Marka: iz Rusije, dojučerašnjeg Sovjetskog Saveza, stiže sveštenik, grabi nemačkog državljanina i zatvara ga u tuđ manastir.
Ispripovedao sam vladici i njegovim monasima slučaj koji se zbio s Jaroslavom, ali videlo se da nikako ne mogu da mi poveruju. Onda sam zamolio za dopuštenje da telefoniram i okrenuo broj državnog tužioca.
– Vladimire Vasiljeviču, uhvatio sam ga! – povikah u slušalicu.
– Uhvatili? Koga? – začu se Ustinovljev zbunjeni glas.
– Kako koga? Onog razbojnika koji nam je ukrao novac.
– Čekajte… Kako to uhvatili? Gde?
– U Minhenu!
– U Nemačkoj?! Šalite se? Kako ste uspeli da ga nađete?
– Pa eto… Izlazim iz kola… Vidim – on. Zgrabio sam ga, odvukao u manastir i zatvorio! U keliju!
Nasta mučna pauza. Uplašio sam se da Ustinov ne pomisli kako se šegačim s njim. Ali već sledećeg trena shvatih da nije tako. S drugog kraja žice prolomi se pravi urlik:
– Odmah da ste ga pustili!!!
Pretrnuh.
– Kako to mislite da ga pustim?…
– Pustite ga iz ovih stopa!!! – izgledalo je da Ustinov grmi tako da ga čuje cela Moskva. – Shvatate li šta ste uradili?!
– Vladimire Vasiljeviču!… Pa kako mogu da ga…
Ali tužilac me nije slušao:
– Upravo ste lišili slobode državljanina Nemačke! Za to će vas zatvoriti na dve godine! Namučićemo se posle da vas izvadimo iz zatvora! Pustite ga odmah, nek ide kud ga noge nose!
Promislih i rekoh:
– A ne, bome! Meni ga je Gospod poslao u ruke, kako da ga pustim?… Činite što vam drago, Vladimire Vasiljeviču, ali ja ga držim ovde sve dok ne dođe policija.
Koliko god Ustinov vikao, koliko god negodovao, ja sam ostajao pri svome. A on mi iz svog moskovskog kabineta vrhovnog tužioca nije mogao ništa. Naposletku Vladimir Vasiljevič diže ruke:
– Nek vam bude, sad ću da kontaktiram s nemačkim Interpolom. Ali ako završite u zatvoru, sebe krivite!
Posle nekog vremena u manastir stiže predstavnik bavarskog Interpola. Međutim, umesto da uhapsi Jaroslava, on poče da ispituje – mene. Naš je razgovor tekao ovako:
– Jeste li vi to obavljali istražne radnje na teritoriji Nemačke?
– Kakve istražne radnje?
– Kako ste pronašli tog čoveka?
– Iziđem iz automobila i imam šta da vidim: Jaroslav! I onda ga uhvatim.
– Jeste li prikupljali podatke o njemu? Pratili ga? Locirali?
– Naravno da nisam! Naprosto mi ga je Gospod poslao u ruke.
– Izvinite, ko vam ga je poslao?
– Gospod!
– Još jednom, izvinite, ko?!
– Gospod Bog mi ga je poslao u ruke!
– Jasno – reče Bavarac podozrivo me gledajući.
Ponovo me je pitao o svim detaljima slučaja. Potom još jednom. Nepoverenje na njegovom licu zamenjivalo je sve veće zaprepašćenje. Napokon reče:
– Znate, ako je sve bilo onako kako ste ispričali, spreman sam da vam ponudim fotelju direktora bavarskog Interpola.
Na to rekoh:
– Zahvaljujem, ali već imam jednu civilnu profesiju. Ja sam predsednik kolhoza. Zato nikako ne mogu da prihvatim vašu ponudu.
Svi ovi događaji, koji su se jedan za drugim, neizbežno kao predodređenost, obrušavali na Jaroslava, ostavili su na njega strahovit utisak. I iznenadna konfiskacija novca, i to ne bilo gde, već u Nemačkoj, kad je izgledalo da su sve opasnosti prošle i on u sebi likovao osećajući svoj potpuni trijumf. I to što se to dogodilo upravo na carini Frankfurta na Odri, na mestu koje je Jaroslav ciljano odabrao jer je tu granicu prelazio mnogo puta. I naš susret u minhenskom manastiru, gde se gotovo već bio zaposlio kao računovođa… I napokon njegovo pritvaranje, opet ne bilo gde, već opet u manastirsku keliju, nalik na onu iz koje je godinu dana ranije onako sramno pobegao.
Uz to, mislim da je posle svoga onako žalosnog i nesmotrenog postupka u Sretenjskom manastiru Jaroslav mora biti osećao grižu savesti. Vrlo je dobro znao za šta je skupljan novac koji je uzeo i ne sumnjam da je osećao istinski bol i stid, ma koliko se trudio da se opravda.
Ali što je najvažnije, osetio je delovanje u svetu, u Crkvi i na samome sebi tajanstvene i sveblage Promisli Božje. To ga je uzdrmalo. To ga je nagnalo da se duboko zamisli. I na koncu je sve priznao.
Stavljen je u pritvor. Posle nekog vremena održano je suđenje. Jaroslav je osuđen na četiri godine zatvora i kaznu je izdržao u celini, i to upravo u Bavarskoj. Monasi i iskušenici manastira Jova Počajevskog u Minhenu sve to vreme posećivali su ga i pomagali mu kako su i koliko mogli.
Vrhovno tužilaštvo i Ministarstvo pravde Rusije zvaničnim putem stupili su u kontakt s Ministarstvom pravde Nemačke, te je po sudskoj presudi sto osamdeset hiljada dolara pohranjenih u tužilaštvu Frankfurta na Odri predato radnicima našeg Ministarstva pravde, koji su radi toga doputovali u Frankfurt.
Godine 2003, 6. jula rano izjutra, kutija s novcem doneta je u Sretenjski manastir i na priznanicu data ocu blagajniku. To je bio dan naše hramovne slave, praznik ikone Bogorodice Vladimirske, iste one pred kojom smo se molili Presvetoj Bogorodici da uspešno prebrodimo nesreću koja nas je snašla.
Na prazničnoj liturgiji nisam morao da razmišljam o temi propovedi. Ispričao sam parohijanima slučaj koji nam se dogodio i pred celim hramom pobednički pokazao jutros pristiglu kutiju.
Uskoro smo kupili neophodnu poljoprivrednu tehniku.

Preveo Petar Bunjak

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *