NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

ARHIMANDRIT SERAFIM

Otac Serafim bio je za mene najzagonetniji čovek u Pskovsko-Pečorskom manastiru. Poticao je od ostzejskih barona. U manastir je došao tridesetih godina i stavio se na poslušanje velikom starcu jeroshimonahu Simeonu.
Otac Serafim je malo opštio s ljudima. Živeo je u pećini prilagođenoj za stanovanje, veoma vlažnoj i tamnoj. Na službi je stajao sav udubljen u molitvu, nisko oborene glave, retko se, na svoj način, lako i molitveno krsteći. Otac Serafim je isto tako i po manastiru stupao uvek usredsređen. Nama, iskušenicima, činilo se da bi odvratiti mu pažnju bilo ravno zločinu. Istina, ponekad nam se on sam nakratko obraćao. Na primer, vraćajući se u keliju s liturgije, uvek je davao prosforu dežurnom na manastirskom trgu. Jednom se jedan iskušenik – Saša Švecov – lomio da li da napusti manastir. Otac Serafim neočekivano mu je prišao i, trupnuvši nogom, strogo podviknuo: „Nema tebi puta iz manastira!“ A on sam, koji je ovde proživeo celih šezdeset godina, znao je reći: „Ja ni u primisli nisam izlazio iz obitelji.“ Doduše, naši su ga vojnici 1945, kao Nemca, izvodili iz manastira na streljanje, ali posle su se predomislili i nisu ga streljali.
Uopšte uzev, bez obzira na zatvorenost i strogost, otac Serafim je bio neobično blag čovek, pun ljubavi. U manastiru su ga svi poštovali i voleli. Premda, osećali su i strah, tačnije, ustreptalost, kao prema čoveku koji na zemlji živi s Bogom, kao prema živom svecu.
Sećam se jednog svog zapažanja iz tih godina. Neko vreme bio sam ipođakon kod oca nastojatelja arhimandrita Gavrila i primetio sam da je nastojatelj, kad bi otac Serafim ulazio u oltar, užurbano ustajao sa svoga igumanskog mesta njemu u susret i pozdravljao se s naročitim poštovanjem. Ni prema kome drugome nije se tako odnosio.
Zimi i leti, tačno u četiri ujutru, otac Serafim izlazio je iz svoje pećinske kelije i kratko osmatrao manastir – da vidi da li je sve u redu. Tek posle toga vraćao se u keliju da potpali peć, koju je, zbog pećinske vlage, morao da loži bezmalo cele godine. Mislim da je otac Serafim sebe doživljavao kao nekog naročitog čuvara pečorske obitelji, a možda mu je to i bilo zapoveđeno. U svakom slučaju, glas toga nemačkog barona, velikog monaha-askete, prozorljivog podvižnika, uvek je bio preloman pri rešavanju najsloženijih pitanja što su se otvarala pred bratijom manastira.
Otac Serafim retko je upućivao neke naročite pouke. U predvorju njegove stroge pećinske kelije visili su listovi sa citatima iz dela Svetog Tihona Zadonskog, pa se onaj koji je dolazio k njemu često zadovoljavao već tim citatima, kao i čestim savetom oca Serafima: „Više čitajte Svetog Tihona.“
Tokom svih godina života u manastiru otac Serafim je bio zadovoljan najmanjim, ne samo kad je o hrani, snu ili opštenju reč, već i s ljudima. Na primer, u kupatilu se nikad nije prao pod tušem, bile su mu dovoljne dve-tri vedrice vode. Kad su ga iskušenici pitali zašto ne koristi tuš kad vode ima koliko ti duša hoće, on je promrsio da je kupati se pod tušem isto što i jesti čokoladu.
Jednom, negde 1983, imao sam prilike da posetim Divejevo. Tada je to bilo mnogo teže nego danas: u blizini se nalazio zatvoren vojni grad. Stare divejevske monahinje poklonile su mi delić kamena na kom se molio prepodobni Serafim Sarovski. Kad sam se vratio u Pečore, odlučih da priđem ocu Serafimu i poklonim mu tu svetinju vezanu za njegovoga duhovnog pokrovitelja. Pošto je primio ovaj neočekivani poklon, otac Serafim najpre je dugo stajao ćutke, a zatim upitao:
– Šta mogu da vam učinim za ovo?
Malo sam se zaprepastio.
– Ma ništa…
A onda mi je izletelo ono najskrovitije:
– Pomolite se da postanem monah!
Sećam se kako me je otac Serafim pažljivo pogledao.
– Za to je najpotrebnija – reče on tiho – vaša sopstvena volja.
Volju za monaštvo pomenuo mi je još jednom, posle mnogo godina, u sasvim drugačijim okolnostima. Tad sam već bio u Moskvi, na poslušanju kod vladike Pitirima, a otac Serafim je proživljavao poslednju godinu svoga zemaljskog života i već gotovo da i nije ustajao. Kad sam došao u manastir, svratio sam da vidim starca u njegovoj pećinskoj keliji. I, neočekivano, on sam zapodenuo je razgovor o manastiru, o današnjem položaju monaštva. To je bilo za njega veoma neobično, i utoliko dragocenije. Iz toga razgovora zapamtio sam nekoliko glavnih misli.
Prvo, otac Serafim je o manastiru govorio s ogromnom, neizrecivom ljubavlju, kao o najvećem blagu:
– Ne možete ni da zamislite šta je to manastir! To je… biser, to je neverovatna dragocenost u našem svetu! Tek ćete docnije ovo moći da ocenite i razumete.
Zatim je naveo i glavni problem današnjeg monaštva:
– Nevolja današnjih manastira leži u tome što ljudi ovamo dolaze sa slabom voljom.
Sad sve više shvatam koliko je dubokoumno bilo ovo zapažanje oca Serafima. U nama je sve manje žrtvenog samoodricanja i rešenosti na monaški podvig – to je oca Serafima tištalo dok je posmatrao mlade članove obitelji.
Naposletku je izgovorio za mene najvažnije:
– Prošlo je vreme velikih manastira. Sad će ploda davati male obitelji, U kojima je iguman kadar da se stara o duhovnom životu svakoga monaha. Upamtite to. Ako budete nastojatelj, ne uzimajte mnogo bratije.
To je bio naš poslednji razgovor, 1989. godine. Tada sam bio običan iskušenik, ne čak ni monah.
Moji manastirski drugovi i ja nismo ni najmanje sumnjali u prozorljivost oca Serafima. Sam on vrlo je mirno, čak pomalo skeptički, gledao na razgovore o čudesima i prozorljivosti. Jednom je rekao:
– Sad svi kažu da je otac Simeon bio čudotvorac, prozorljiv. A ja, eto koliko sam živeo pored njega, nisam primećivao ništa. Jednostavno – dobar monah.
Ja sam, međutim, više puta, u sopstvenom životu iskusio snagu duhovnog dara oca Serafima. Jednom, u leto 1986, prolazio sam pored starčeve kelije i opazio da se sprema da zameni sijalicu u svetiljci na svome tremu. Prineo sam mu hoklicu i pomogao. Otac Serafim je zahvalio i rekao:
– Jednoga iskušenika arhijerej uzeo u Moskvu na poslušanje. Mislili smo nakratko, a on onde i ostao.
– I šta s tim? – upitah.
– Ništa, to ti je! – reče otac Serafim, okrete se i ode u svoju keliju.
Zbunjeno sam pošao svojim putem. Kakvog iskušenika? Kakav arhijerej?…
Tri dana kasnije pozove me starešina manastira arhimandrit Gavrilo. Kaže: iz prestonice mu danas telefonirao arhiepiskop volokalamski Pitirim, predsednik Izdavačkog saveta Moskovske patrijaršije. Vladika Pitirim doznao je da u pečorskom manastiru ima jedan iskušenik s visokim filmskim obrazovanjem, pa moli oca nastojatelja da ovoga pošalje u Moskvu – hitno su potrebni stručnjaci za pripremu filmova i televizijskih programa povodom hiljadugodišnjice krštenja Rusije. Proslava će biti za dve godine. Iskušenik o kojem se razgovaralo bio sam ja. Ne sećam se strašnijeg dana u životu: molio sam oca Gavrila da me ne šalje u Moskvu, ali on je odluku već doneo:
– Neću valjda zbog tebe da se svađam s Pitirimom! – presekao je sva moja preklinjanja.
Tek kasnije saznao sam da je za moj povratak u Moskvu još davno molila i moja mama, s nadom da će me odgovoriti od monaštva. Otac Gavrilo veoma ju je žalio i samo čekao povod da me vrati neutešnoj roditeljki. A tvrde formulacije – to je bio njegov uobičajeni stil.
Naravno, odmah sam se setio svoga poslednjeg razgovora sa ocem Serafimom o iskušeniku, kao i o arhijereju i Moskvi, pa sam odjurio njemu u keliju.
– Volja Božja! Nemojte tugovati. Sve će izići na dobro, sami ćete videti i shvatiti – nežno me je dočekao starac.
Kako mi je bilo teško, naročito u prvo vreme, da opet živim u Moskvi! Teško upravo zato što me je, svaki put kad se noću probudim, presecalo saznanje: zadivljujući, neuporedivi svet manastira – sa ocima Serafimima, Jovanima, Natanailima, Teofanima, Aleksandrima – daleko je stotinama kilometara. A ja sam ovde, u ovoj Moskvi, gde ničega sličnoga nema.

Preveo Petar Bunjak

5 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *