NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

PREOSVEĆENI POSLUŠNIK

Sedamnaestog septembra 1999. godine u Vašingtonu je umro ruski episkop Vasilije (Rodzjanko).
U stvari, vladika Vasilije je samo dočekao trenutak kada će krenuti na put za koji se celoga života usrdno pripremao. Često je pokušavao da priča o tome, ali ga gotovo niko nije razumeo. Sagovornici su smatrali da je bolje ako im njegove reči na jedno uvo uđu a na drugo iziđu, ili su sa ozbiljnim izrazom lica i kao navijeni ponavljali razne sentimentalne gluposti: „Taman posla, vladiko, još ćete vi da poživite! Bog je milostiv…“ Ali sam vladika je s nestrpljenjem i živim interesovanjem predosećao to putovanje.
I inače, on je za života bio strastven putnik. Rekao bih čak da je upravo to i bio njegov pravi priziv, pa i više od toga: bio je to njegov način života.
Njegova stranstvovanja započela su, zapravo, kada se 1915. godine na naslednom plemićkom imanju „Otrada“ rodilo dete koje će kasnije postati episkop Vasilije, a kome su privremeno nadenuli ime Vladimir. Deda novorođenčeta po očevoj liniji bio je predsednik Državne dume Ruske imperije Mihail Vladimirovič Rodzjanko. Majka je poticala iz drevnog roda kneževa Golicinih i Sumarokovih. I inače, taj novorođeni rab Božji bio je u bližem ili daljem srodstvu s mnogim ruskim plemićkim porodicama.
Već 1920. godine, kad je napunio pet godina, usledilo je drugo veliko putovanje. Krenuo je na daleke pute: kopnom i morem kroz Tursku i Grčku do Srbije. Nužda ga je na takvo putešestvije naterala: novi gospodari Rusije nisu imali nameru da u životu ostave porodicu bivšeg predsednika Državne dume. Porodica Rodzjanko nastanila se u Beogradu, gde je budući vladika i odrastao.
Bog mu je dao velike učitelje. U Jugoslaviji se i inače stekao krem ruske emigracije, ali njegovi lični vaspitači bili su zaista posebni. Prvi je bio jeromonah Jovan (Maksimovič), koji je trideset godina kasnije postao znameniti arhiepiskop sanfranciskanski, a još trideset godina potom kanonizovan je u Ruskoj dijaspori. Drugi je bio veliki predstojatelj Ruske zagranične crkve, mitropolit Antonije (Hrapovicki). To su bili takvi giganti duha da su neizbežno morali imati silan i blagodatan uticaj na svoga vaspitanika.
Ali pre njih je budući vladika dobio još jednog vaspitača, isto toliko važnog. Njega je takođe za ceo život zapamtio. Bio je to njegov domaći učitelj, bivši oficir Bele armije. Taj je svakoga dana mučio i tukao malog Volođu, i to tako vešto da nisu ostajali nikakvi tragovi mučenja i niko za to nije znao. Taj nesrećni oficir gajio je stravičnu mržnju prema Mihailu Vasiljeviču Rodzjanku, dedi svoga vaspitanika, jer ga je smatrao krivim za propast Rusije. A pošto tu svoju mržnju nije mogao da iskali na dedi, za sve je morao da plati unuk.
Mnogo godina kasnije vladika se sećao: „Mati mi je pred smrt govorila: ‘Oprosti mi što sam nepažnjom dozvolila da te muče dok si bio dete.’ – ‘Mama, to je bilo po Promislu Božjem’ – odgovarao sam joj. – ‘Da nije bilo toga što mi se desilo u detinjstvu, ne bih postao ovo što jesam…'“
Već u poznim godinama, opet tokom jednog putovanja, Gospod je vladiku uputio u Carsko Selo. Dobio je blagoslov da tu odsluži liturgiju u hramu Teodorovske ikone Presvete Bogorodice, dakle baš u hramu koji je sagradio imperator Nikolaj II i koji je toliko volela cela carska porodica. Po završetku službe vladika iziđe pred narod i prinese pokajanje za krivicu u kojoj se od detinjstva osećao kao saučesnik samo zato što je bio unuk svoga voljenog dede:
Moj deda je Rusiji hteo samo dobro, ali, kao slab čovek, često je grešio. Pogrešio je kada je svoje parlamentarce poslao caru s molbom da se odrekne prestola. On nije mislio da će se car odreći i u svoje ime i u ime svoga sina. A kada je to saznao, gorko je zaplakao rekavši: „Sad više ništa ne može da se učini. Sad je Rusija propala.“ Postao je nehotični krivac za tujekaterinburšku tragediju. Ali i nehotični greh je ipak greh. I evo sada, na ovom svetom mestu, ja pred Rusijom, pred njenim narodom i pred carskom porodicom molim oproštaj za svoga dedu i za sebe. I kao episkop, vlašću koja mi je data od Boga, opraštam i razrešujem njegovu dušu od tog nehotičnog greha.
Porodica Rodzjanko trajno se nastanila u Jugoslaviji. Vladimir je stasao u dobrog, visokog i veoma lepog mladića. Stekao je izvanredno obrazovanje, zavoleo divnu devojku, oženio se njome i u dvadeset petoj godini rukopoložen je za sveštenika Srpske crkve. Kad je počeo rat, otac Vladimir Rodzjanko neustrašivo je učestvovao u pokretu otpora. Isto tako je bez trunke straha ostao u Jugoslaviji po dolasku komunista na vlast mada su mnogi emigranti napustili zemlju, pre svega oni za koje je sovjetska vlast bila posebno zainteresovana. Otac Vladimir služio je kao sveštenik u srpskoj parohiji i za njega je bilo nezamislivo da napusti svoju pastvu, čak i ako mu je pretila robija ili streljanje.
Streljali ga nisu, ali bez robije nije moglo da prođe. Dobio je osam godina. Treba znati da Brozovi logori nisu bili ništa manje strašni od onih u SSSR-u. Na sreću, Broz se uskoro posvađao sa Staljinom i onda, njemu u inat, na slobodu pustio sve ruske emigrante: da koliko-toliko napakosti svome bivšem pokrovitelju. Tako je vladika u jugoslovenskim zatvorima proveo samo (ili bolje reći: čitave) dve godine. Čim je izišao iz logora, odmah je krenuo na nov put.
Najpre se obreo u Parizu, kod svoga duhovnika arhiepiskopa Jovana (Maksimoviča). Zatim u Londonu, gde je počeo da služi u srpskom pravoslavnom hramu. Tu, u Londonu, otac Vladimir je na radiju Bi-Bi-Sija počeo da vodi svoje crkvene emisije, namenjene Rusiji. Nekoliko pokolenja građana SSSR-a sticalo je kroz te emisije znanja o Bogu, o pravoslavnoj veri, istoriji Crkve i svoje zemlje.
Prođoše godine, otac Vladimir postade udovac. Crkva mu blagoslovi da se zamonaši, a kao monah dobi novo ime – Vasilije, a zatim i arhijerejski čin. I otisnu se na sledeće putovanje, u Ameriku, sada već kao episkop Vasilije. Tamo je pravoslavlju priveo hiljade protestanata, katolika i ljudi koji jednostavno ni u šta nisu verovali. Ali kao što to često biva, i tamo je nekome smetao, ne toliko zbog svoje energične delatnosti koliko zbog otvorenog suprotstavljanja moćnom, ali za Crkvu potpuno neprihvatljivom lobiju. Završilo se tako što su preosvećenog episkopa Vasilija „umirovili“, tj. ostavili ga bez ikakvih sredstava za život.
I ovakva deprimirajuća situacija za vladiku je bila samo nastavak stranstvovanja, toliko dragog njegovom srcu, i povod za nove podvige. Tih godina se otvorila mogućnost putovanja u Rusiju. To je bila davna i strasna vladičina želja i on s oduševljenjem pohita u svoju rodnu grudu – u svetu rusku zemlju.
Ja sam imao sreću da budem svedok i učesnik nekih događaja iz toga doba.
U mom životu i životu moga druga, vajara Vjačeslava Mihailoviča Klikova, vladika Vasilije pojavio se kao nesvakidašnja i neočekivana radost.
Bilo je to 1987. godine. Bližio se 17. jul, nezaboravni dan stradanja carske porodice. Vjačeslav Mihailovič i ja imali smo silnu želju da se odsluži parastos Caru, ali u ono vreme to je bio gotovo nerešiv problem. Bilo bi nezamislivo otići u moskovski hram i reći svešteniku: „Molimo vas, odslužite pomen Nikolaju N.“ Ako bi sveštenik to i prihvatio, jasno je da bi se odmah sve saznalo i on bi zapao u velike neprilike, od kojih bi najmanji problem bilo otpuštanje iz hrama. A nismo hteli ni da pomen vršimo u kući jer su mnogi naši prijatelji želeli tome da prisustvuju.
Baš tih dana je Vjačeslav Mihailovič Klikov završio monumentalni nadgrobni spomenik Aleksandru Peresvetu i Andreju Osljabji – velikoshimnicima koji su, po blagoslovu prepodobnog Sergija, otišli s vojskom Dimitrija Donskog da ratuju na Kulikovom polju. Taj spomenik je posle dugotrajnog protivljenja vlasti bio postavljen na grobu dvojice velikoshimnika, u bivšem Simonovom manastiru, gde je u sovjetsko vreme bila smeštena fabrika „Dinamo“.
E, tu meni pade na pamet: pošto je zvanična dozvola za osveštavanje nadgrobnog spomenika Peresvetu i Osljabji već dobijena, mi za vreme toga osvećenja možemo da izvršimo i parastos carskoj porodici. Naravno, oni će obavezno poslati nekoga da motri na nas, ali teško da će uhode razumeti bogoslužbene nijanse. Za njih će sav događaj biti tek jedna dugačka i njima neshvatljiva crkvena služba.
I Vjačeslavu Mihailoviču se ta ideja veoma dopade. Ostala je samo jedna sitnica: da nađemo sveštenika koji bi pristao da rizikuje. Rizik možda i nije bio toliko veliki, ali je ipak postojao. Jer, ako neko od uhoda shvati šta se zapravo dešava… Moram priznati, trudili smo se da o tome i ne razmišljamo. Ali nismo hteli ni da opasnosti izlažemo naše drage sveštenike.
Tada neko usput pomenu da je u Moskvu ovih dana iz Amerike doputovao episkop Vasilije (Rodzjanko). Mnogi od nas čuli su za tog vladiku, znali ga po crkvenim emisijama na „neprijateljskim“ radio-stanicama s programom na ruskom jeziku. Posavetovavši se dođosmo do zaključka da boljeg kandidata za služenje parastosa carskoj porodici nećemo naći. Prvo, on je beli emigrant. Drugo, on kao stranac rizikuje manje od naših sveštenika. „Komora globalnog burgijanja“, kako smo tada zvali KGB, ne bi trebalo da njemu nešto posebno naudi. Osim, možda… U svakom slučaju, lakše će se izvući, ipak je on Amerikanac – tako smo se tešili. Uostalom, kako se govorilo u pomalo ciničnoj, ali popularnoj izreci tog doba: „Deda je ionako star, njemu je svejedno.“ Na kraju krajeva, drugih varijanti jednostavno nije bilo.
Iste večeri Vjačeslav Mihailovič i ja zaputili smo se u hotel „Kosmos“, u kome je odseo vladika Vasilije s grupom poklonika, pravoslavnih Amerikanaca.
Vladika iziđe pred nas u hol… Kad nismo popadali od čuda! Pred nama je stajao neobično lep, naočit starac, s neverovatno dobrodušnim izrazom lica. Jednom rečju, blagoobrazni starac, kako se govorilo u stara vremena. Takve arhijereje nismo dosad imali prilike da vidimo. U njemu se mogla nazreti druga Rusija, i izgubljena kultura. Ovaj arhijerej bio je potpuno drugačiji od onih s kojima smo imali prilike da kontaktiramo. Nisu naši bili lošiji, ne u tom smislu! Nego je ovaj stvarno bio sasvim drugačiji.
Stajao je pred nama onako visok, pogled mu je bio pun dobrote i iskrenosti, bez imalo podozrenja. Vjačeslav Mihailovič i ja se odmah postidesmo što smo ovakvog čoveka hteli da izložimo opasnosti. Upoznali smo se i razmenili nekoliko uopštenih fraza, ali pre nego što smo pomenuli razlog našeg dolaska, izvinili smo se i malo se odvojili radi dogovora. Čvrsto odlučismo: usrdno ćemo moliti vladiku da dobro razmisli pre nego što prihvati naš predlog.
Sva trojica iziđosmo onda da se prošetamo, što dalje od hotelskih mikrofona. Čim vladika saznade za cilj naše posete, on u oduševljenju stade nasred trotoara i čvrsto me uhvati za ruku, kao da sam ja imao nameru da pobegnem. On predlog ne samo da prihvati nego nas vatreno stade ubeđivati kako nas je Sam Gospod Bog poslao njemu. Dok sam ja trljao lakat, pitajući se koliku ću masnicu imati ispod rukava, vladika nam ispriča da on već gotovo pedeset godina, otkako je postao sveštenik, svake godine na taj dan obavezno služi pomen carskoj porodici. A ovoga puta se zatekao u Moskvi i evo već nekoliko dana lupa glavu gde će i kako će u Sovjetskom Savezu odslužiti taj pomen. I tu se pojavljujemo mi s našom „blagočestivom avanturom“. Vladika nas je gledao kao anđele poslate s neba. A kad ga upozorismo na opasnost, on samo nemarno odmahnu rukom.
Ostalo je još nekoliko pitanja, ali i njih vladika Vasilije istoga trenutka razreši. Po drevnim crkvenim kanonima, kada episkop dođe u tuđu eparhiju, on bogosluženje ne može da vrši bez blagoslova lokalnog nadležnog arhijereja. A za Moskvu je to bio sam patrijarh. Međutim, vladika saopšti da mu je koliko juče Njegova Svetost patrijarh Pimen dozvolio da služi takozvane privatne trebe, tj. molebane i parastose. A baš to nam je i trebalo. Za službu je bio potreban i hor. Ispostavilo se tada da gotovo svi poklonici koji su doputovali s vladikom pevaju u crkvenim horovima.
Rano ujutro, na dan spomena stradanja carske porodice, okupismo se na ulazu u fabriku „Dinamo“, ispred portirnice. Bilo je tu pedesetak mojih i Klikovljevih prijatelja i dvadesetak vernika iz Amerike. Svi oni bili su uglavnom pravoslavni Anglosaksonci, govorili su samo engleski i crkvenoslovenski. Trebalo je s tim u vezi nešto odmah smisliti, jer će vlasti poslati ljude da motre na nas, i ako ti agenti shvate da su na teritoriju fabrike ušli stranci, biće to dodatna glavobolja. Zato smo, radi svake sigurnosti, nasmrt preplašili našu američku braću po veri, uveravajući ih da će, ako samo pisnu, završiti u podzemnim prostorijama Lubjanke. Strogo smo im zabranili da uopšte otvaraju usta, osim kad budu pevali na parastosu. Uzgred, stvarno su se pokazali kao solidan hor i celu službu otpevali su napamet, gotovo bez stranog naglaska.
Predstavnici fabričke uprave i još neki mračni tipovi sprovedoše nas, dugim hodnicima i prolazima, do mesta gde su sahranjeni Peresvet i Osljabja. Srce mi zastade kad videh kako ljudi u civilu podozrivo posmatraju naočitog arhijereja i njegovu pastvu, preplašenu i ćutljivu, ali ipak toliko različitu od običnih sovjetskih ljudi. Srećom, sve je dobro prošlo.
Klikovljev nadgrobni spomenik Peresvetu i Osljabji bio je neobično lep – asketski strog i veličanstven. Počesmo osvećenjem, a zatim, kao što je bio dogovor, polako, da ljudi na zadatku ništa ne primete, pređosmo na pomen. Vladika je služio tako nadahnuto, a njegovi vernici pevali u takvom zanosu da je celo bogosluženje prošlo kao jedan tren. Vladika nije izgovarao reči „imperator“, „imperatorka“, „carević“, pominjao je samo najpre ratnike Andreja Osljabju i Aleksandra Peresveta, a zatim ubijenog Nikolaja, ubijenu Aleksandru, ubijenog dečaka Aleksija, ubijene devojke Olgu, Tatjanu, Mariju i devojčicu Anastasiju, a takođe i svoje i naše upokojene bližnje.
Ko zna, možda su ljudi u civilu sve shvatili. Nije isključeno. Ali niko od njih nije reagovao. Na rastanku nam još i zahvališe. I ta zahvalnost, kako se učinilo Vjačeslavu Mihailoviču i meni, bila je potpuno iskrena.
Kada prođosmo kroz fabričku kapiju i ponovo se nađosmo u gradu, vladika Vasilije mi iznenada priđe i vrlo čvrsto me zagrli. A zatim izgovori reči koje će mi zauvek ostati u sećanju. Reče da će mi do kraja života biti zahvalan za ovo što sam danas za njega učinio. I mada ja uopšte nisam shvatao šta sam to tako posebno učinio, ipak su mi vladičine reči veoma prijale.
Zaista, vladika je do kraja života bio krajnje milostiv prema meni, što je za mene bio jedan od dragocenih i nezasluženih darova Božjih.
Tih godina tek smo otkrivali istinu o Caru-mukotrpniku[1] i njegovoj porodici. O novomučenicima i ispovednicima ruskim saznavali smo iz knjiga koje su pristizale iz inostranstva i iz priča starijeg pokolenja pravoslavnih hrišćana.
Što se imperatora Nikolaja II i njegove porodice tiče, baš tih godina vođeni su burni sporovi o njemu. Neki ljudi koje veoma poštujem, više nego skeptički odnosili su se prema kanonizaciji carske porodice. Među njima bili su izvanredni arhijerej, mitropolit nižegorodski Nikolaj, i Aleksej Iljič Osipov, profesor Moskovske duhovne akademije. Ništa nisam mogao da prigovorim argumentima tih mudrih ljudi, osim jedne činjenice: ja sam jednostavno znao da su imperator Nikolaj i njegova porodica sveti.
Prošlo je skoro dve godine od prvog susreta s vladikom kada sam doživeo jedan od najtežih trenutaka u svom životu. Bio sam još iskušenik. U krajnje potištenom duševnom stanju odem u Donski manastir, na grob patrijarha Tihona. Tog dana bio je pomen stradanja carske porodice, a te godine im je parastos prvi put služen javno, bez skrivanja. Tu se ja od sveg srca pomolim carskim mučenicima da mi oni pomognu, ako imaju slobodu pred Bogom.
Parastos je završen a ja iz hrama iziđoh u istom, očajno teškom stanju. Na vratima naiđem na sveštenika koga nisam video nekoliko godina. Ništa ga nisam pitao, sam on započe sa mnom razgovor i razreši sve moje probleme, tj. jasno i konkretno mi reče šta treba da radim. To je, bez preterivanja, umnogome predodredilo moju dalju sudbinu. I pitanje o poštovanju carske porodice nikada se više nije pokretalo u mojoj duši, ma koliko mi ovaj i onaj govorio o slabostima, greškama i gresima poslednjeg ruskog imperatora.
Naravno, naše pojedinačno duhovno iskustvo nema neku vrednost bez potvrde Crkve. Ali na moju sreću, Crkva je Cara-mukotrpnika i njegovu Porodicu kanonizovala i to mi daje pravo da i svoje malo, lično i nenametljivo iskustvo smatram istinitim.
U krugovima mojih prijatelja i poznanika niko nije sumnjao da je za Rusiju monarhija najprirodniji oblik državne uprave, ali smo bili više nego skeptični prema raznoraznim jogunastim monarhističkim pokretima toga vremena.
Jednom, dok sam bio u poslušanju kod mitropolita Pitirima, dođu u Izdavačko odeljenje neki ljudi u oficirskim uniformama Carske Rusije. Sijaju se na mundirima carske medalje, ordenje i georgijevski krstovi. Ja se začudih i priupitah:
– Kako ste mogli da okačite ta odlikovanja? Ona su se dodeljivala samo za ličnu hrabrost na bojnom polju.
Gosti me uveriše da je, što se odlikovanja tiče, „sve pod kontrolom“ i zatražiše da se odmah vide s mitropolitom.
Na moje čuđenje, vladika ih je primio i čitavih sat i po pažljivo ih slušao, čak sa izvesnim interesovanjem. Tema posete nije bila ne znam kako nejasna: gosti su zahtevali da im vladika pruži svestranu pomoć u hitnom vaspostavljanju monarhije. Ni manje ni više. Ispraćajući pogledom posetioce, vladika Pitirim zamišljeno reče:
– Sad da vam neko dovede cara, vi biste ga za nedelju dana ponovo streljali…
Od toga doba, kad god se vladika Vasilije spremao za Rusiju, uvek mi se unapred javljao telefonom. I ja sam ga, svaki put, drage volje pratio na novim i zanimljivim putešestvijima. Najmanji je problem bio pronaći povod za putovanje. Mada, koliko god čudno zvučalo, ni na jedno od njih vladika nije krenuo po sopstvenoj volji.
Ovo je posebna priča. Nju mi je sam vladika ispričao.
Godine 1978. umrla mu je supruga, Marija Vasiljevna. Njena smrt je za oca Vladimira bila strašan udarac. On ju je beskrajno voleo. I dogodilo mu se ono što se pravim Rusima često događa: odao se piću.
O tom periodu svoga života vladika mi je pričao krajnje otvoreno. Bilo je to za njega veliko iskušenje.
Počeo je mnogo da pije. Doduše, bio je ogromnog rasta, pun snage i zdrav kao dren, pa se u prvo vreme ništa nije primećivalo ni u njegovom svešteničkom radu ni u njegovim emisijama na radiju. Tugu je otac Vladimir, po srpskom običaju, lečio rakijom. Niko više nije mogao da mu pomogne – ni duhovnik, ni rodbina, ni prijatelji. I ko zna kako bi se sve završilo da mu se sama pokojnica, protinica Marija Vasiljevna, nije javila s onoga sveta. Ona je za života, kažu, bila velika podvižnica i molitvenica. A sad se javila svome mužu i strogo mu pripretila.
Toliko je otac Vladimir bio potresen javljanjem, a naročito strogošću svoje protinice, da odmah dođe k sebi i momentalno ozdravi od svoje ruske bolesti.
Piće je ostavio. Ali trebalo je dalje nekako živeti. Tada su deca već bila velika a o drugom braku, naravno, nije moglo biti ni govora. Crkveni kanoni sveštenicima zabranjuju drugi brak. Ako sveštenik-udovac sklopi novu bračnu zajednicu, zauvek se lišava prava služenja. Otac Vladimir je i bez toga bio toliko privržen svojoj pokojnoj ženi da je njegovo srce u pogledu ovozemaljske ljubavi ostalo zauvek rezervisano za Mariju Vasiljevnu. On se stade usrdno moliti i Gospod usliši njegove molitve.
Duhovnik oca Vladimira bio je najpre arhiepiskop Jovan (Maksimovič), a posle njegovog upokojenja londonski mitropolit Antonije Suroški, stari prijatelj porodice Rodzjanko. Upravo on je ocu Vladimiru saopštio da arhijereji Američke pravoslavne crkve oprezno ali uporno rade na tome da se protojerej-udovac Vladimir Rodzjanko nekako ubedi da primi monaški postrig, a posle toga, radi poslušanja, da ga učine arhijerejom i upute u Sjedinjene Američke Države kao episkopa prestonog grada Vašingtona!
Otac Vladimir odlično je znao da istinsko arhijerejsko služenje ne podrazumeva poštovanje i visok položaj, nego mnoštvo svakodnevnih briga, koje nikada ne prestaju, a uz to i apsolutnu nemogućnost da čovek pripada samome sebi. To je ogroman, za mirjane neshvatljiv teret odgovornosti. A u ruskoj emigraciji episkopski čin podrazumeva još i nemaštinu, čak puko siromaštvo. Osim toga, ni po godinama nije bio najpogodniji za pretendenta na arhijerejstvo – kročio je u šezdeset šestu godinu, a već je četrdeset služio kao sveštenik.
Pa ipak, predlog da se zamonaši i postane episkop shvatio je kao Božju volju i Božji odgovor na svoje molitve i dao svoju saglasnost. Jerarsi u Americi i Engleskoj zadovoljno su trljali ruke – sudbina oca Vladimira bila je rešena.
Pred samo primanje postriga budući monah svome duhovniku, mitropolitu suroškom Antoniju, postavi neočekivano i prostodušno pitanje:
– Evo sad ću ja od tebe, vladiko, da primim postrig. Daću Gospodu Bogu i Njegovoj Svetoj Crkvi velike monaške zavete. Što se tiče zaveta celomudrenosti, tu mi je sve jasno. I zavet nesticanja, i zavet koji se tiče molitve, sve to razumem. Ali u pogledu zaveta poslušanja, tu mi baš ništa nije jasno!
– Kako to? – začudi se mitropolit Antonije.
– Pa evo kako – uze da objašnjava otac Vladimir. – Mene će odmah posle zamonašenja da postave za episkopa. Znači, ja ću sam, po svojoj dužnosti, morati da upravljam i rukovodim. Koga ću onda ja da slušam? Zapovedi, kome ja da budem u poslušanju?
Mitropolit se zamisli. Zatim reče:
– Budi ti u poslušanju svakome, koga god sretneš na svome životnom putu. Samo ako njegova molba bude izvodljiva i ako nije u suprotnosti s Jevanđeljem.
Ocu Vladimiru se takva zapovest veoma dopade, ali zato su kasnije često ispaštali oni koji su vladiku pratili – nimalo ih nije oduševljavala njegova svagdašnja spremnost i odlučnost da nepokolebljivo ispunjava taj monaški zavet. Imam u vidu i sebe, između ostalih. To vladičino sveto poslušanje mnogo puta je za mene bilo prava robija!
Recimo, idemo on i ja kroz Moskvu. Dan kišovit, vreme nikakvo. A mi žurimo. I odjednom vladiku zaustavlja neka baba s cegerom.
– Oče pro-oto!.. – škripi ona svojim staračkim glasom, ne znajući, naravno, da to nije nikakav prota, nego episkop, i to još iz Amerike. – Oče proto, bar ti pomozi, osveštaj mi sobu! Evo treća godina kako našeg oca Ivana molim, a on nikako da dođe. Je l’ ‘oćeš da se smiluješ? Da mi osveštaš sobu, a?
Ja ne stižem ni usta da otvorim, a vladika već vatreno iskazuje spremnost da molbu ispuni, kao da je celog života samo čekao priliku da osvešta babinu sobu.
– Vladiko!.. – vapim ja kao osuđenik. – Pa vi čak i ne znate gde je ta soba! Bakice, je l’ to daleko?
– Ma kakvi daleko! U Orehovo-Borisovu! Od metroa četres’ minuta autobusom!… Nije daleko! – radosno objašnjava bakica.
I vladika ostavi naše važne poslove (u takvim slučajevima nije vredelo protivrečiti mu) i zapuca na drugi kraj Moskve, u hram nepoznatog sveštenika, da uzme sve što je neophodno za čin osvećenja (naravno, ja šipčim za njim). A baba (otkud joj samo tolika energija!) od radosti još ne veruje svojim očima, usitnila za nama i veze li veze vladici o deci i unucima, koji joj već odavno ne dolaze.
Iz hrama izlazimo u najgorem saobraćajnom špicu, silazimo u metro i, uz presedanja, stižemo na periferiju Moskve. Odatle se tresemo četrdeset minuta, kako je baba i najavila, stešnjeni u prepunom autobusu. I najzad, vladika osveštava sobičak od osam kvadratnih metara u tipičnoj moskovskoj devetospratnici, a služi onako molitveno, veličanstveno, svečano i neponovljivo, kako je i inače vršio sva bogosluženja. Zatim sedi za stolom s presrećnom bakicom (i vidi se da su jedno drugom po volji) i hvali posluženje – čaj sa suvim pecivom i staro, ušećereno slatko od višanja, s košticama. Na kraju ne odbija ni novčić koji ona krišom gura u ruku „proti“ na rastanku, pa još i zahvaljuje.
– Bog da te pogleda! – kaže starica vladici. – Sad će mi lepo biti i da umrem u ovoj sobici.
Stalno su se ponavljale scene u kojima se vladika Vasilije na moje oči postavlja bukvalno kao poslušnik svakome ko mu se obrati. Ali videlo se da iza toga, pored najiskrenije želje da služi ljudima, stoji i nešto sasvim drugo, neka posebna, samo njemu poznata pobuda.
Razmišljajući o ovome setih se da reč poslušanje potiče od glagola slušati. Postepeno sam počeo da povezujem kako je kroz to smireno poslušanje vladika u stvari naučio da brzo oseti i razume volju Božju. Od toga je čitav njegov život postajao neprestana spoznaja Promisla Božjeg, neprestani tajanstveni razgovor sa Spasiteljem. I taj razgovor bio je istinska stvarnost, u kojoj Bog s čovekom ne razgovara rečima, nego životnim okolnostima i daruje Svome sabesedniku najveću moguću nagradu – čini ga Svojim oruđem u ovome svetu.
Negde u leto 1990. godine, tokom jedne vladičine posete Moskvi, priđe mu mlad sveštenik sa izgledom gardiste, predstavi se i bez pardona pozva vladiku da dođe u njegovu parohiju da odsluži liturgiju. Vladici, kao i uvek, nije trebalo dva puta reći. Meni je, međutim, odmah bilo jasno da počinju novi problemi.
– A gde je ta tvoja parohija? – pitam ga sav namračen, a istovremeno ga merim od glave do pete.
Po mome tonu gardista odmah shvati da mu ja nisam saveznik.
– Nije daleko! – hladno odgovori on.
Taj naizgled običan odgovor mogao je da podrazumeva sva nepregledna prostranstva naše beskrajne otadžbine.
– Eto vidiš, Georgije, nije daleko! – pokuša vladika da me umiri.
– Nije mnogo daleko… – precizira gardista.
– Govori gde je! – namrgođeno podviknuh na njega.
Sveštenik se malo zbuni.
– To je hram iz osamnaestog veka, u Rusiji je to prava retkost! Selo Gorelac… U okolini Kostrome…
Moje slutnje počeše da se potvrđuju.
– Tako znači? A koliko ima od Kostrome do tog tvog Gorelca?
– Oko sto pedeset kilometara… Tačnije, dvesta… – pošteno priznade sveštenik. – Dođe mu tačno između Čuhlome i Kologriva.
Mene podiđe jeza. Uzeh naglas da računam:
– Četiristo kilometara do Kostrome, zatim još dvesta… Vladiko, imate li vi bar neku predstavu kakvi su tamo putevi, između Čuhlome i Kologriva? Je li, oče, a imaš li ti blagoslov od Kostromskog arhijereja da vladika služi kod vas? – uhvatih se ja za poslednju slamku nade. – Znaš li ti da on bez blagoslova ne može da služi u tuđoj eparhiji?
– Da nemam blagoslov, ne bih ni dolazio – nemilosrdno će gardista. – Svi blagoslovi od našeg arhijereja unapred su obezbeđeni.
I tako se, eto, vladika Vasilije obreo na nekakvom zabačenom putu koji vodi u seoce zagubljeno negde u nepreglednim kostromskim šumama. Ispostavilo se da je otac Andrej Voronjin (tako se zvao gardista) izvanredan pregalac na njivi Gospodnjoj, pregalac kakvih je mnogo prišlo Crkvi tih godina. Diplomirao je na Lomonosovljevom državnom univerzitetu, obnavljao razrušen hram, osnovao parohiju, školu, divno dečje odmaralište… Put do njegovog sela bio je zaista dug, tako da su se putnici prilično umorili.
Iznenada, auto kojim su se vozili stade. Samo nekoliko minuta ranije na putu se dogodila saobraćajna nesreća: čeoni sudar kamiona i motocikla. Na zemlji je u prašini ležao mrtav čovek. Nad njim je, sav skamenjen, stajao mladić. Po strani je pušio snuždeni kamiondžija.
Svi mi, zajedno s vladikom, žurno iziđosmo iz automobila, ali bilo je kasno za bilo kakvu pomoć. Surovi besmisao za tren oka trijumfalno provali u naš život i slika nepopravljive ljudske tragedije duboko potrese sve nas koji se u tom trenutku nađosmo na putu.
Mladi motociklista stezao je u rukama šlem i plakao. Poginuo mu je otac. Vladika zagrli mladića.
– Ja sam sveštenik. Ako je vaš otac bio verujući čovek, mogu da odslužim molitve koje su mu sada neophodne.
– Da, da! – prenu se mladić. – Molim vas, učinite sve što treba! Otac je bio pravoslavni hrišćanin. On nikad nije išao u crkvu, sve crkve u okolini su porušene… ali uvek je govorio da ima duhovnika! Učinite, molim vas, sve kako je predviđeno!
Iz auta odmah donesoše svešteničke odežde. Vladika ne izdrža i oprezno upita mladića:
– Kako se dogodilo da vaš otac nije išao u crkvu a imao je duhovnika?
– Tako je ispalo… Otac je godinama slušao verske emisije koje se emituju iz Londona. Vodio ih je neki sveštenik Rodzjanko. Toga sveštenika tata je smatrao svojim duhovnikom mada ga nikad u životu nije video.
Vladika zaplaka i pade na kolena pred svojim upokojenim duhovnim čedom.
Stranstvovati, biti na putu, daleko ili blizu… Zaista je stranstvovanje blagosloveno za učenike Hristove, jer je i Bog stranstvovao. I sam Njegov ovozemaljski život bio je jedno veliko putovanje. Najpre iz gornjeg sveta na grešnu zemlju. Zatim po brdima i dolinama Galileje, po vrelim pustinjama i uzavrelim gradovima… Po pomrčini ljudskih duša… Po svetu koji je stvorio, među ljudima koji su zaboravili da su Njegova deca i naslednici.
Možda je vladika stranstvovanje voleo još i zbog toga što je na putovanjima, usred neočekivanih, a ponekad i opasnih situacija, osećao prisustvo Božje. Ne moli se Crkva uzalud, na svakoj službi, posebno za „one koji plove i koji su na putu“. Zbog toga i u ovoj skromnoj knjizi ima dosta priča vezanih za putovanje. Koliko se samo zadivljujućih, a ponekad i apsolutno neponovljivih događaja zbiva tokom putovanja!
Biću iskren: mi smo vladičino krotko i bespogovorno poslušanje iskorišćavali. Godine 1992. Vjačeslav Mihailovič Klikov i ja, a s nama i naš stariji drug, fenomenalni Nikita Iljič Tolstoj, akademik i predsednik Međunarodnog fonda slovenske pismenosti, pripremimo pokloničko putovanje velike delegacije u Svetu Zemlju sa ciljem da otud u Rusiju, prvi put, donesemo Blagodatni oganj. Bilo je planirano da posle pashalne noći u Jerusalimu poklonici autobusom krenu nazad, u Rusiju, pronoseći Blagodatni oganj kroz usputne pravoslavne zemlje: Kipar, Grčku, Jugoslaviju, Rumuniju, Bugarsku, Ukrajinu, Belorusiju, i tako sve do Moskve.
Danas je drugo. U današnje vreme Blagodatni oganj svake godine avionom stiže u mnoge gradove direktno na vaskršnju službu. A prvi put, u ono vreme, to putovanje nas je koštalo mnogih briga i napora. Pre svega, trebalo je da traje celih mesec dana. Njegova Svetost patrijarh Aleksije poslao je na taj put dvojicu arhimandrita: Pankratija, sadašnjeg episkopa i namesnika Valaamskog manastira, i Sergija, koji je ubrzo zatim bio izabran za episkopa i postavljen na Novosibirsku katedru.
Ćerka maršala Žukova, Marija Georgijevna, takođe je trebalo da bude u toj pokloničkoj grupi. Ali ona se razbole uoči samog polaska. Trebalo je hitno pronaći nekoga ko bi mogao da krene umesto nje. Teškoća se sastojala u tome što za tako kratko vreme nije bilo moguće dobiti vize, i to odjednom za toliki broj zemalja. Tada se ponovo setismo vladike Vasilija, koji se upravo tog dana pojavio u Moskvi.
Na našu sramotu, nismo ni razmišljali o tome da vladika može imati kakva posla u Moskvi, niti da je tada već napunio sedamdeset sedam godina i neće mu biti nimalo lako da celih mesec dana živi u autobusu. Za nas je najvažnije bilo, prvo, što će vladika poziv kao i uvek prihvatiti, a drugo, što će se problemi s vizama rešiti sami od sebe s obzirom na to da je vladika bio državljanin Velike Britanije pa s njegovim pasošem u pomenutim zemljama ne bi bilo problema.
Osim toga, učešćem vladike Vasilija pokloničko putovanje dobijalo je duhovnika o kakvome nismo mogli ni da sanjamo. Čak nam je bilo krivo što ga se nismo ranije setili. Povrh svega, vladika zna engleski, za razliku od većine drugih učesnika pokloničkog putovanja. A zna još i nemački i francuski, pa srpski, grčki, bugarski i pomalo rumunski. Njegova Svetost patrijarh Aleksije blagoslovi mu da predvodi grupu poklonika, što je vladiku ispunilo radošću i osećanjem osobite odgovornosti.
Uzgred da kažem, zdravlje je vladiku, hvala Bogu, dobro poslužilo. Jedan učesnik putovanja, Aleksandar Nikolajevič Krutov, svakoga dana previjao mu je bolesne noge i vodio računa da vladika na vreme uzima lekove. Ukratko, po rečima samog vladike Vasilija, gledao ga je kao najrođenijeg.
Ali to je bilo kasnije, u putu. A tada, pred polazak, sećam se da smo munjevito pokupili arhijereja i s olakšanjem se otisnuli na dalek put. Svi naši problemi bili su rešeni!
Zato su problemi počeli kasnije i pri povratku, kada je trebalo prelaziti državne granice. Naša delegacija imala je grupnu vizu i jedino s njom je mogla da prođe graničnu kontrolu. A u tu vizu bila je upisana Marija Georgijevna Žukova. Nikakav episkop Vasilije (Rodzjanko) u vizi nije pomenut.
Sve je počelo u Izraelu, koji je čuven po okrutnoj graničnoj i carinskoj kontroli. Agenti aerodromske službe bezbednosti odmah na aerodromu izdvojiše neobičnu grupu iz Rusije i počeše da nas prozivaju poimence. Nije bilo nikakvih problema dok su prozivali arhimandrita Pankratija, arhimandrita Sergija, Aleksandra Nikolajeviča Krutova i ostale. Ali kada prozvaše Mariju Georgijevnu Žukovu – ustade vladika Vasilije. On se uz blag naklon druželjubivo osmehnu izraelskom agentu.
– Šta to sad znači? – ne shvati agent. – Prozvao sam Mariju Georgijevnu Žukovu.
– Ja sam Marija Georgijevna Žukova – prostodušno odgovori vladika.
– Kako to mislite? – preneraženo upita agent. – Ko ste vi?
– Je l’ ja? Ja sam ruski episkop Vasilije!
– Znači, Marija Georgijevna Žukova je ruski episkop?! Nije vam ovo mesto za šalu! Kako vam je ime?
– Po pasošu ili…
– Po pasošu, naravno! – frknu na njega agent.
– Po pasošu Vladimir Rodzjanko.
-Marija Žukova, episkop Vasilije, Vladimir Rodzjanko?… Kako ste vi uopšte dospeli ovamo?
– Pa ja inače živim u Americi… – poče vladika da pripoveda.
– Sad ćemo mi sve da vam objasnimo! – pokušaše ostali članovi delegacije da se umešaju u razgovor.
Ali agent ih oštro prekide.
– Vas ništa nisam pitao!
I ponovo se pretećim tonom obrati vladici.
– Dakle, vi tvrdite da ste ruski episkop ali zbog nečega živite u Americi? Zanimljivo! Pokažite vaš pasoš.
– Pasoš mi je britanski – unapred će vladika, pružajući dokument.
– Mo-olim?! – razgoropadi se agent i poče da onom grupnom vizom maše ispred vladičinog nosa. – A kako se vi vodite u ovom dokumentu?
– Kako da vam objasnim? – progovori vladika čudeći se samome sebi. – Stvar je u tome što se ja u tom dokumentu vodim kao Marija Georgijevna Žukova.
– Dosta! – prodera se agent. – Odmah odgovorite ko ste!
Vladici beše mnogo krivo što je on uzrok uzrujanosti ovoga mladića. Ali i pored sve svoje krotosti, ipak nije voleo da neko na njega viče.
– Ja sam ruski sveštenik, episkop Vasilije! – reče on dostojanstveno.
– Episkop Vasilije? A ko je onda Vladimir Rodzjanko?
– I to sam ja.
– A Marija Georgijevna Žukova?
– Pa ja sam i Marija Georgijevna – vladika nemoćno raširi ruke.
– Aha!.. A živite… gde?
– U Americi.
– A pasoš?
– A pasoš mi je britanski.
– A ovde ste… ko?
– A ovde sam Marija Georgijevna Žukova…
Ta scena ponavljala se na svakoj granici.
Ipak, bez obzira na sva ta mitarstva, vladika Vasilije bio je presrećan – i zato što mu se ispunila davnašnja želja da se na Vaskrs pomoli kraj Groba Gospodnjeg, i što se posle tolikih godina bar u prolazu ponovo obreo u svojoj voljenoj Jugoslaviji. A uza sve to, dobro je izvršio i dato mu važno poslušanje – predvodio je pokloničko putovanje u Svetu Zemlju, a u Moskvi, na praznik Svete braće Kirila i Metodija, išao je pored patrijarha Aleksija u litiji od Uspenjske saborne crkve u Kremlju do Slovenskog trga, svečano noseći ispred sebe svetiljku s plamičkom Blagodatnog ognja.
Iako se vladika o tome nikada nije posebno izjašnjavao, ipak se znalo da je služenje na korist Rusije i Ruske crkve bilo njegova najveća životna želja. Tako je bio vaspitan. Jednom nam je pošlo za rukom da na Prvom kanalu Centralne televizije snimimo ciklus emisija/razgovora o Bogu i Crkvi, o drevnim svetiteljima, novomučenicima, o Rusiji i ruskoj emigraciji. Vladika Vasilije bio je bolestan, ali je dojurio u Moskvu i poslednjim atomima snage danonoćno radio na tim emisijama. Bili su to prvi razgovori takve vrste na sovjetskoj televiziji. Emisije su imale ogroman uspeh i mnogo su puta reprizirane. Gde god bi se posle toga vladika pojavio, ljudi su mu blagodarili jer su se, zahvaljujući njegovim razgovorima, obratili u veru. Takva svedočanstva on je doživljavao kao najveću nagradu.
Mnoge događaje crkvene istorije XX veka sagledali smo u novom svetlu zahvaljujući vladičinim pričama. Jednom se u njegovom prisustvu nekako pokrenu diskusija o tada popularnoj temi: o episkopu sovjetskog perioda. Neke izjave su čak prevazilazile obično osuđivanje i odisale otvorenom zlobom i nepomirljivim neprijateljstvom. Vladika je ćutke slušao razgovor. A kad se neustrašive sudije ruskih arhijereja obratiše njemu, računajući na njegovu potpunu podršku kao na gotovu stvar, vladika samo ispriča jedan davnašnji događaj.
Početkom šezdesetih godina, dok je on još bio sveštenik u Londonu, dođe mu u kućnu posetu mitropolit Nikodim, predsednik Odeljenja za spoljne crkvene odnose. Obojica su morali da legnu na pod i tako obave razgovor, jer sovjetska obaveštajna služba mitropolita nije skidala s oka, snimala je njegove razgovore čak i kroz prozor.
Vladika Nikodim šapatom ispriča ocu Vladimiru kako se sovjetske vlasti danima već spremaju da zatvore Počajevsku lavru, a jerarsi u Otadžbini iscrpli su sve mogućnosti u pokušajima da do toga ne dođe. Zato je molio oca Vladimira da na Bi-Bi-Siju i „Glasu Amerike“ organizuje specijalne emisije i tako onemogući sovjetsko rukovodstvo da se obračuna s Počajevom. Obojica su odlično shvatali koliko vladika Nikodim rizikuje obraćajući se s takvom molbom ocu Vladimiru.
Već sutradan je Počajev postao glavna tema u verskim emisijama Bi-Bi-Sija i „Glasa Amerike“. Hiljade pisama protesta iz celog sveta počeše da pristižu u OUN i na adresu sovjetskog rukovodstva. Uticaj takvoga pritiska na sovjetsku vlast bio je veliki, možda čak odlučujući, i ona je bila prinuđena da još jednom odobri aktivan monaški život u Počajevskoj lavri.
Godine 1990. imao sam priliku da zajedno s vladikom posetim Počajev. Njemu je to bila prva poseta. Odslužio je liturgiju i sreo se s ljudima koji su, kao i on, bili učesnici tih dramatičnih događaja od pre trideset godina.
Šta bih još mogao da ispričam o vladici? Nekako bi se svaki njegov dolazak podudario s kakvim nesvakidašnjim događajem. Hiljadugodišnjica krštenja Rusije, prvo donošenje Blagodatnog ognja, parastos carskoj porodici, prve verske emisije na Centralnoj televiziji… Sam vladika voleo je da kaže: „Kad prestajem da se molim, onda prestaju i podudarnosti.“
Nije u tom pogledu bio izuzetak ni vladičin dolazak u Moskvu u leto 1991. godine. Tada je došao u sastavu velike delegacije iz Sjedinjenih Američkih Država, na prvi Svetski kongres sunarodnika. Prvi put su zvanično pozvani u Moskvu predstavnici ruske emigracije iz mnogih zemalja sveta, nezavisno od njihovih političkih ubeđenja. Vlasti su taj susret zamislile kao početak nove etape u životu postkomunističke Rusije.
Steklo se veliko mnoštvo naroda. Odvažili su se da dođu i oni emigranti koji ranije ni nos nisu mogli da pomole u Sovjetski Savez. Došli su i takvi „nedotučeni belogardejci“ koji celog života nisu mogli da smisle sovjetsku vlast. Doputovali su čak i članovi pokreta generala Vlasova. Ko je njih ubedio da dođu – to ni danas ne mogu da shvatim. Svi su, izgleda, žarko želeli da posete Otadžbinu!
Hotel „Inturist“ bio je krcat. Emigranti i njihovi potomci šetali su Moskvom, razgledali grad i lica prolaznika. Bili su veoma tronuti time što njihova pojava izaziva veliko interesovanje. A još više načinom na koji su bili ovde primljeni i prevelikim očekivanjima vezivanim za njihov dolazak. Ta očekivanja su ponekad prerastala u neobuzdano fantaziranje. „Emigracija će nam pomoći“ – često se tada govorilo. I zaista, bilo je podosta divnih duša koje su čvrsto verovale u tu priču. Kad smo već kod toga, ako je neko iz ruske emigracije zaista doprineo duhovnom preporodu Rusije, ne rečima, nego delima, onda je to bio upravo taj skromni, penzionisani episkop Vasilije, zajedno s nekolicinom emigranata-sapodvižnika – arhijereja, sveštenika i mirjana.
Glavni događaj Kongresa sunarodnika bila je Božanstvena liturgija u Uspenjskom hramu Moskovskog Kremlja. Posle mnogih decenija zabrane vršenja bogosluženja u kremaljskim hramovima, liturgiju je služio Njegova Svetost patrijarh Aleksije. Patrijarhu je, između ostalih, sasluživao i vladika Vasilije. Na nesreću, nedelju dana pre polaska u Moskvu vladika je kod kuće, u Vašingtonu, slomio nogu. A pošto nikako nije mogao da propusti tako važan događaj, u Otadžbinu je došao s nogom u gipsu i smešno skakutao na štakama, trudeći se da ne zaostane za bučnom gomilom ruskih emigranata.
Rano ujutru 19. avgusta, na Preobraženje Gospodnje, od hotela „Inturist krenule su desetine autobusa s emigrantima pristiglim sa svih kontinenata. Autobusi su ih dovezli do Kremlja, do Kutafje kule. Očiju punih suza, oni s nevericom prođoše kroz kremaljsku kapiju do Uspenjskog hrama, gde Njegova Svetost patrijarh Aleksije, sa ostalim arhijerejima (a među njima je bio i vladika Vasilije na štakama), otpoče Božanstvenu liturgiju.
Kao što je poznato, baš u to vreme, 19. avgusta 1991. godine, u jutarnjim časovima, desilo se ono što će u istoriji Rusije biti zapamćeno po četiri početna slova: GKČP. Da-da, državni udar izvršen je baš u času kada se Njegova Svetost patrijarh molio u Uspenjskom hramu.
I kad razneženi i presrećni emigranti po završetku liturgije iziđoše iz Kremlja, stadoše zapanjeni: umesto turističkih autobusa čekao ih je živi zid specijalaca s automatima, a iza njih kolona tenkova i oklopnih vozila.
Najpre niko ništa nije shvatio. A onda neko sa užasom povika:
– Prevara!!! Tačno sam znao!! Boljševici su nas prevarili! Ovo je zamka!
Vojnici u obruču zbunjeno se zgledaše. U gomili emigranata začuše se očajnički povici:
– Šta sam ja govorio?! Nije trebalo dolaziti! Namamili su nas! Zamka, zamka!!! Sve je ovo izrežirano!
U tom trenutku uspaničenim emigrantima žustro priđe oficir, kome su već bila izdata naređenja u vezi s delegatima Kongresa sunarodnika. Trebalo ih je hitno sprovesti na Lubjanski trg, gde su ih čekali autobusi (rečeno im je da se tamo preparkiraju kad se ispred Kremlja pojavila vojska). A zatim je strance trebalo prebaciti u hotel „Inturist“ što je moguće pre.
– Drugovi, bez panike! – reče oficir kao da izdaje komandu. – Predlažem da svi organizovano krenete na Lubjanku! Ovi ljudi će vas sprovesti!
Oficir uperi prst u odred specijalaca s automatima.
– Ne, ne! Nećemo na Lubjanku!!! – zagrajaše emigranti.
– Ali tamo vas čekaju! – iskreno se začudi oficir.
– Nee!!! Nikako na Lubjanku! Ni slučajno! – vapili su svi.
Oficir još nekoliko puta pokuša da dozove zdravom razumu te čudne ljude, ali pošto nije bilo mnogo vremena, on svojim vojnicima izdade naređenje a ovi energično poteraše emigrante prema Lubjanskom trgu, gurajući ih čas rukama, čas cevima automata.
Svi su bili u takvom šoku da i zaboraviše na vladiku Vasilija. On, na štakama, ostade kraj Kutafje kule okružen vojskom i oklopnom mehanizacijom. U tom trenutku još niko nije znao da je u toku državni udar. Ko se tada našao u blizini Kremlja, zastajao je i gledao, ljudi su nagađali šta to može biti, ali nikome ništa nije bilo jasno. Mnogi prepoznaše vladiku Vasilija i stadoše mu prilaziti da ga pitaju šta se dešava. Ubrzo se oko zbunjenog arhijereja stvori čitav miting, ali on se i dalje isticao: bio je za glavu viši od svih.
U međuvremenu emigranti stigoše na Lubjanski trg i shvatiše da su sprovedeni do autobusa, da sledeće odredište nisu podrumi KGB-a nego njihov hotel. Tada se najzad setiše i svoga episkopa. Vladičina sekretarica Merilin Suizi iskoči iz autobusa i po kaldrmi ove zagonetne zemlje odvažno se uputi prema Kremlju, prema tenkovima i oklopnim vozilima, po svog dragog vladiku Vasilija.
Odmah ga je ugledala: štrčao je u samom centru burnog mitinga. Podsećao je na sedokosog vođu okruženog vatrenim pristalicama. Merilin se progura do njega i kratko ali odsečno pokaza mu put spasenja – pravac Lubjanka. Ali vladika, onako na štakama, naprosto fizički nije mogao da prevali taj put. On objasni Merilin da je potrebno pronaći neko prevozno sredstvo. Merilin tada izroni iz uskomešane gomile i obazre se oko sebe. Ni traga od prevoznog sredstva, ako se ne računa oklopna mehanizacija od čijih motora se treslo sve unaokolo. Ona onda priđe mladom oficiru i, natucajući ruski, objasni da se tu nalazi stari sveštenik iz Amerike koga hitno treba prebaciti na Lubjanski trg. Oficir nemoćno raširi ruke: „Šta mogu da vam ponudim? Samo tenk! Ili samohotku!“
U tom trenutku Merilin primeti da se nedaleko odatle zaustavlja jedno sasvim prihvatljivo vozilo.
– A može li onaj kombi?!
– Ona „marica“? – obradova se oficir. – To može. Sad ćemo da se dogovorimo s milicijom.
On se iskreno zauze da reši problem grupe stranaca i „marica“ uskoro priđe i stade pored gomile u čijoj je sredini dominirao vladika. Prvi pođe da se probija oficir, a za njim dva policajca i Merilin. Ona se vladici obrati vičući, ne bi li nadjačala bučnu gomilu i još bučnije tenkove: reče mu da ih čeka odličan kombi, koji može da ih odveze na Lubjanku.
Milicioneri, oficir i Merilin dohvatiše vladiku pod ruke i povedoše kroz gomilu. Videći to, ljudi se uskomešaše.
– Šta je to? Gde ga vodite? Odvedoše sveštenika! – podigoše galamu oni unaokolo.
A kad svi lepo videše kako starog sveštenika s nogom u gipsu milicija gura u „maricu“, razjarena gomila jurnu da brani vladiku:
– Ljudi, počelo je!!! Hapse sveštenike! Ne damo oca! Dalje ruke od njega!
– Ne, ne! – očajnički je vikao vladika, braneći se od svojih spasilaca. – Pustite me, molim vas! Žurim na Lubjanku!
Jedva nekako vladiku sa štakama i nogom u gipsu uvukoše u vozilo i izvezoše kroz gnevnu gomilu.
Očiju punih suza, sa osećanjem duboke zahvalnosti, vladika je gledao kroz prozor „marice“ i ponavljao:
– Ovo su ljudi! Ovo su ljudi!
Ubrzo zatim arhijerej stiže na Lubjanku, gde ga s puno ljubavi dočeka njegova verna pastva.
I u poslednjim godinama života, iako već bolestan, vladika je imao jaku želju da dođe u Rusiju, u nadi da joj na neki način može biti od koristi.
Poslednji put je u Moskvu došao kada je već gotovo sasvim zanemoćao. Nekoliko nedelja proveo je u postelji. Natalija Vasiljevna Nesterova, čiji je gost bio, obezbedila mu je brižljivu negu. Ja sam shvatao da vladika možda više nikada neće doći u Rusiju, pa sam zamolio da umesto bolničarki kraj njegove postelje na smenu dežuraju monasi i iskušenici našeg Sretenjskog manastira. Za mlade monahe to bi bila prilika da popričaju s vladikom, da zatraže od njega savet ili mu postave pitanja na koja može da odgovori samo sveštenoslužitelj s dugim i bogatim životnim iskustvom.
Najverovatnije se monasi nisu pokazali kao dobri bolničari. Oni su bolesnom arhijereju sigurno postavljali premnogo pitanja i još više crpli njegove snage. Ali koliko je za njih bilo neobično važno da sa starim arhijerejom provedu te dane i noći, toliko je i vladici bilo važno da opšti s onima koji u Crkvi dolaze njemu na smenu. Bio je srećan što može, makar i poslednjim silama, da odgovara na pitanja, da poučava, da prenosi svoje iskustvo i znanje na druge, tj. da vrši onu službu radi koje je živeo i bez koje nije mogao sebe zamisliti.
Na svoje poslednje putovanje, na nevidljivi put iz svoje zemaljske otadžbine u dugo očekivanu Otadžbinu Nebesku, vladika Vasilije otišao je potpuno sam. Jednoga jutra zatekli su ga bez znakova života na podu vašingtonske sobe, u kojoj je godinama živeo. Imao je jednu jedinu sobicu, majušnu i tesnu, ali u nju je mogao da stane i sam vladika, i studio za radio-program, i arhiv njegovih radio-emisija tokom nekoliko decenija. Ta sobica bila mu je i radna soba, i domaća kapela, i gostoprimljiva trpezarija za česte goste. Bilo je mesta čak i za goste: kad bi ko doputovao iz Rusije, često se dešavalo da ostane kod vladike na prenoćištu, ponekad i na celu nedelju.
Čak i posle smrti vladika nije sebi uskratio zadovoljstvo da još malo proputuje. Njegova rodbina dugo nije mogla da se odluči za mesto upokojenja. Bilo je raznih predloga gde da se sahrani: u Rusiji, jer ipak – otadžbina je otadžbina, u Engleskoj – pored majke, ili u Srbiji koju je toliko voleo. Zamišljam u kakvom ushićenju je bila vladičina duša na nebu: svako od tih putovanja mnogo je obećavalo. Međutim, pokojnika su, na kraju, samo prevezli iz Vašingtona u Njujork, zato što je neko od rođaka insistirao da vladika bude sahranjen u manastiru Novo Divejevo blizu Njujorka. Ipak, ni tamo nešto nije bilo usklađeno, pa se vladika ponovo vratio u Vašington. I tu konačno dođe kraj njegovim ovozemaljskim putovanjima – sahranjen je na pravoslavnoj parceli groblja Rock Creek.
Za života, vladika je ponekad, u šali, sebe nazivao „pokojnim“ episkopom. Po statusu, on je zaista bio običan penzionisani arhijerej Američke autokefalne crkve. Takav episkop ničim ne rukovodi i u zvaničnom crkvenom životu ne pita se ama baš ništa. Zato se vladika ponekad tako i predstavljao: „pokojni episkop Vasilije“. Ali bio je to pravi vladika! On je umeo istinski da vlada ljudskim dušama. Nesalomiva snaga te zadivljujuće vlasti potiče od njegove nezaboravne dobrote, vere i ljubavi. Ona se i danas prostire na sve koji su imali sreću da poznaju vladiku Vasilija.

Preveo Milan Radovanović


NAPOMENE:

  1. Mukotrpnik, na ruskom strastoterpec – svetitelj koji je mučenički postradao zbog neprotivljenja zlu, a ne zbog ispovedanja vere u Hrista. – Prim. prev.

5 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *