NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

SLUŽENJE REČI BOŽJOJ NE TREBA KORISTITI KAO IZVOR ZARADE

Kolja Blohin je danas poznati pravoslavni pisac, a u to vreme je tek bio izišao s robije, gde je kao politički zatvorenik proveo pet godina, po članu 139: za nezakonito štampanje i širenje pravoslavne literature.
Tih dana on i ja odlučimo da zaradimo nešto novca. Bila je 1988. godina. Kolja predloži da napravimo reprint (naravno, ilegalno) Biblije s ilustracijama Gistava Dorea. Ta knjiga u Rusiji nije decenijama ponovo štampana i, naravno, bila je potrebna. U tom smislu je zamisao bila dobra.
Dalje, za tiraž od hiljadu primeraka mogla se dobiti za ono vreme prilično velika suma novca, a novac ni meni ni Kolji ne bi škodio. I to smo takođe imali u vidu. No u tom smislu naša ideja nije bila nimalo blagočestiva. Bila je to, u stvari, najobičnija računica.
Ni u jednoj biblioteci, kako se ispostavilo, nisu davali da se iznosi Biblija s ilustracijama Gistava Dorea. Jednom prilikom ja iskoristim zgodan trenutak i naš plan u poverenju otkrijem vladici Pitirimu. Nisam se prevario: vladika je bio izdavač i odmah se za tu ideju zagrejao, iako je takav poduhvat u ono vreme mogao biti i veoma opasan. Sutradan mi je predao predivan primerak iz svoje domaće biblioteke, upozorivši da mu je ta knjiga veoma draga – pripadala je njegovom pokojnom ocu, inače svešteniku. Svojom čašću garantovao sam vladici da je knjiga u sigurnim rukama i predao je Kolji na nedelju dana, da je presnimi.
Naredne nedelje pozovem Nikolaja da vidim kako ide posao. On odgovori da su mu potrebna još tri dana. No posle tri dana on sa žaljenjem saopšti da iskrsavaju problemi – potrebna je još cela nedelja. Kroz nedelju dana opet ista priča. Uglavnom, Nikolaj ne vraća knjigu. U međuvremenu se vladika Pitirim raspitivao može li da dobije Bibliju nazad i kada će tiraž biti odštampan.
Čitavih deset minuta drao sam se na Kolju u telefonsku slušalicu. Ali on je prošao zatvorska saslušanja i „pres-komore“, pa mi kao malom detetu objasni da on sve razume, samo mu treba još jedna nedelja da završi i ne zvao se on Nikolaj ako za nedelju dana arhijereju ne vrati knjigu, celu i potpuno očuvanu.
Kroz nedelju dana Kolja knjigu nije vratio.
Bio sam očajan. Vladici nisam smeo da pogledam u oči. I da bih bar koliko-toliko shvatio šta se dešava, odem kod Viktora Burdjuka, mog i Koljinog zajedničkog druga. On je s Koljom robijao zbog iste stvari.
– Ma on je knjigu prodao! – reče Viktor bez razmišljanja, čim je čuo o čemu se radi.
– Kako prodao?! To je nemoguće!
– Kakvi nemoguće! Prodao knjigu i sad pijanči za taj novac. Vidim ja, ne trezni se čovek i pije samo konjak…
Treba reći i to da smo svi mi znali za tu slabost našeg druga. Kad se on dohvati flaše, ništa na ovom svetu ne može da ga zaustavi. Naročito posle pet godina robije.
Viktor u potpunosti sagleda moju užasnu situaciju i odmah pristade da ode sa mnom kod Nikolaja. Kolja je uvek bio istinoljubiv i odmah se za sve pokajao. Arhijerejsku Bibliju prodao je istog dana, čim ju je od mene dobio. Tačnije, četrdeset minuta kasnije. Toliko mu je trebalo da dođe do Kuznjeckog mosta i tamo, na poznatoj moskovskoj „crnoj pijaci“, pored knjižare „Bukinist“, utopi knjigu za petsto rubalja. Na moje očajničko pitanje zašto je to uradio, Kolja pijanim glasom odgovori da ga je đavo nagovorio. Viktor Burdjuk ga ništa nije pitao. On je svog druga poznavao mnogo bolje nego ja.
Za mene je to bila katastrofa. Takvu knjigu praktično nije bilo moguće kupiti. A i da jeste, otkud mi novac? Ako bi se kojim čudom negde i našao primerak, on bi, rekoše mi upućeni ljudi, koštao najmanje hiljadu i po rubalja. Toliki novac je za mene bio nezamisliv. A što će vladika Pitirim odmah shvatiti da to nije knjiga njegovog oca – o tome da i ne govorimo… Bez obzira na sve, pokušao sam da od moskovskih zelenaša dobijem novac, ali uzalud – jednostavno nisam imao šta da založim.
Kroz tri dana, u ponedeljak, trebalo je da iziđem pred vladiku i više nisam mogao da odugovlačim. Kupim voznu kartu i preko vikenda otputujem u Pečore, ocu Jovanu.
Međutim, u Pečorama me dočeka nov udarac: otac Jovan zatvorio se u keliju i već nekoliko dana nikoga ne prima. Ta vest me je dotukla. Kako da me u ovako teškom trenutku ne primi, da mi ne kaže bar jednu reč?!
U očajanju odem u parohiju oca Rafaila i ispričam mu o svojoj nevolji.
Sreća moja, otac Rafailo bio je čovek koji nikada, ni u najgorim situacijama, nije padao u očajanje. On je očajanje smatrao najglupljim od svih sedam smrtnih grehova. Zato se najpre nemilosrdno naruga mome maloverju, a zatim me podseti da sam zaboravio najjednostavnije i najpoznatije sredstvo, a to je da pročitam molitveno pravilo za pronalazak izgubljene stvari.
Kao da me je polio hladnom vodom. Kako sam to mogao da zaboravim?! A dobro je poznato da postoji provereni način, sasvim jednostavno pravilo: čitaj pedeseti psalam cara Davida i Simvol vere i izgubljena stvar će se pronaći.
Uzgred, pomenuto pravilo je pre izvesnog vremena ponovo postalo aktuelno. Irina Vladimirovna Krutova, žena Aleksandra Krutova, glavnog urednika časopisa Ruski dom, kupila je nov automobil. Ja sam ga osveštao, a sutradan je auto ukraden. U policiji odmah rekoše da se taj model najviše krade i da auto, najverovatnije, u nekoj garaži već rasturaju u delove. Ali Irina se, za razliku od mene, odmah setila naročite molitve. Osmehnula se policajcima, vratila se kući i počela da čita pomenuto molitveno pravilo. Dva dana kasnije auto je pronađen, sve je bilo na svome mestu, osim što je brava za paljenje bila potpuno iščupana.
A ja se te molitve nisam setio! Štaviše, otac Rafailo bio je potpuno u pravu: zbog očajanja i maloverja potpuno sam zaboravio najprostiju stvar – nije trebalo da se obraćam Viktoru Burdjuku, prodavcima knjiga i moskovskim zelenašima, nego Samome Gospodu Bogu i nikom drugom! Ali otac Rafailo me je, dakle, na vreme podsetio, pa sam uveče, na svenoćnoj službi, i zatim na liturgiji, i posle toga u vozu, na putu za Moskvu, sve vreme bez prestanka ponavljao: „Pomiluj me, Bože, po velikoj milosti Tvojoj“ i „Verujem u Jednoga Boga Oca, Svedržitelja“, dok nisam, pred zoru, zaspao u kupeu, uz monotono kloparanje točkova. Gospod je udesio da i u kupeu budem sam, pa sam mogao na miru da se molim.
Ujutru pravo sa stanice odem u Izdavačko odeljenje Patrijaršije, a tamo – čeka me Viktor Burdjuk. S knjigom! Bila je zavijena u svilenu tkaninu i potpuno netaknuta. I to baš ona koja je pripadala vladici, ona koju je on nasledio od svoga oca-sveštenika. Viktor nije rekao kako ju je našao. A i ja, uočivši umoran i surov izraz na njegovom licu, ništa nisam pitao. Kasnije sam, po izvesnim detaljima, shvatio da je Viktor u pomoć pozvao neke svoje poznanike iz ranijeg, zatvorskog života.
Predao sam knjigu vladici Pitirimu. Hvala Bogu, on me nije čak ni prekoreo. To je prava plemenitost i pravo snishođenje! To je prava hrišćanska ljubav!
Sav radostan odmah pozovem oca Rafaila.
Jeste li videli, Georgije Aleksandroviču, kako je Gospod blizu?! – nadahnuto reče otac Rafailo.
Još me pita jesam li video?!
Kolja Blohin uspešno je propio petsto rubalja i naši odnosi se vratiše u raniji kolosek. S tom razlikom što mi više nije padalo na pamet da štampam knjige zajedno s njim. Samo sam njegove priče, koje je pisao u zatvoru, kasnije objavio u našem manastirskom izdanju.
To mi je bio nauk jednom zasvagda: ne treba istovremeno služiti Bogu i mamonu. Na svojoj koži osetio sam šta to znači. Ako se čovek ne trudi da kombinuje jedno i drugo, Gospod će u svoje vreme Sam poslati sve što je potrebno. To nije samo moje iskustvo. Jedan moj drug je svojevremeno zapao u sličnu situaciju, samo što je ulog u njegovom slučaju bio daleko ozbiljniji. I sad ga ja ponekad pozovem telefonom i pitam: „Hoćeš li da spaseš dušu i zaradiš milion?“ – a on odgovara: „Zvuči primamljivo!“ – a obojica znamo da je to samo šala.

Preveo Milan Radovanović

5 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *