NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

KRŠENJE CRKVENOG TIPIKA ILI KAKO SMO KNEZ ZURAB ČAVČAVADZE
I JA PREKRŠILI VELIKI POST

Godine 1998. prefekt centralnog okruga Moskve, gde se nalazi naš Sretenjski manastir, Aleksandar Iljič Muzikantski, pričao mi je o svom putovanju u grad Grozni (u Čečeniji) i o užasnim uslovima u kojima je tamo živela tada već malobrojna pravoslavna zajednica. Kad sam čuo tu priču, zajedno s bratijom manastira zatražim od Njegove Svetosti patrijarha Aleksija blagoslov da prikupljamo pomoć za hramove Groznog. U roku od tri dana do vrha smo napunili ogromnu kamionsku prikolicu namirnicama, lekovima i odećom. Uz to, naši parohijani dali su i dosta novca, mi smo dodali od manastirskih sredstava, tako da je dobijena suma bila, za ona vremena, poprilična. Bilo je dirljivo gledati kako su ljudi davali ponekad i ono što im je najneophodnije, radujući se što bar nečim mogu da pomognu svojoj sabraći.
Aleksandar Iljič Muzikantski uspeo je preko moskovskih vlasti da se s vlastima tadašnjeg čečenskog lidera Mashadova dogovori o našem putovanju i podeli uskršnje pomoći hrišćanima Groznog. Jevgenije Aleksejevič Parhajev, direktor patrijaraških radionica u Sofrinu, priložio je za bombardovani i opljačkani hram u Groznom sve što je neophodno za bogosluženje.
Polazak je bio planiran za ponedeljak Stradalne sedmice. Dva dana uoči polaska ispričam svom drugu Zurabu Čavčavadzeu o tom svom putovanju i zamolim ga da se pobrine o mojoj majci ako mi se nešto desi. Ali Zurab odmah odluči da i on obavezno mora sa mnom. Nagovarao sam ga i ubeđivao da on kao muž i otac nikako ne treba da rizikuje – ništa nije pomoglo. Knez je bio nepokolebljiv. Čak se pozvao na to da su njegovu prababu, kneginju Nino Čavčavadze, krajem XIX veka oteli Čerkezi, ali je ubrzo bila oslobođena. Tobože, to je dobar znak da će putovanje biti uspešno. Na kraju moradoh da pristanem, tako da moj verni drug i ja, praćeni molitvama Njegove Svetosti patrijarha Aleksija, oca Jovana (Krestjankina) i drugih pečorskih staraca, krenusmo na put, u grad Grozni.
Pred nama se otkrio užasan prizor. Grozni je posle bombardovanja bio u ruševinama, nismo naišli ni na jednu čitavu višespratnicu. Jedva smo nekako od čečenske carine izmolili dozvolu da prenesemo nekoliko flaša kahorskog crnog vina za službu u hramu. U Ičkeriji (tako se u tom kratkom periodu Čečenija zvala) alkohol je bio zabranjen. Hvala Bogu, dobro smo prošli i s novcem koji sam ja vezao oko tela i krišom preneo preko granice. Ta sredstva bila su namenjena pre svega ruskim stanovnicima Groznog, jer oni već nekoliko godina ne dobijaju ni p/k te ni penzije, niti bilo kakvu novčanu pomoć. Jedan deo novca bio je za sveštenika, drugi za majke koje su po Čečeniji tražile svoje zarobljene sinove.
Smestili smo se u sedištu grupe zvaničnog predstavnika predsednika Rusije u Čečeniji. Bio je to mali plac iza aerodroma Severni, s dve drvene kasarne. U prvoj je bilo zvanično predstavništvo predsednika Rusije u Ičkeriji. Tu je živelo nekoliko generala i oficira, tu smestiše i nas dvojicu. U drugoj kasarni bilo je smešteno šezdeset specijalaca. Njihov zadatak, kako mi je objašnjeno, bio je da, u slučaju napada, odbranu drže petnaest minuta – dok oficiri ne unište dokumenta i mašine za šifrovanje.
Dočekani smo veoma toplo. Dali su nam jednog od naših oficira kao pratnju, ali rukovodstvo nas je pošteno upozorilo da u složenoj situaciji taj oficir teško može da nam pomogne, osim što može junački da umre za nas. Po naređenju Mashadova, u pratnju su nam dodata četiri naoružana Čečenca. Na naše uznemireno pitanje da li je to obezbeđenje pouzdano, odgovor je bio sledeći: budite srećni ako vas usput ne prodaju za sitne pare. Zurab i ja odlučismo da to shvatimo kao šalu jer bismo u protivnom pali u depresiju.
Do kasnih večernjih sati razvozili smo namirnice i stvari, delili novac. Deo hrane i lekova odneli smo u dečji vrtić. U razrušenom hramu Arhistratiga Mihaila sreli smo se sa sveštenikom, ocem Jevtimijem, i dogovorili da za dva dana, na Veliki četvrtak, vršimo službu. Na liturgiji je trebalo da se okupi nekoliko stotina preostalih hrišćana iz celog Groznog. Država ih je prepustila na milost i nemilost sudbine. Teško se može opisati ono što su ti ljudi preživeli u proteklih nekoliko godina. Bili smo srećni što bar nečim možemo da im pomognemo.
Posle rata je stepen mržnje prema Rusima bio takav da im je ponekad bilo zabranjeno čak i da zasade bašticu kako bi se koliko-toliko prehranili. Dok smo prolazili kroz grad, donja mantija bila mi je sva ispljuvana, ali Zurab i ja trudili smo se da ne obraćamo pažnju, da ne izazovemo nešto gore.
Trebalo je da rešimo još neka pitanja, pa nam je predloženo da umesto u predstavništvu predsednika Rusije prenoćimo negde u gradu, i to bez pratnje našeg oficira. Oficir se, naravno, tome kategorično usprotivio, ali Zurab i ja odlučismo da se oslonimo na volju Božju i na poštenje predstavnika čečenske vlade koji je bio u našoj pratnji. Oficir nas upozori da u tom slučaju on sa sebe skida svaku odgovornost, a zatim nas nevoljno ostavi i ode. A nas povezoše nekud na periferiju Groznog, u privatnu kuću.
Naravno, nije nam bilo svejedno. Ali sve je dobro prošlo. Ljubazno smo primljeni u velikoj čečenskoj porodici. Glava porodice je čovek veoma uticajan u ovim krajevima, a inače je odrastao u centralnoj Rusiji i bio inženjer u gradu Ivanovu. Dobar deo noći proveli smo u razgovoru i pred nama se otvorila druga strana ove tragedije, strana koja se ticala mnoštva običnih čečenskih porodica. Rešili smo gotovo sve svoje nedoumice. Ponoć je odavno prošla kad sam očistio ispljuvanu donju mantiju i posle usrdne molitve Zurab i ja zaspasmo čvrstim snom.
Kad je svanulo, a to je bila Velika sreda, sa istom onom grupom Čečena-pratilaca krenusmo nazad, kroz razrušeni grad. Primetih da naši pratioci danas izgledaju već druželjubivije. Izgleda da im je imponovalo što nismo odbili da radi svojih poslova prenoćimo u nepoznatoj kući.
Tek kasno uveče, umorni od mnoštva događaja (među kojima je, nažalost, bila i jednočasovna potera za našim automobilom: jurili su nas neki naoružani tipovi u maskirnim uniformama, potpuno nepoznati čak i našim pratiocima), stigosmo na aerodrom Severni, u vojnu bazu.
Prilazeći kasarni, Zurab i ja već smo se pripremali za vruć čaj s hlebom i jedva smo čekali da pročitamo službu na Veliki četvrtak koju smo poneli iz Moskve, zatim pravilo pred Sveto pričešće, a posle toga – u horizontalu do jutra. Da smo samo znali šta nas u kasarni čeka!
Na vratima nas nestrpljivo sačekaše dva oficira, snažno nas izgrliše i ispričaše kako se vojnici nisu više nadali da će nas videti žive, a kad su saznali da smo zdravi i čitavi, pripremili su nam svečani doček.
Zakoračismo u kasarnu i obojica se skamenismo: ogroman sto nasred kasarne bio je pretrpan nebrojenim jelima. Bili su tu i vrući komadi jagnjetine, i pečeno prase, i specijalno pripremljena riba… Na jednoj velikoj polici stajala je papirna ikona u okviru, a pred njom je gorela parafinska sveća… Domaćini su za nas učinili sve što je bilo u njihovoj moći. A mi smo sa užasom posmatrali to gastronomsko izobilje i oficire, radosne zbog našeg povratka, kako nas opkoljavaju i bučno pozivaju da sednemo za sto.
Ja stvarno ne mogu… Nikad u životu nisam prekršio Veliki post! – prošaputa Zurab.
Šta smo mogli? Da se upuštamo u objašnjavanje strogosti Stradalne sedmice? Da tim ljudima, koji su se od sveg srca potrudili radi nas, očitamo bukvicu kako se po crkvenim pravilima danas ne jede ni ulje, a kamoli meso? Moram priznati, ni u najgorem košmaru Zurab i ja nismo mogli tako nešto da sanjamo… Ali obojica smo osećali da će sva ta naša potpuno ispravna objašnjenja u ovom trenutku pred Bogom biti daleko veći greh nego što je ovo neočekivano kršenje posta.
Za ceo život smo Zurab i ja zapamtili tu dugačku i predivnu trpezu, punu istinske hrišćanske ljubavi.
Narednih godina je bratija našeg manastira više puta imala priliku da poseti Čečeniju i druge vojne garnizone i ako bi putovanje padalo u vreme posta, uvek smo unapred usrdno molili da se naša gastronomska ograničenja uzmu u obzir.

Preveo Milan Radovanović

5 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *