NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

MOŠTI SVETOG TIHONA

Jedna od tajni crkvenog života sovjetskog vremena bila je i sudbina moštiju Svetog patrijarha Tihona, sahranjenog 1925. godine u Malom hramu moskovskog Donskog manastira. Godine 1946. na parastosu kraj njegove grobnice mitropolit kruticki i kolomenski Nikolaj (Jaruševič) s tugom je rekao: „Sada smo se molili samo nad grobom Njegove Svetosti. Njegovo telo nije ovde.“
Postojali su ozbiljni razlozi za ovakvo uverenje. Nikoga ne bi začudilo da su posmrtni ostaci patrijarha Tihona uništeni. Jer, ako su pravoslavni upokojenog predstojatelja Ruske crkve doživljavali kao svetitelja, to mora značiti da je mržnja boljševika bila prevelika čak i za ostrvljeni sovjetski militantni ateizam. Na spisku neprijatelja sovjetske vlasti, objavljenom u jednom od brojeva Izvestija, patrijarh Tihon bio je pod brojem jedan.
Pričalo se da je 1927. godine, posle zatvaranja Donskog manastira, patrijarhov kovčeg po nalogu vlasti izvađen iz grobnice i spaljen u krematorijumu, zbog bojazni da će njegove mošti i grob postati mesto poklonjenja. Po drugim informacijama, monahinje su posmrtne ostatke Njegove Svetosti tajno iznele i sahranile na Nemačkom groblju u Lefortovu. Pobornici treće verzije tvrdili su sledeće: monasi su shvatali da vlasti mogu da oskrnave patrijarhove posmrtne ostatke, pa su ih ubrzo posle pogreba izvadili i ponovo sahranili negde u nekropoli Donskog manastira.
Sve ove pretpostavke kao da su potvrđene kada se, 1932. godine, predvodnik crkvenih raskolnika-obnovljenaca, podržavanih od sovjetske vlasti, „mitropolit“ Aleksandar Vedenski pred svojim sledbenicima pojavio u arhijerejskim odeždama u kojima Moskovljani odmah prepoznaše dragocene odežde sašivene specijalno za patrijarha Tihona, u čuvenoj fabrici poznatih trgovaca, braće Olovjanišnjikovih. U tim je odeždama patrijarh Tihon i bio sahranjen.
Pa ipak, nada da će mošti toliko voljenog patrijarha jednog dana biti pronađene, u Crkvi je i dalje bila živa.
Čim je monaški život u Donskom manastiru počeo da se obnavlja, jedna od prvih molbi s kojom se malobrojna bratija obitelji obratila svome nastojatelju, patrijarhu Aleksiju II, bila je da se započne traganje za moštima Svetog Tihona. Njegova Svetost s radošću blagoslovi taj naš trud. Da smo samo mogli znati s kakvim će događajima to biti povezano i kako će se sve lepo završiti!
Ubrzo se ukaza zgodna prilika. Naime, počelo je renoviranje Malog hrama Donskog manastira. Hram je zatvoren na nekoliko meseci i to je bilo zgodno vreme da se započnu iskopavanja… Ipak, nekako su se uvek pojavljivali neki razlozi da se traganje odloži, a renoviranje hrama je u međuvremenu završeno. Službe u hramu ponovo krenuše svojim redom, mi ne iskoristismo pogodne čase. U stvari, iskreno govoreći, tada smo se zaista lakomisleno, čak veoma glupo poneli prema patrijarhovom blagoslovu, pravdajući se kojekakvim „razlozima i okolnostima“. I to nam se ubrzo olupalo o glavu. Mada, kao i uvek, Gospod je i naše greške usmerio na opšte urazumljenje i proslavljanje Svoga vernog Svetog novomučenika, patrijarha Tihona.
Bio je novembar 1991. godine. Manastirski namesnik, arhimandrit Agatodor, po završetku renoviranja ode na službeno putovanje a mene, kao najstarijeg, ostavi u manastiru. Nije bilo naročito mnogo posla, ako se ne računa neprijatan konflikt s nekakvim čudnim ljudima koji nam se natovariše na vrat. Oni su se predstavili kao sveštenici i mirjani Ruske zagranične crkve, mada, kako se kasnije ispostavilo, nisu s njom imali nikakve veze. Pravili su nered i skandale u pokušaju da po svaku cenu u manastiru zavedu svoja bogosluženja, bez patrijarhovog blagoslova. Mi smo ih nagovarali i savetovali koliko smo mogli, ali kad na kraju shvatismo da ništa ne pomaže, nezvane goste odlučno izbacismo iz manastira. Oni su nam, izgleda, to dobro zapamtili.
Osamnaestog novembra praznovali smo dan kada je, 1918. godine, na Pomesnom saboru Sveti Tihon izabran za sveruskog patrijarha (on je bio jedan od trojice kandidata i žreb je pao na njega). Bio sam dosta prehlađen, ali sam toga dana ipak služio liturgiju, a zatim i parastos: bila je to i godišnjica smrti oca Rafaila (Ogorodnjikova). I inače, 18. novembar je za mene nekako neobičan datum. Na taj dan 1988. godine poginuo je otac Rafailo, a 1993. umrla Valentina Pavlovna Konovalova, „žena moskovskog trgovca“, duhovna ćerka oca Jovana. Slučaj o kome pričam takođe se dogodio 18. novembra. Ali sve ovo pominjem samo usput.
Tada sam prvi put u svom svešteničkom životu na liturgiji pripremao Darove koji se čuvaju za pričešćivanje bolesnika. Jeste da se po crkvenim pravilima to radi na Veliki četvrtak, ali prethodne noći mi je došao prijatelj, vajar Vjačeslav Mihailovič Klikov, s molbom da hitno pričestim njegovog bolesnog poznanika i nad njim izvršim Svetu tajnu jeleosvećenja. Ispostavilo se, međutim, da u našem hramu nema Svetih darova koji se čuvaju za pričešćivanje bolesnika, tačnije: nikada ih nije ni bilo.
Hvala Bogu, s Klikovljevim bolesnim prijateljem sve se dobro završilo. Tokom noći sam nad njim izvršio jeleosvećenje, a ujutro ga je pričestio sveštenik iz drugog hrama. Ali da se više ništa slično ovome ne bi događalo, ja, pod rukovodstvom našeg starog jeromonaha oca Danila, pripremim Svete darove za bolesnike i položim ih u specijalni relikvijar na prestolu.
Posle večernje službe dođe mi u posetu moj drug Zurab Čavčavadze i donese teglu slatkog od maline. To slatko je mnogo dobro protiv prehlade. Sedimo tako uz slatko i čaj, kad zove dežurni telefonom i uznemireno saopštava da pred kapijom stoji nekoliko vatrogasnih kola a njihov komandir tvrdi da hitno moraju u manastir, da ugase neki požar.
– Zar kod nas nešto gori? – začudih se.
– Ne, naravno! – reče dežurni. – Jedino ako njihovom komandiru nešto u glavi ne gori…
Sve mi odmah postade jasno. Blizu nas ima jedna vatrogasna stanica, a njeni rukovodioci se druže sa ocem Agatodorom. Jedan od oficira mnogo voli da zasedne s njim i da filozofira o životu. Jednom je on, pod dejstvom pojačane koncentracije alkohola, u toj filozofiji već pokušavao da usred noći prodre u manastir. Sad se, očigledno, situacija ponavlja.
Spustim slušalicu, ali ne prođe ni minut, opet zazvoni telefon. Dežurni reče da vatrogasci i dalje nasrću. To je već bilo previše. Zurab i ja se obukosmo, a ja se već preznojio od čaja i slatkog pa se ogrnuh malo toplije, i pođosmo da vidimo o čemu je reč.
– Šta se to događa? – viknem ja tako da se čuje s druge strane kapije.
– Požar! Kod vas je požar! – viču oni.
– Šala vam nije nimalo zanimljiva.
– Stvarno vam kažemo, imali smo poziv!
– To je greška, možete sami da se uverite – rekoh im i odškrinuh kapiju.
Kraj manastirskih zidina stvarno su stajala dvoja vatrogasna kola s kompletnim ekipama. Ljudi u blistavim šlemovima uđoše u manastir. I sami su bili u nedoumici.
– Zvala je neka žena, mislili smo da je od vas. Kaže: „U Donskom je požar, krenite odmah.“
Ja im ponudim da zajedno obiđemo manastir ne bi li se uverili da je zaista posredi nesporazum. Krenusmo prema centralnom trgu. Već se hvatao sumrak, ali sve se još jasno videlo. Uobičajena tišina i mir, nigde ništa neobično.
– Eto vidite – osmehnuh se ja vatrogascima.
I upravo u tom trenutku na prozorima Malog hrama Donskog manastira nešto jako sevnu, stakla se rasprštaše i kroz prozorske okvire pokulja narandžast plamen s kolutovima crnog dima.
Vatrogasci pojuriše prema svojim kolima, a Zurab i ja ostadosmo da blenemo u požar. Zatim kao pomahnitali povikasmo:
– Požar!!! Požar!!! – i jurnusmo prema hramu.
Pored nas protutnjaše vatrogasna kola. Hram je već sav bio u plamenu. Vatra je besnela u prozorskim oknima, a mračni stub dima kuljao je prema večernjem moskovskom nebu.
Neću mnogo da opisujem tu strašnu noć. Tek u dva po ponoći vatrogasci nam dozvoliše da uđemo u hram. Ono što smo ugledali bilo je zaista užasno. Crni zidovi i svod, ugljenisani okviri za ikone, ugljenisane ikone, sve zaliveno vodom, nepodnošljiv miris gareži…
Jedan vatrogasac povede me u dubinu hrama i usput izloži prvu verziju o mogućem uzroku požara. Najpre je, po njegovim rečima, planulo kraj patrijarhovog nadgrobnog spomenika, a pošto su zidovi hrama bili ofarbani zapaljivom uljanom bojom, plamen se momentalno proširio.
– A ovo je stvarno čudno – reče vatrogasac pokazujući ikonostas.
Drvene grede i ikone nisu izgorele, samo su od gareži pocrnele. Ikonostas je
ostao čitav. Sav uzbuđen uđem u oltar i vidim da je i ovde, osim što ima gareži, sve netaknuto. Vratim se do oficira, a on stoji i u nedoumici gleda oko sebe.
– Sve ispred ikonostasa izgorelo je, a on je zbog nečega ostao čitav. Nije valjda od metala? Koliko mi se čini, trebalo bi da je od drveta…
– Od vrlo starog drveta.
– Pa kako onda nije izgoreo? Čudno…
– A da!.. Pa mi smo jutros na presto stavili Svete darove! – setih se ja.
– Šta ste stavili?
Pokušah da mu objasnim. Oficir učtivo sasluša, malo se nakašlja i upita:
– Vi ozbiljno mislite da to ima veze sa zaštitom drveta od vatre?
– Ne znam. Jednostavno konstatujem da smo jutros na presto stavili Svete darove.
– M-hm… da – promrmlja oficir. – Uostalom, to se ponekad dešava. Sve unaokolo gori, a pojedini predmeti ostaju čitavi. U našem poslu svašta možeš da vidiš.
Istoga dana pokrenuta je istraga. Ispostavilo se da je žarište požara zaista bilo pored same grobnice Svetog Tihona. Prozor je tu uvek odškrinut i, po pretpostavci islednika, počinilac je kroz prozor ubacio najobičniju zapaljivu bombu. Zidovi, ofarbani uljanom bojom, odmah su zahvaćeni vatrom. Zločinac je imao dovoljno vremena da neprimećen iziđe iz manastira, zajedno s poslednjim posetiocima.
Razjašnjeno je i to kako je požar tako brzo otkriven. Jedna naša parohijanka stanuje preko puta Donskog manastira i ima običaj da večernje molitve čita na terasi. Ona je ugledala blesak kroz prozor hrama i odmah telefonirala vatrogasnoj službi.
Dva dana docnije u izgorelom smo hramu služili svenoćno bdenije uoči Sabora Svetog arhistratiga Mihaila. Hor peva „Hvalite ime Gospodnje“, ja obavljam praznično kađenje, a ljudi stoje u svome voljenom hramu i ne mogu da zadrže suze gledajući zidove pocrnele od čađi i okvire za ikone pretvorene u ugarke. Nismo službu preneli u drugi manastirski hram, nismo želeli da vernici shvate ovaj događaj kao neko veliko iskušenje. Jednostavno se desilo, najobičnija slučajnost, a Gospod će našu zbunjenost i žalost okrenuti na radost i trijumf vere, na uzdanje u Njegov sveblagi i nedokučivi Promisao. Upravo o tome sam našim parohijanima te večeri u propovedi i govorio.
Trebalo je ponovo pristupiti renoviranju hrama. Nije prošlo ni nedelju dana otkako je renoviran i otkako vršimo službe u njemu, a evo, već drugi put, pruža nam se mogućnost da započnemo traganje za moštima Svetog Tihona.
Ponovo se tim povodom obratismo Njegovoj Svetosti i on potvrdi svoj blagoslov da se vrši iskopavanje, samo nam naloži da dejstvujemo oprezno i promišljeno. Razumeli smo njegovu zabrinutost. Bilo je onih koji su ga nagovarali da uopšte ne dozvoli iskopavanje jer su šanse da pronađemo svetiteljeve posmrtne ostatke bile vrlo male. A ako se rašire glasine, upozoravali su oprezni savetodavci, da smo tražili mošti patrijarha Tihona i nismo našli, onda će problema biti napretek. Raskolnici i nedobroželatelji Crkve odmah će razglasiti kako sam Sveti Tihon nije hteo da njegove mošti borave u patrijaraškoj crkvi. Ali, hvala Bogu, patrijarh Aleksije odlučno reče: ako otkrijemo mošti biće veliki praznik, a ako ih tamo nema, nećemo to ni od koga kriti.
Podmetači požara nisu pronađeni. Manastirska bratija i pojedini parohijani pretpostavljali su ko bi to mogao biti, ali se čak nekako u duši sažališe na te ljude i prepustiše ih milostivom sudu Božjem. Utoliko pre što je sada, kad je vreme proteklo, postalo jasno da je zločin bio dopušten po Promislu Božjem. Upravo u vreme drugog renoviranja Malog hrama Donskog manastira, koje je prilično potrajalo, pronađene su svetiteljeve mošti.
Na praznik Sretenja Gospodnjeg uveče odslužismo moleban pred grobnicom patrijarha Tihona i pristupismo iskopavanju. Za to je znao vrlo mali broj ljudi: Njegova Svetost patrijarh Aleksije II, nekoliko monaha, dva starca – arhimandrit Kiril iz Trojice-Sergijeve lavre i arhimandrit Jovan iz Pskovsko-Pečorskog manastira – i oni koje smo zamolili da nam pomognu: Vjačeslav Mihailovič Klikov sa svojim radnicima i umetnik Aleksej Valerjevič Artemjev. Radovima je rukovodio naučnik-arheolog Sergej Aleksejevič Beljajev. On je učestvovao i u otkrivanju moštiju prepodobnog Amvrosija Optinskog, bavio se iskopavanjima u Divejevu i Hersonesu.
Najpre smo skinuli nadgrobnu ploču. Mermer je od požara postao gotovo smeđ. Na dubini od oko trideset centimetara naiđosmo na masivnu mermernu ploču s natpisom: „Svjatjejši Tihon, Patrijarh Moskovski i cele Rusije“. Upravo takva je bila titula ruskih patrijaraha početkom dvadesetog veka. Pronalazak nam dade novu snagu. Nastavismo kopanje i na dubini od oko pola metra ugledasmo ono što smo tražili: kameni svod grobnice. Utrostručenom snagom prionusmo na posao – do jutra smo bili pažljivo raščistili celu grobnicu. A kada nam pođe za rukom da iz svoda izvučemo nekoliko kamenova, ja u otvor gurnem upaljenu sveću i zavirim. Grobnica je bila prazna. Svetlost sveće obasja samo prašnjave pramenove stare paučine.
Kad to rekoh drugovima, svi u iznemoglosti klonuše na pod, ko se gde zatekao. Nekoliko minuta svi su pokunjeno sedeli i ćutali. Zatim, jedan za drugim, počeše da prilaze i proveravaju: možda ja nisam dobro video, možda su u prostranoj grobnici ostale bar čestice moštiju ili komadići kovčega, ako su eventualno otpali prilikom otvaranja patrijarhovog groba! Međutim, baš ništa nisu našli… Potvrđivale su se naše najgore zebnje.
Kad malo dođosmo k sebi, odlučismo da bar dokumentujemo razmere i stanje grobnice. Neko krenu da meri dužinu i pritom šipka, duga dva metra, neočekivano cela prođe nekud u desnu, a zatim i u levu stranu. Isto se ponovilo i sa šipkom dugom osam metara. Žurno pregledasmo podzemni objekat i ubrzo nam postade jasno da nismo naišli na grobnicu, nego na deo podzemnog sistema za grejanje hrama. To su kamene cevi, uzidane ispod poda, kroz koje je prolazio vruć vazduh iz peći. Taj „kalorifer“ je na mestu patrijarhovog groba iz nekog razloga znatno proširen, tako da zaista liči na grobnicu. Osim toga, sudeći po izgledu, taj deo je bio ozidan skorije od ostalih delova podzemnog objekta. Možda je to stvarno bila rasturena grobnica? A možda se grob nalazi na mnogo većoj dubini, a ovo što smo našli samo je lažna grobnica, ozidana da zbuni boljševike i navede ih na pomisao da je sanduk s patrijarhovim telom već izvađen i zakopan negde drugde?
Povrh svega, otac Danilo dovede nekog dedicu koji nam je „garantovao“ da Sveti Tihon nije sahranjen na tom mestu, nego pet metara istočnije. Mišljenja se podeliše pa ujutru otidosmo kod Njegove Svetosti da nam on blagosilja šta dalje da radimo. Ispitavši sve detaljno, patrijarh blagoslovi da kopanje nastavimo na istom mestu.
Najzad, negde predveče pred nama se pojavi prava patrijarhova grobnica. Ovoga puta dileme nije bilo. To je bio veliki objekat pokriven ogromnom pločom, koja, srećom, nije bila monolitna, nego se sastojala od nekoliko masivnih kamenih blokova. Podigosmo jedan od njih, ja se pružih na stomak i spustih sveću unutra. Iz podzemne grobnice odmah me zapahnu miris prolećne svežine, toga se dobro sećam. Svi ostali sabiše se oko otvora. Ispred mene se nalazio fino izrezbaren hrastov sanduk. Po opisu mi je bio dobro poznat. Na njemu – mermerna tablica. Uz treperenje sveće pročitah: „Patrijarh Moskovski i cele Rusije Tihon“.
Nismo mogli da verujemo koliku smo sreću imali. Otac Agatodor odmah ode da telefonira patrijarhu Aleksiju. Bilo je već kasno, oko ponoći, ali u patrijaršiji je tek bila okončana sednica Svetog sinoda. Dvadesetak minuta kasnije Njegova Svetost već je bio u Donskom manastiru. Do njegovog dolaska uspeli smo da ostale kamene blokove podignemo iznad grobnice i patrijarha smo dočekali prazničnim zvonima. Bila je ponoć, zvonila su zvona, sve kao da je Vaskrs.
Teško je opisati šta smo sve osećali te noći, stojeći kraj otvorenog groba Svetoga Tihona. Činilo se neverovatnim da se sve završilo i da su mošti pred nama. Zasigurno se i patrijarh Aleksije osećao isto tako. Uprkos tome, on mi reče:
Pa ipak, treba pogledati da li su mošti stvarno tu.
Ja uzmem epitrahilj, jer se mošti mogu dodirivati samo u sveštenim odeždama, siđem u grobnicu, otpustim eksere i pridignem izrezbareni poklopac kovčega. Srce mi je stalo kad sam uvukao ruku. Pod prstima osetih najpre tkaninu, a zatim rame…
– Tu su!!! – viknem iz sveg glasa.
– Stanite! Dovoljno je! Nazad, odmah nazad! Brže zatvarajte! – dopirao je odozgo uzbuđeni patrijarhov glas.
To se dogodilo 19. februara. Posle tri dana u manastir dođoše Njegova Svetost, članovi Sinoda i duhovnici Trojice-Sergijeve lavre: arhimandrit Kiril i arhimandrit Naum. Podigosmo trošni poklopac sanduka, s koga su se osipali izrezbareni detalji, i pred nama se pojaviše netruležne mošti Svetog Tihona, pokrivene patrijaraškom mandijom od kadife.
Nekoliko dana kasnije obavili smo omivenje svetih moštiju, po drevnom obredu, obukli ih u nove arhijerejske odežde i smestili u kivot izrađen specijalno za tu priliku. Na patrijarhu su bile one čuvene odežde, sašivene u fabrici Olovjanišnjikovih. Posle toga smo još dugo lupali glavu kako su iste te odežde mogle da se nađu kod lažnog mitropolita Vedenskog.
Iako je vlažnost u grobnici bila veoma visoka, iako je telo patrijarha Tihona pod zemljom bilo šezdeset sedam godina, mošti su bile potpuno sačuvane. Zanimljivo je da se jedna od panagija (naprsna ikona, simbol arhijerejske vlasti) na grudima Svetog Tihona, napravljena od mamutove kosti, potpuno pretvorila u prah – ostao je samo srebrni okov. Tada se nehotice setismo stiha iz Psaltira: Čuva Gospod sve kosti njihove.“ Ovde je, međutim, osim kostiju Svetog patrijarha, očuvan i veći deo tela. A takođe i veliki patrijaraški paraman, brojanice, monaški paraman, krstić koji je nosio oko vrata, dragocena zlatna panagija koju je patrijarh, još kao arhiepiskop jaroslavski, dobio na poklon od sveštenstva i parohijana te eparhije. Čak je pronađena i grančica vrbe (Sveti Tihon sahranjen je na Cveti) i bočica s miomirisnim ružinim uljem, koje su na patrijarhovo telo pre pogrebenja izlili.
Posle izvesnog vremena naš arheolog Sergej Aleksejevič Beljajev ipak je uspeo da se dokopa informacije kako su se patrijaraške odežde našle kod lažnog mitropolita Aleksandra Vedenskog. U fabrici Olovjanišnjikovih sašivene su dve takve odežde, a ne jedna. Ona koja je zaista pripadala Svetom Tihonu sada je izložena u muzeju moskovskog Donskog manastira.

Preveo Milan Radovanović

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *