NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

ISTERIVANJE DEMONA

Samo sam jednom prisustvovao molitvi za isterivanje demona, kod igumana Adrijana, i to mi je više nego dovoljno. U prepunom hramu odjekivali su užasni i bukvalno neljudski krici. Ljudi su urlali, blejali, vrečali i kokodakali. I psovali su da je sramota bilo slušati. Neki bi se zavrteli kao čigra, pa bi onda celom težinom grunuli na pod. I videlo se da oni ni sami ne znaju šta će im se sledećeg trenutka desiti. Jedan intelektualac, sav prestravljen, jurio je po hramu i groktao kao vepar. Tek kad ga silom dovedoše svešteniku i okropiše svetom vodom, on se, sav iznemogao, spusti na pod.
Isterivanje demona je naročiti moleban, koji se vrši nad ljudima obuzetim nečistom silom. Jezivo je čak i opisivati ono što se tu dešava, a još je strašnije prisustvovati takvome molebanu. Stvarno ne znam kako je otac Adrijan sve to izdržavao.
Svoj monaški put otac Adrijan započeo je u Trojice-Sergijevoj lavri. Tamo je takođe vršio ove molebane, ali ne baš javno, nego po strani, u nekoj crkvici u koju turisti nisu zalazili. Priča se kako su jednom u manastir doputovali visoki sovjetski zvaničnici i hteli su, na svoju nesreću, detaljno da pogledaju sve „kulturno-istorijske spomenike“, bez izuzetka. Između ostalih i hram iz koga su dopirali čudni krici.
Nije se imalo kud, monasi ih odvedoše u crkvu gde je otac Adrijan, sav razbarušen, zamuckujući čitao egzorcističke molitve. Zvaničnici se skameniše ugledavši ljude kako se, uz divljačko urlanje, valjaju po podu. E sad zamislite na šta su tek ličili visoki zvaničnici kada jedna dama iz njihove grupe, inače visoki sovjetski činovnik, iznenada stade da sikće, zatim da na sav glas mjauče, kao mačor u februaru, pa se zakotrlja po podu, a na kraju, povrh svega, poče da se dernja, i to su bili takvi nepristojni izrazi kakve ni ljudi upućeni u te stvari u životu nisu čuli!
Nekoliko dana kasnije dotična dama ponovo doputova u manastir. Ovoga puta je došla sama. Nađe mucavog igumana Adrijana i postavi mu samo jedno pitanje: šta joj se to dogodilo.
Otac Adrijan bio je prost čovek, pa joj prosto i odgovori:
– U tebi čuči demon! Od njega su ti sve nevolje.
– Zašto baš u meni?! – usprotivi se dama.
– E, to nemoj mene da pitaš, pitaj njega! – i otac Adrijan pokaza prstom prema ikoni Strašnog suda, pravo u jezivi prikaz rogatog, odvratnog bića. Ali čim vide kako gošća preblede, požuri da je uteši:
– Čekaj, stani malo, nije sve tako crno. Možda je Gospod to dopustio da bi te kroz bolest priveo veri.
Kao da je slutio! Dama poče da dolazi u Lavru, ispovedi se za ceo dotadašnji život, pričesti se i napadi đavoimanosti više joj se nisu ponavljali. Uskoro joj otac Adrijan saopšti da više ne dolazi na molitve za isterivanje demona, nije potrebno: vera u Hrista i život po zapovestima Božjim, učešće u Svetim tajnama Crkve – sve to nečistu silu izgoni iz ljudske duše.
Ali sam iguman Adrijan je posle toga imao novih problema: dama nije skrivala svoj novi odnos prema veri. Izbio je skandal, te je, na kraju krajeva, starešina Lavre pod pritiskom vlasti igumana Adrijana poslao daleko odatle, u provincijski Pečorski manastir, kako bi odgovorni sovjetski drugovi mogli bezbrižno da dolaze na ekskurzije u Trojice-Sergijevu lavru, da pijuckaju liker sa ocem ekonomom i dubokomisleno rasuđuju kako, eto, i u Crkvi ipak „ima nešto“.
Mala digresija. Sećam se kako je, u svojoj propovedi, jedan mlađi arhijerej evocirao uspomene na minula vremena, pa reče i to da su se crkveni administratori njegove generacije borili za interese Crkve, između ostalog, i po cenu sopstvene jetre. Reče, i zaplaka!
Ne znam da li mu je bilo mnogo žao samoga sebe ili je stvarno već imao problema s jetrom. Ali znam da nikada neću baciti kamen na takve arhijereje i sveštenike. Prvo, zato što ni sam nisam bezgrešan. A drugo, ti arhijereji i sveštenici, koji su u crkvenim trpezarijama čestvovali važne državne činovnike, referente za verska pitanja i sponzore, samo su radili svoj posao. Nisu oni samo na sebe preuzimali teret privrednog i administrativnog regulisanja crkvenog života, oni su omogućavali nekim drugim ocima, nekom Jovanu, Kirilu, Naumu ili Adrijanu, da vrše svoju službu, a milionima parohijana i poklonika da dolaze u hramove i manastire. Molim vas, nemojte ni vi na njih bacati kamenje: oni su svoj posao radili kako su mogli.
U Trojice-Sergijevoj lavri bio je čuveni ekonom, otac NN. Bratija ga i danas sa zahvalnošću pominje. Pamte ne samo njegovu dobrotu i predusretljivost nego i to što je na sebe preuzimao teret opštenja sa spoljašnjim svetom, štiteći tako ostale monahe u Lavri od sličnih briga. Ako bi se nad manastirom nadvila napast u vidu nekakve kontrole ili posete visokih i hirovitih gostiju, ili iskrsao zahtev za hitno rešavanje nekog komplikovanog pitanja u vezi s manastirskom ekonomijom, svi su znali da je tu otac NN i da će to on preuzeti.
Nego, da se vratimo isterivanju demona. Kasnije, posle mnogo godina, pričali su mi lekari-psihijatri na koji su način u Carskoj Rusiji razlikovali duševne bolesnike od đavoimanih. Vrlo jednostavno: lekar bi pred bolesnika stavio nekoliko identičnih čašica, sve s običnom vodom, a jednu s bogojavljenskom. Ako bi pacijent spokojno probao vodu iz svih čašica, upućivali su ga u bolnicu. Ako bi odbio da pije iz čaše sa svetom vodom i počinjao da besni i pada u nesvest, to je već bio slučaj za egzorcistu.
Isterivanje demona je uznemirujuća i veoma opasna stvar. Dovoljno je da jednom prisustvuješ takvom obredu pa da se u to uveriš. Uostalom, to važi samo za pravo isterivanje demona. Sigurno su česti i obični simulanti, ljudi s napadima histerije ili pravi duševni bolesnici. Naročito je odvratno kada sam „iscelitelj“ glumi isterivanje demona. Ali, hvala Bogu, tako nešto dešava se retko. Sveti Ignjatije (Brjančaninov) pisao je o takvim tipovima: „To je gluma, pogubna za dušu, to je najtužnija komedija kada starci preuzimaju ulogu drevnih svetih staraca iako nemaju njihove duhovne darove.
Demoni su kao paraziti u ljudskom telu. Možeš da ništa ne znaš o njima, čak i da ne veruješ u njihovo postojanje, ali oni stvarno borave, kao paraziti, u dušama ljudskim. Njihov domaćin i ne primećuje kako oni upravljaju njegovim mislima i postupcima. I ne može da shvati zašto mu se dešavaju čudne, rđave i apsurdne stvari i zašto mu se sav život pretvorio u srljanje iz jedne greške u drugu. Crkva ima sve mogućnosti za ispravljanje takvog života. Samo, stvar je u tome što čovek može da se isceli jedino ako promeni sebe. Sveštenikova molitva jeste delotvorna, ali ipak je to samo pomoć.
Naravno, nisu svi sveštenici sposobni za čin isterivanja demona. Otac Adrijan je tih, osamdesetih godina bio možda i jedini koji se toga prihvatao. Ne, čini mi se da je bio još jedan: otac Vasilije u Vask-Narvu u Estoniji.
Arhimandrit Jovan (Krestjankin) bio je skeptičan prema takvoj praksi. Nije on smatrao da je to nešto pogrešno, nego je bio ubeđen da od pogubnih duhovnih uticaja čovek mora da se leči ličnim pokajanjem, učešćem u Svetim tajnama Crkve i ulaganjem napora u ispunjavanje Hristovih zapovesti. On, doduše, nije odricao korist koju može doneti učešće u molebanima s egzorcističkim molitvama, nego se žalostio što oni koji na takve molitve dolaze, žele da se iscele, ali bez sopstvenog truda. A tako nešto se u duhovnom životu ne dešava.
Rekoh već da je isterivanje demona i teško i veoma opasno. Jednom sam, kao poslušnik, imao priliku da se nađem u parohiji oca Rafaila (Ogorodnikova), na slavi njegovog seoskog hrama, posvećenog Svetom Mitrofanu Voronješkom. Na svenoćnu službu pristiglo je bilo nekoliko sveštenika iz susednih parohija. Jednoga od njih sam posebno zapazio. Prvo zbog toga što su mu usta bila puna zlatnih zuba. A drugo, kada smo se spremali za spavanje (a svi smo bili u istoj sobi, jedni na krevetima, drugi na podu), on skide svoju donju mantiju i obuče drugu, naročitu donju mantiju bele boje, koju je specijalno poneo, za spavanje. Na moje zbunjeno pitanje šta to radi, on ozbiljno odgovori da ja, derište, mogu da spavam u gaćicama i majici, a on, sveštenik, mora da zaspi u donjoj mantiji. Šta ako se baš ove noći dogodi Drugi dolazak Isusa Hrista? Zar on, jerej Božji, da Gospoda dočeka u gaćama? Tada mi se veoma dopala takva njegova vera.
Još je zanimljivije bilo poreklo njegovih zlatnih zuba. Inače, kod sveštenika je to retkost. Dobro, možda i nije, poneko ima jedan ili dva zlatna zuba, ali ovome puna usta… Uglavnom, još neko ne izdrža, upita ga otkud mu takvi „ukrasi . Sveštenik sede na krevet, u svojoj beloj donjoj mantiji, podiže i noge na krevet, pa pri svetlosti noćne lampe ispripoveda okupljenima svoju životnu priču.
Pre nego što će postati sveštenik, rukovodio je mrežom oblasnih bioskopa. Na toj visokoj dužnosti je i pozlatio svoja usta. Sviđalo se čoveku. Ali bio je veoma pobožan, s obzirom na to čime se bavio. Živeo je samo s majkom i oboje su imali starca-duhovnika negde u Belgorodskoj oblasti. Nastade vreme i starac mu blagoslovi da se sprema za primanje svešteničkog čina. Godinu dana kasnije rukopoložiše ga i postaviše za nastojatelja seoske crkve blizu jednog većeg grada.
Tu je služio desetak godina. U međuvremenu je sahranio majku i s vremena na vreme odlazio kod svog duhovnika a i kod staraca u Pskovsko-Pečorski manastir. Jednom mu iz grada dovedoše đavoimanu devojčicu. Sveštenik najpre vrlo odlučno odbi da čita molitve za isterivanje demona, tvrdeći da još nije spreman za tako veliko delo. Ali na kraju majka te devojčice i ostala rodbina ipak ga nagovoriše. Shvatajući da je posredi vrlo ozbiljna stvar, sveštenik celu nedelju posveti postu i molitvi i tek tada, prvi put u životu, izvrši pomenuti obred.
Devojčica se iscelila. Svešteniku beše veoma milo. I zbog devojčice, a i zbog sebe. Zbog devojčice, jer je dete prestalo da se muči i da strada zbog grehova svojih roditelja, a zbog sebe, jer je osetio da nije mačji kašalj!
Prođe nekoliko nedelja. Jednom posle ručka on se zavali u fotelju kraj prozora i otvori oblasne novine – da vidi vesti. Pročita neki zanimljiv članak, spusti novine, i… zaledi se od užasa! Pred njim je stajao… on. Onaj što je bio isteran iz devojčice. Samo je stajao i pažljivo gledao sveštenika pravo u oči.
Od samog njegovog pogleda sveštenik u velikoj pometnji iskoči kroz prozor i udari da beži bez osvrtanja, koliko ga noge nose. Bio je prilično krupan, nimalo sportski tip, ali ipak pretrča nekoliko kilometara pre nego što poče da dolazi k sebi. Ne svraćajući kući, on ode najpre u Pskov, pozajmi od prijatelja novac i zapuca kod svog starca-duhovnika.
Starac, za početak, propisno izgrdi svoje čedo zbog samovolje. Tako čemu, kao što je isterivanje demona, ne treba pristupati bez posebnog blagoslova i molitava duhovnika. A to je naš sveštenik samouvereno i lakomisleno zanemario. Isto tako, posle privremenih pobeda, koje nam se daju po blagodati Božjoj i molitvama Crkve a ne zbog naših vrlina, ne treba se opuštati, prelistavati novine, a u dubini duše se gorditi i diviti se svojim nesvakidašnjim duhovnim podvizima. Starac ga podseti na reči prepodobnog Serafima Sarovskog o tome kako bi đavo, kad bi mu Bog dozvolio, mogao da, u svojoj mržnji, ceo svet uništi za samo jedan tren. Na kraju razgovora starac svome duhovnom čedu posavetova da bude spreman za nova iskušenja. Avantura se neće završiti samo posmatranjem neprijatelja roda ljudskog. Đavo će obavezno naći priliku da se brutalno osveti svešteniku koji se, iako još duhovno veoma slab, pouzdao u svoje snage i nepripremljen stupio u otvoreni boj sa silama zla. Starac mu obeća da će se moliti za njega i posla ga kući.
Prođe oko mesec i po dana. Sveštenik je ove događaje već gotovo smetnuo s uma kad, jedne noći, neko zakuca na vrata. Živeo je sam. Na pitanje ko kuca tako kasno i šta treba, iza vrata ispričaše kako su došli da ga pozovu u susedno selo da pričesti čoveka na samrti. On otvori, a ljudi ispred vrata odmah nasrnuše na njega. Bilo ih je nekoliko. Tukli su ga nemilosrdno. Tražili su da im kaže gde čuva novac. On im pokaza sve, osim mesta gde je čuvao ključeve od hrama. Zločinci uzeše što su mogli i na kraju mu kleštima iščupaše zlatne zube.
Kad ga parohijani nađoše, sveštenik je bio jedva živ. Od bola u ustima čak nije mogao ni da viče, samo je ječao. Proveo je u bolnici nekoliko meseci. A kada su pronašli bandite, pozovu i njega, kao žrtvu, da ih prepozna. Kad ih ugleda, on ne izdrža: briznu u plač kao malo dete.
Međutim, ne kaže se uzalud da vreme sve leči. Sveštenik se s vremenom oporavio i ponovo počeo da služi u svome hramu. A parohijani, zahvalni što nije odao gde stoje ključevi i što je junački zaštitio njihov hram, skupiše novac za nove zube svome svešteniku. I opet zlatne! Šta da se radi, o ukusima ne vredi raspravljati. A možda ni sam sveštenik sebe više nije mogao da zamisli bez zlatnih zuba.
Ja lično samo sam jednom prihvatio da učinim nešto nalik na egzorcizam. Ali to, naravno, nije bio moleban za isterivanje demona. U stvari, samo sam Do kraja izvršio Svetu tajnu krštenja jednog deteta, jer meni nepoznati sveštenik, koji je krstio to dete, nije bio pročitao sve molitve.
U to vreme služio sam U Donskom manastiru. Jednom mi, tako, priđe čovek od nekih četrdeset godina, potpukovnik milicije Valerije Ivanovič Postojev. Nije bio verujući, čak nije bio ni kršten, ali osim u Crkvu nije imao kud da ode. Njegovom desetogodišnjem sinu jedincu Valeri dešavale su se nezamislive stvari. U dečakovom prisustvu stvari su jednostavno gorele. Same od sebe. Gde god se mali Valera pojavi, sve počinje da gori: frižideri, jastuci, stolice, kreveti, ormari. Porodica Postojevih već odavno nikome nije išla u goste: požar bi bio zagarantovan u roku od dvadeset minuta. Iz istog razloga dečaka nisu slali ni u školu.
Valeru su vodali po lekarima i vračarama, pregledali su ga stručnjaci iz tajne policije i nekih drugih posebnih institucija zatvorenog tipa, i sve uzalud. Nekoliko novina objavilo je senzacionalističke članke s fotografijama zgarišta i samog dečaka Valere. Roditeljima, međutim, nije bilo do slave. Za svaki slučaj odveli su ga i u crkvu i krstili ga. Ali sve unaokolo gorelo je kao i ranije. Očajni potpukovnik dođe zato i u Donski manastir. Neko mu je posavetovao da se pomoli kraj tek otkrivenih moštiju Svetog Tihona. Tu smo se i sreli.
Nisam mogao da pojmim zašto požari posle krštenja nisu prestali – dok nisam pitao koliko je trajalo krštenje deteta. Manje od petnaest minuta, odgovori potpukovnik. Krštenje obično traje znatno duže. Odmah mi je bilo jasno: sveštenik koji je izvršio Svetu tajnu, propustio je naročite, drevne molitve, koje se u crkvi nazivaju egzorcističkim. Ima ih svega četiri, a neke prilično dugo traju. Nažalost, dešava se da sveštenici, naročito ako su, kako se to danas kaže, modernistički nastrojeni, izostavljaju te molitve, smatraju da nisu potrebne. A upravo u njima Crkva datom joj od Boga vlašću moli za izbavljenje ljudske duše od drevnoga zla što se gnezdi u njoj. Našim modernistima to se čini neobičnim i arhaičnim. Oni se boje da u očima parohijana ne ispadnu zastareli i smešni. Ja, međutim, nikada nisam primetio da te molitve prilikom krštenja izazivaju podsmeh prisutnih, čak ni onih koji u crkvu ne dolaze često.
Napisah ocu Jovanu o Valeri Postojevu; on mi odgovori da nad dečakom treba dopuniti propuštene ezgorcističke molitve. Tako i učinismo, u hramu Donskog manastira. Od toga dana požari prestadoše. Potpukovnik Valerije Ivanovič se posle toga i sam krstio, a svi njegovi ukućani postali su naši parohijani. Dečak je odavno odrastao. I on je završio policijsku akademiju. Sada je major i predaje u Moskovskoj višoj policijskoj školi; ovih se događaja seća samo po fotografijama zgarišta u njihovom stanu, sačuvanim u porodičnom arhivu.

Preveo Milan Radovanović

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *