NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

OTAC JOVAN

Arhimandrita Jovana (Krestjankina) prvi put sam video 1982. godine, kad sam došao u Pskovsko-Pečorski manastir. Tada, rekao bih, nije na mene ostavio naročit utisak: jedan jako dobrodušan starčić, vrlo krepak (u to vreme bile su mu samo sedamdeset dve godine), jednako nešto užurban, čak ustumaran, uvek okružen gomilom hodočasnika. Drugi žitelji manastira delovali su znatno strože, asketskije, čak i dostojanstvenije.
Pred početak večernje službe iz konaka u kojem je smeštena bratija Pskovsko-Pečorskog manastira često bi izletala neobična procesija. Mladi manastirski ekonom otac Filaret držao je pod ruku oca Jovana i gotovo ga trkom vukao za sobom, tako da je ovaj svoga kelejnika jedva sustizao. Za njima bi se maltene u isti čas bacala gomila hodočasnika što su oca vrebali napolju. I tako bi oni, svi zajedno, jurnuli preko manastirskog dvorišta. Vijorile su se monaške mantije i panakamilavke, otac se svaki čas spoticao, gušio se od trčanja i uprkos jurnjavi jednako pokušavao da blagoslovi nekoga od hodočasnika, da odgovori na neka pitanja. Otac Filaret se zbog toga strahovito ljutio, vikao svojim prodornim falsetom – čas na arhimandrita čas na hodočasnike, a ponekad ih je čak kišobranom razgonio. Kad bi napokon uspeo da oca Jovana ugura u crkvu, odvlačio bi ga brže-bolje u oltar.
Treba reći da ekonom to uopšte nije činio iz zlobe, već zato što je u hladno doba godine otac Jovan napolju znao vrlo brzo da se prehladi. Kad je pak bilo toplo, postojao je rizik da i ne dođe do hrama: ljudi ga doslovce satima nisu puštali.
Moji drugovi-iskušenici i ja posmatrali smo ovu sliku iz dana u dan i od srca se smejali, sve dok s vremenom nismo počeli malo-pomalo da shvatamo da je taj otac Jovan – koji se onako smešno vuče za ljutitim manastirskim ekonomom zapravo jedan od retkih ljudi na zemlji pred kojima se pomeraju granice prostora i vremena: Gospod im daje da prošlost i budućnost vide kao sadašnjost. S čuđenjem i ne bez straha, iz vlastitog iskustva uveravali smo se da su pred tim starčićem – a zlonamernici su ga podsmešljivo zvali „doktor Jojboli“ – ljudske duše potpuno otvorene, sa svim njihovim skrovitim tajnama, najintimnijim težnjama, pažljivo prikrivanim delima i mislima. U starini su takve ljude nazivali prorocima. Kod nas u Pravoslavnoj crkvi zovu ih starcima.
Sam otac Jovan sebe, međutim, nikada nije nazivao starcem. Čak i kad bi mu neko nešto u tom smislu rekao, on bi samo užasnuto pljesnuo rukama: „Kakvi starci?! Mi smo u najboljem slučaju iskusni starčići.“ On je do kraja života, zahvaljujući svojoj najdubljoj smernosti, u to bio iskreno ubeđen. Kao što su, uostalom, mnogi koji su poznavali oca Jovana bili ubeđeni da im kroz njega Gospod šalje pravoga starca, da on istinski poznaje volju Božju.
Da, to je bilo ono najvažnije! Ocu Jovanu otkrivala se volja Božja o ljudima. To smo shvatili tek posle mnogo vremena. Najpre je izgledalo da je arhimandrit naprosto star i veoma mudar čovek i da upravo zbog te famozne „mudrosti“ njemu hrli narod iz svih krajeva Rusije. Tek docnije smo sa zaprepašćenjem otkrili, za sebe, da sve te silne hiljade ljudi od oca Jovana uopšte nisu očekivale mudar savet.
Savetnika oslonjenih na ljudsko iskustvo na svetu ima napretek. Ali ljudi koji su se javljali ocu Jovanu, po pravilu u najtragičnijim, prelomnim momentima svoje sudbine, nisu hteli da od njega čuju kako da postupe mudro, već kako da postupe jedino ispravno. Po tome – po spoznaji volje Božje – starac se zapravo i razlikovao od svih ostalih ljudi. Čak i od slavnih mudraca, intelektualaca-bogoslova, pa i od najboljih iskusnih sveštenika.
Sećam se, kad sam bio još sasvim mlad iskušenik, prišao mi je jedan od hodočasnika-Moskovljana i ispričao priču čiji je svedok upravo bio. Otac Jovan, okružen, kao i obično, mnoštvom ljudi, žurio je kroz manastirsko dvorište ka hramu. Najednom mu je priletela uplakana žena s dečakom od svoje tri godine u naručju.
– Oče, blagoslovite dete za operaciju! Lekari zahtevaju hitno, u Moskvi…
Otac Jovan se zaustavi i uputi ženi reči koje su naprosto zaprepastile hodočasnika-Moskovljanina:
– Nipošto! Umreće na operacionom stolu. Moli se, leči ga, ali ni slučajno ga ne daj na operaciju. Ozdraviće.
I prekrsti dete.
Sedeli smo zajedno taj hodočasnik i ja i sami se plašili svojih razmišljanja. Šta ako je otac pogrešio? Šta ako dete umre? Šta će mati učiniti ocu Jovanu ako se takvo što dogodi?
Naravno, nismo mogli da oca Jovana sumnjičimo za vulgarni otpor medicini – koji se, premda vrlo retko, može sresti u duhovnoj sredini. Znali smo za mnoštvo slučajeva kad je blagoslovio hirurški zahvat, ponekad čak insistirao na njemu. Uostalom, među njegovom duhovnom decom bilo je poznatih lekara.
Sa strepnjom smo čekali šta će se dalje desiti. Da li će se u manastiru pojaviti mati ophrvana bolom i napraviti čudovišni skandal ili će sve biti upravo onako kako je otac Jovan predskazao? Sudeći po tome što je otac spokojno nastavio svoj svakodnevni put od kelije do hrama, i nazad, preostajalo nam je samo da zaključimo kako je starac, dajući tako odlučan savet, znao šta govori.
Poverenje i poslušnost – to su glavna pravila opštenja između pravoslavnog hrišćanina i njegovog duhovnog oca. Naravno, potpuna poslušnost ne može se, ni izdaleka, iskazivati prema svakome duhovniku. Takvi se duhovnici na prste mogu izbrojati. To je doista složeno pitanje. Događaju se tragedije kad nerazumni sveštenici umisle da su starci, pa počnu pri tome i da zapovedaju, samouvereno nalažu i, naposletku, čine ono što je u duhovnom životu apsolutno nedopustivo – da guše slobodu svoje duhovne dece.
Otac Jovan nikada ništa nije ni naređivao niti je svoju volju nametao. On je beskonačno cenio ljudsku slobodu – odnosio se prema njoj s nekakvim naročitim gotovo strahopoštovanjem. Bio je spreman da nagovara, ubeđuje, čak i da preklinje da se učini ono što je, kako je njemu znano, nužno za čoveka koji mu se obratio. Ali ako je ovaj uporno ostajao pri svome, otac bi obično uzdahnuo i rekao:
Pa dobro, pokušajte. Radite kako znate…
I uvek su se, koliko mi je poznato, oni koji nisu poslušali savete oca Jovana na kraju krajeva zbog toga gorko kajali. Po pravilu, sledeći put dolazili su ocu s čvrstom odlukom da učine sve kako on bude rekao. A on je s nepromenjenim saosećanjem i ljubavlju primao ove ljude, nije za njih žalio ni vremena ni snage, na svaki način nastojeći da popravi njihove greške.
Priča o dečaku i njegovoj operaciji podsetila me je na sličan slučaj, a dogodio se desetak godina kasnije. I završio potpuno drugačije.
Tih godina u Moskvi je živela neobično interesantna i neobična žena – Valentina Pavlovna Konovalova. Izgledala je kao da je sišla s platana Kustodijeva – prava moskovska trgovkinja. Bila je to udovica od šezdesetak godina i direktor veleprodaje prehrambenih proizvoda na Prospektu mira. Puna, zdepasta, Valentina Pavlovna obično je svečano sedela za velikim pisaćim stolom u svojoj kancelariji. Svugde po zidovima, čak i u najteža sovjetska vremena, visile su povelike uramljene papirne reprodukcije ikona, a na podu ispod pisaćeg stola ležala ogromna celofanska vreća nabijena novcem. Njime je Valentina Pavlovna raspolagala po sopstvenom nahođenju – jednom bi potčinjene poslala da kupe partiju svežeg povrća, drugi put udeljivala prosjacima i putnicima što su se u gomilama sticali u njeno skladište.
Potčinjeni su se Valentine Pavlovne bojali, ali su je voleli. Za Veliki post priređivala je zajedničko jeleosvećenje u svome kabinetu. Jeleosvećenju su uvek, s molitvenim poštovanjem, prisustvovali i Tatari koji su radili u skladištu. Često su tih godina nestašice njoj svraćali i nastojatelji moskovskih hramova, pa čak i arhijereji. S nekima je bila suzdržano učtiva, s drugima, kojima je prebacivala „zbog ekumenizma“, oštra, pa i gruba.
Mene su iz Pečora više puta slali velikim kamionom u prestonicu, po namirnice za manastir za Uskrs i Božić. Valentina Pavlovna uvek je s naročitom toplinom, materinski primala nas, mlade iskušenike: odavno je već bila sahranila sina-jedinca. Sprijateljili smo se, utoliko pre što smo odmah našli zajedničku temu za razgovor – našeg zajedničkog duhovnog oca Jovana.
On je bio valjda jedini čovek na svetu pred kojim se Valentina Pavlovna snebivala, ali kojeg je pritom beskonačno volela i poštovala. Dvaput godišnje ona je sa svojim najbližim saradnicima dolazila u Pečore, postila i ispovedala se. Tih dana bilo ju je nemoguće poznati – tiha, krotka, stidljiva, ničim nije podsećala na „moskovsku gospodaricu“.
U jesen 1993. godine u mom se životu dogodila promena: bio sam određen za starešinu Pskovsko-Pečorskog podvorja u Moskvi. Ono je trebalo da bude smešteno u drevnom Sretenjskom manastiru. Radi pribavljanja mnoštva dokumenata često sam putovao na relaciji Pečore-Moskva.
Valentina Pavlovna imala je problema s očima, ništa naročito – staračka katarakta. Jednom me je zamolila da joj pribavim blagoslov oca Jovana za malu operaciju u slavnom Institutu Fjodorova. Začudio me je, moram priznati, odgovor oca Jovana: „Ne, ne, nipošto ne sad, neka prođe vreme“ – rekao je s dubokim uverenjem. Po povratku u Moskvu, preneo sam te reči Valentini Pavlovnoj.
Ona se veoma ražalostila. U Institutu Fjodorova sve je već bilo ugovoreno. Valentina Pavlovna zato je ocu Jovanu napisala iscrpno pismo, ponovo moleći blagoslov za operaciju i objašnjavajući da je to stvar beznačajna, da ne zaslužuje pažnju.
Otac Jovan je, naravno, jednako kao i ona, znao koliko je bezopasna operacija katarakte, ali kad je pročitao pismo koje sam doneo, veoma se uznemirio. Otac i ja smo dugo sedeli i on me je uzbuđeno uveravao da Valentinu Pavlovnu pošto-poto nagovorim da sad odustane od operacije. I još jednom joj je napisao dugačku poslanicu u kojoj je preklinjao i svojom vlašću duhovnika blagoslovio da se operacija odloži na neko vreme.
U to vreme moji su poslovi tekli tako da sam dobio dve slobodne nedelje. Kako već više od deset godina nisam imao odmora, otac Jovan blagoslovio mi je da na dve nedelje otputujem na Krim i malo se polečim u sanatorijumu. I da neizostavno povedem Valentinu Pavlovnu. Isto to napisao je i njoj, dodavši da na operaciju treba da ode potom, mesec dana posle odmora.
– Ako se sad bude operisala, umreće… – tužno reče otac dok smo se opraštali.
U Moskvi sam, međutim, shvatio da je udario tuk na luk: Valentina Pavlovna se, valjda prvi put u životu, pobunila protiv volje svoga duhovnika. Poslednji put bila je na odmoru u dalekoj mladosti i sad je, kipteći od ljutine, samo ponavljala:
– Otac je to baš lepo smislio! Odmor!… A kome da ostavim skladište?
Bila je ozbiljno uzrujana što zbog neke „tričave operacije očiju“ otac Jovan „diže toliku frtutmu“. Ali ja tad više ništa nisam hteo da čujem: rekao sam joj da počinjem da radim na aranžmanima za sanatorijum, te da ćemo u najskorije vreme na Krim. Naposletku se Valentina Pavlovna, činilo se, pomirila sa sudbinom.
Prošlo je nekoliko dana. Dobio sam od Njegove Svetosti blagoslov za odmor, rezervisao dva aranžmana (u kasnu jesen nije ih bilo teško pronaći) i telefonirao u skladište da Valentini Pavlovnoj javim datum našeg putovanja.
– Valentina Pavlovna je u bolnici. Danas se operiše – obavestio me je njen pomoćnik.
– Kako?! – povikah. – Pa otac Jovan joj je zabranio!…
Ispostavilo se da je pre nekoliko dana u skladište svratila neka monahinja. U miru je bila lekar, pa kad je saznala za priču o katarakti, takođe je negodovala protiv odluke oca Jovana. Potpuno je podržala Valentinu Pavlovnu, čak je na sebe preuzela da blagoslov za operaciju izmoli od jednoga od duhovnika Trojice-Sergijeve lavre i istoga dana ga i dobila. Valentina Pavlovna je zadovoljna otišla na Institut Fjodorova računajući da će dva-tri dana posle te brze i jednostavne operacije otputovati sa mnom na Krim. Međutim, tokom operacije dogodio joj se težak izliv krvi u mozak i ostala je potpuno paralisana.
Saznavši za to odjurio sam da telefoniram u Pečore ekonomu manastira ocu Filaretu, očevom kelejniku. U izuzetnim slučajevima otac Jovan dolazio je ocu Filaretu i koristio se njegovim telefonom.
– Pa kako možete tako? Zašto me ne slušate? – samo što se nije zaplakao otac kad je saslušao moju zbrkanu i tužnu priču. – Pa kad ja nešto zahtevam, znači da znam šta radim!
Šta sam mogao da mu odgovorim? Pitao je samo kako može da pomogne – Valentina Pavlovna još je bila bez svesti. Onda mi je otac Jovan naložio da iz hrama u keliju prenesem rezervne Svete darove da bih čim Valentina Pavlovna dođe k sebi, bilo to u po dana ili u po noći, mogao hitno da odem da je ispovedim i pričestim.
Molitvama oca Jovana, Valentina Pavlovna sutradan je došla svesti. Rodbina me je odmah obavestila, za pola sata bio sam u bolnici.
Valentinu Pavlovnu su k meni, u hodnik bloka za reanimaciju, dovezli na ogromnom metalnom krevetu s točkovima. Ležala je pod belim pokrivačem – sićušna i bespomoćna. Kad me je ugledala, sklopila je oči i zaplakala. Nije mogla da govori. Ali i bez reči, njena je ispovest bila razumljiva. Očitao sam nad njom razrešnu molitvu i pričestio je. Oprostili smo se.
Sutradan ju je još jednom pričestio otac Vladimir Čuvikin. Umrla je iste večeri. Valentinu Pavlovnu sahranjivali smo sa osećajem vedrine i spokojstva. Jer, prema drevnom crkvenom predanju, duša čoveka koji se udostoji pričešća na dan svoje smrti odmah se uznosi do prestola Gospodnjeg.
Neraskidivo je za oca Jovana vezano i sve što se tiče preporoda i vaspostavljanja monaškog života u našem Sretenjskom manastiru. U jesen 1993. godine, u veoma komplikovanom periodu svoga života, za praznik ikone Bogorodice Iverske došao sam ocu Jovanu. Bio sam u to vreme već jeromonah moskovskog Donskog manastira, ali moji odnosi sa starešinom manastira arhimandritom Agatodorom mojom su se krivicom toliko pokvarili da nikako nisam znao šta mi je činiti i kako postupati. Otac Agatodor me je sam poslao u Pečore duhovniku, ne bi li ovaj razrešio moje probleme.
Otac me je dugo tešio i pozivao na monaško strpljenje. Umeo je da nađe takve reči, a što je najvažnije – njegova ljubav prema čoveku, vera i nada u Božju Promisao bile su toliko velike da bi ljudi koji su mu dolazili čak i sa, reklo bi se, nerešivim problemima iz njegove kelije izlazili ne samo ispunjeni utehom već i novom životnom snagom. U tome je bila još jedna retka osobina oca Jovana: govorio je kao neko ko je od Boga ovlašćen da uliva životnu snagu i vodi za Hristom.
Zasedeli smo se tada prilično dugo. Već je bilo vreme za večernje. Otac Jovan je pogledao na sat, ustumarao se i poslao me u hram rekavši da će uskoro i sam doći.
Zajedno s mladim manastirskim jeromonasima, već u odeždi, čekao sam u drevnom oltaru podzemne Uspenjske crkve izlaz na početak akatista. Najednom, priđe nam otac Jovan. Rastali smo se pre samo pola sata, ali sad mi se namah učini nekako neobičan – usredsređeno strog. Ne izgovarajući ni reči, otac me uhvati za ruku i odvede u središte oltara, pred časnu trpezu. Ovde načini tri velike metanije, molitveno celiva časnu trpezu i naloži mi da učinim isto. Zatim, okrenuvši se licem prema meni, izgovori:
– A sad slušaj volju Božju…
Nikad pre toga od oca Jovana nisam čuo takve reči.
– Vratićeš se u Moskvu i odmah otići Njegovoj Svetosti – obznani mi otac Jovan. – Moli ga da te blagoslovi da iz Donskog pređeš u bratstvo Pskovsko-Pečorskog manastira. Moli Njegovu Svetost da blagoslovi osnivanje podvorja Pskovsko-Pečorskog manastira u Moskvi, pa ćeš ti to podvorje graditi.
Nisam znao šta da kažem!… S jedne strane, bilo je kao dan jasno da se upravo sada, ovoga trena, menja moj život. I istovremeno sam umom shvatao da je ono što je otac izgovorio bilo potpuno nerealno ostvariti.
– Oče – prozborih – ali to je nemoguće!… Njegova Svetost patrijarh baš je nedavno objavio da se u Moskvi neće otvoriti nijedno podvorje manastira iz drugih eparhija. I najstrože je zabranio da mu se takve molbe čak i upućuju.
Ovde je potrebno kratko objašnjenje. U to vreme u Ruskoj crkvi bilo je obnovljeno već trista šezdeset manastira, i svakoga se meseca njihov broj uvećavao. Dosta tih provincijskih manastira htelo je da ima svoja podvorja u prestonici i toliko su dodijavali Njegovoj Svetosti da je patrijarh na jednom saboru sveštenstva veoma odlučno upozorio da mu se takve molbe ubuduće ne upućuju: ako se moskovski hramovi počnu deliti manastirima, u prestonici neće ostati nijedna parohijska crkva.
Sve sam to ja objasnio ocu Jovanu. Ali ovaj ni obrvu nije pomerio.
– Ništa se ne boj! – reče on. – Idi Njegovoj Svetosti i prenesi mu što sam ti rekao. Njegova će Svetost sve blagosloviti. A zatim – sad otac nastavi već sasvim konkretno, strastveno i oduševljeno – ponudiće ti nekoliko hramova, da izabereš. Prvi ne uzimaj! A od ostalih izaberi koji ti se dopadne. Samo nemoj da juriš velike i poznate.
Vreme je bilo da se pođe na akatist.
– Posle službe čekam te u keliji! – naloži otac.
Tokom celoga akatista i ostatka službe jedva sam savladavao uzbuđenje zbog reči koje je izgovorio otac Jovan, a posle večernja odmah sam odjurio k njemu. Otac mi je još nekoliko puta ponovio ono što sam već čuo u oltaru. Umirio me je, obodrio i naložio da bez predomišljanja postupam tačno onako kako on kaže.
Otac Jovan nikad se nije razmetao velikim i strašnim rečima, poput onoga „preneću ću ti volju Božju“. Ni pre ni kasnije takvo što od njega nisam čuo. Zato sam ono što mi je kazao uzeo više nego ozbiljno i, savlađujući strah, odlučio da učinim sve kako je starac rekao.
U Moskvi se uskoro pojavila dobra prilika da se sastanem s patrijarhom, pa sam, dok mi je dah zastajao, Njegovoj Svetosti od reči do reči preneo ono što mi je naložio otac: i o mome prelasku u bratstvo Pskovsko-Pečorskog manastira, i o osnivanju manastirskog podvorja u Moskvi…
Na moje iznenađenje, Njegova Svetost je, potpuno neočekivano, misao o podvorju Pskovsko-Pečorskog manastira ocenila kao vrlo aktuelnu i ispravnu. Ispostavilo se da je upravo tih dana otvoreno pitanje uvođenja posebnog pograničnog režima u gradu Pečore, koji je na tri kilometra od nedavno uspostavljene granice s Estonijom, pa, dakle, i moguće ograničavanje slobodnog pristupa hodočasnika u Pskovsko-Pečorski manastir. Podvorje bi, prema patrijarhovom mišljenju, moglo da preuzme obaveze vezane za pomoć manastiru ukoliko se uvede pogranični režim nepovoljan za poklonike. Njegova Svetost čak odmah naloži vladici Arseniju (Jepifanovu) i protojereju Vladimiru Divakovu da se pobrinu za izbor hrama za podvorje.
Prvo mesto koje mi je vladika Arsenije ponudio bio je Pokrovski manastir, nedavno vraćen Crkvi. Sa zadovoljstvom sam prihvatio da ga pogledam, ali, imajući na umu reči oca Jovana da prvi hram treba odbiti, izgovorio sam se objektivnom činjenicom: Pokrovski manastir je za podvorje prevelik.
Onda mi je vladika dao još dve adrese: hrama Pokrova Presvete Bogorodice u Izmajlovu i Sretenjskog manastira na Lubjanki. Izmajlovska crkva učinila mi se suviše prostrana i velelepna, a Sretenjski – baš onakav kao što je rekao otac Jovan. Sem toga, to nije bio samo hram već manastir zatvoren 1925. godine, u kojem je ionako valjalo obnavljati monaški život. Telefonirao sam ocu Filaretu u Pečore i on me je povezao s ocem Jovanom.
Sretenjski? Onaj iza Trubnog trga? – Otac je odlično poznavao crkve po Moskvi. – E, taj da uzmeš!
Od otvaranja podvorja prošlo je, evo, osamnaest godina, ali uvek su nas – u dane radosti i iskušenja – održavali molitva, blagoslov, a ponekad i strogi ukor oca Jovana. Dao nam je mnoštvo svojih ikona, pored ostalih i omiljenu – Vladimirsku. Otac Jovan blagoslovio je osnivanje manastirske izdavačke kuće, internet-sajta bogoslovije, dečjeg doma, područne ekonomije. Uopšte uzev, naročito prvih, najtežih godina, otac je bdeo nad doslovce svakim korakom u manastiru koji se preporađao. A pošto su nestali razlozi za brigu da će se Pečore zatvoriti za hodočasnike, upravo je otac Jovan blagoslovio da se Njegova Svetost umoli da podvorje pretvori u Sretenjski manastir.
Bratstvo sretenjske obitelji poštuje oca Jovana kao starca koji je blagoslovio stvaranje našeg manastira, kao svog molitvenika, duhovnog učitelja i dobročinitelja. Svakoga dana uznosimo molitve za pokoj njegove duše. Njegove propovedi, pisma i pouke svakodnevno su štivo bratstva obitelji, studenata bogoslovije i mnogih naših parohijana.
Posebno bih sada želeo da pokažem kako su se preobražavale, vaskrsavale ljudske duše posle opštenja sa ocem Jovanom, ali teško je čak i pobrojati sve što se događalo tokom tih dvadeset pet godina koliko sam znao oca Jovana. Premda je i to – tvrditi da sam ga znao – u stvari verovatno netačno: otac Jovan sav je bio jedna zadivljujuća i lepa tajna.
Ponekad nam se otvarao s tako neočekivane strane da smo se samo čudom čudili. Jednom sam, na primer, na svoje veliko iznenađenje, čuo od njega pravi zatvorski, robijaški izraz. Uz to izgovoren je bio tako obično i mirno, nekako usput, da nisam verovao sopstvenim ušima!
Jednom je u zabačenu seosku parohiju, na sto kilometara od Pskova, mome prijatelju jeromonahu Rafailu stigao sestrić Valera. Na prvi pogled jasno je bilo da momčića ne krasi naročita privrženost Crkvi i da ujaku nije navratio radi postova i molitava. Tako je i bilo. Valerka se, u stvari, krio od milicije. Nije mogao dugo da krije tu tajnu – već prve večeri sve nam je ispričao. U rodnom gradu optužen je za vrlo težak zločin, koji on, kako kaže, nije počinio. Iako se videlo da je gost žestok momak, mi smo mu poverovali. Uzgred, naposletku je njegova nevinost potvrđena: u zločin za koji su ga optuživali Valera zaista nije bio umešan.
Odvezli smo ga u manastir, ocu Jovanu, da molimo za pomoć kako s njim dalje da postupimo. Otac ga je srdačno primio. A onda je, iznenada, sasvim neočekivano, rekao:
– Ali, Valerije, ipak ćeš morati da postradaš.
– Zbog čega?! – ljutnu se Valerka.
Otac Jovan pozva ga prstom i nešto mu šapnu na uvo. Valerka odskoči i preneraženo se izbeči u oca. Ovaj onda zamoli oca Rafaila i mene da iziđemo iz kelije, te oni ostadoše sami.
Kad nas je posle pola sata otac Jovan pozvao, Valera je sedeo na malenom kauču – uplakan, ali prvi put tokom svih ovih dana našega poznanstva umiren, čak srećan. Otac je, pošto je završio ispovest, skidao epitrahilj i narukvice. Otac Jovan zamolio nas je da Valeri pomognemo da tri dana posti u manastiru, da se miropomaže i pričesti. Posle toga otac ga je blagoslovio da se vrati u Čistopolj. Zašto? – čudili smo se mi, ali Valeri je otac Jovan, izgleda, sve objasnio.
Opraštajući se s ocem, Valera upita:
– A kako da se ponašam u zatvoru?
I tad otac Jovan reče, vrlo oštro:
– Vrlo prosto: ne veruj, ne boj se, ne moljakaj. – A zatim dodade, sad već drugačije, kao i obično. – Najvažnije je da se moliš. Tamo je Bog blizu. Videćeš!
Otac Jovan znao je šta govori.
Prijavu protiv sveštenika Jovana Krestjankina, 1950. godine, napisala su trojica: nastojatelj hrama gde je otac Jovan služio, regent istoga hrama i protođakon. Optužili su oca Jovana da oko sebe okuplja omladinu, ne blagosilja ih da stupaju u komsomol i bavi se antisovjetskom agitacijom.
Otac Jovan je bio uhapšen. U istražnom zatvoru na Lubjanki, u pritvorskoj samici, proveo je skoro godinu dana. Za vreme isleđivanja nemilosrdno su ga mučili.
Tokom istrage optuženi Krestjankin priznao je da se oko njega doista okuplja mnogo omladine. Ali kao pastir Crkve ne može da ih tera od sebe i prestane da im poklanja potrebnu pažnju. Na pitanje o komsomolu Krestjankin je takođe priznao da ne daje blagoslov za stupanje u redove te organizacije jer je ateistička, a hrišćanin ne može biti u takvim udruženjima. A što se tiče antisovjetske propagande, pritvorenik je poricao svoju krivicu govoreći da ga kao sveštenika ta vrsta aktivnosti ne zanima. Cele te godine Krestjankin na ispitivanjima nije naveo nijedno ime, sem onih koja je spominjao islednik. Znao je da će svaki čovek kojeg spomene biti uhapšen.
Jednom nam je otac ispričao o tom svom isledniku. Bili su vršnjaci: te, 1950, obojica su napunila četrdesetu. I islednik se zvao, kao i otac, Ivan. Čak su im i imena po ocu bila ista – Mihajlovič. Otac Jovan tu je dodao da ga svaki dan spominje u svojim molitvama. I da ne može da ga zaboravi.
– Sve mi je prste izlomio! – kao s nekim čuđenjem pričao je otac prinoseći slabovidim očima svoje unakažene ruke.
Da – mislili smo tada – molitva oca Jovana, pa još celoživotna, to nije šala! Bilo bi baš zanimljivo saznati sudbinu toga islednika Ivana Mihajloviča, za kojeg se, eto, usrdno moli njegov bivši optuženik Ivan Mihajlovič Krestjankin.
Da bi se zločinac konačno raskrinkao, islednik je zakazao suočavanje sa istim onim nastojateljem hrama. Otac Jovan već je znao da je taj čovek uzrok njegovog hapšenja i patnji. Ali, kad je nastojatelj ušao u kabinet, otac Jovan se tako obradovao ugledavši sabrata-sveštenika, s kojim je mnogo puta služio Svetu liturgiju, da mu se bacio u zagrljaj!… Nastojatelj se pak sručio u naručje oca Jovana – izgubio je svest. Do suočavanja nije došlo. No oca Jovana su i bez toga osudili na osam godina logora.
O jednome od drevnih Svetih Otaca napisano je da je od suviška ljubavi sasvim zaboravio šta je to zlo. Mi, iskušenici, razmišljali smo tih godina: zašto, zbog kakvih to podviga, zbog kakvih kvaliteta duše Gospod podvižnike daruje prozorljivošću, tvorenjem čuda, čini ih zajedničarima svojih tajni? Jer strašno je i pomisliti da onaj kome se otkrivaju najskrivenije ljudske misli i postupci bude bilo šta drugo do beskonačno milosrdan prema svakome bez izuzetka, da njegovo srce ne bude ispunjeno onom silnom, tajanstvenom i svepraštajućom ljubavlju koju je u naš svet doneo raspeti Sin Božji.
A kad je o zatvorskoj priči oca Jovana reč, svaki put bi me zaprepastilo kako se sećao vremena provedenog u logorima: govorio je da su to bile najsrećnije godine njegovog života.
– Jer Bog je bio blizu! – oduševljeno je objašnjavao otac, premda je, nema sumnje, bio svestan da ga mi nećemo do kraja razumeti.
– Iz nekoga razloga ne sećam se ničeg lošeg – pričao je o logoru. – Sećam se samo: nebo otvoreno, anđeli na nebesima pevaju! Sad više nemam takvu molitvu… [1]
Čvrsto sam mu tada poverovao. I strpljivo čekao, najpre kao iskušenik u Pskovsko-Pečorskom manastiru, a zatim u Izdavačkom odeljenju, kod mitropolita Pitirima. Jednom, kad sam došao u Pečore da ga obiđem, ispričao sam mu, pored ostalog, da se uskoro otvara Donski manastir, koji su Moskovljani naročito voleli. I tad je otac Jovan rekao:
E pa, došlo je tvoje vreme. Idi moli mamu za blagoslov. Mislim da te ona sad neće odbiti. A za to što si devet godina trpeo i nisi radio na svoju ruku, videćeš kako ti od Boga neće izostati naročita milost. Dobićeš dar.
Zatim je otac pričao o Donskom manastiru iz vremena svoje mladosti, o Svetom patrijarhu Tihonu, koji je tamo bio zatočen, a kojeg je otac beskonačno voleo i poštovao. Ispričao mi je i kako mu se 1990. godine, u istoj ovoj keliji gde sad razgovaramo, javio Sveti patrijarh Tihon i upozorio na podelu koja je čekala Rusku crkvu. (To se zatim i dogodilo, u Ukrajini.)
Na kraju se otac Jovan pomolio pred svojom kelejnom ikonom Presvete Bogorodice „Vziskanije pogibših“ („Prizivanje onih koji su u smrtnim opasnostima“) i naložio mi da požurim kući, a kad dobijem majčin blagoslov, da idem Njegovoj Svetosti i da molim za postrig.
Zaista, molitvama oca Jovana mama je ovoga puta odobrila moju želju i blagoslovila me ikonom Bogorodice. A Njegova Svetost patrijarh Aleksije II odredio me je u tada malobrojno bratstvo moskovskog Donskog manastira.
Obistinile su se i reči oca Jovana o „daru“. Dogodilo se da je starešina Donskog manastira arhimandrit Agatodor dvaput morao odložiti moj monaški postrig, zbog hitnih putovanja po poslovima obitelji. Napokon me je postrigao na sam moj rođendan, kad sam navršavao trideset tri godine, pa još s imenom Tihon – u čast mog omiljenog svetitelja i pokrovitelja Donskog manastira.
Još mnogo toga može se reći… Recimo, ubrzo po smrti Valentine Pavlovne Konovalove našao sam se u bolnici. Bolest je bila teška, pa mi je otac Jovan u pismu poslatom preko njegove duhovne kćeri Nastje Gorjunove dozvolio da, bez obzira na Božićni post, u bolnici jedem i ribu i mlečne proizvode. Prijatelji su me tada smestili u dobru kliniku, u sobi je bio čak i televizor. Došavši malo k sebi odlučio sam da pogledam vesti, nisam ih gledao nekoliko godina. Zatim sam naišao na interesantan film…
Istoga dana, predveče, iz Pečora je doputovala Nastja Gorjunova i kod medicinske sestre ostavila mi novo pismo od oca Jovana. Sećam se kako sam, ležeći u postelji, završavao gledanje filma i čitao očevo pismo. Na kraju pisma bilo je dopisano: „Oče Tihone, blagoslovio sam te da ublažiš post, ali te nisam blagoslovio da gledaš televiziju.“
Doslovce sam se strmoglavio s kreveta i kabl televizora iščupao iz utičnice. Tad sam već dobro znao šta biva kad se ne posluša otac Jovan.
Otac Jovan imao je i neprijatelja. Jedni, iz nekih samo njima znanih razloga, jednostavno nisu priznavali njegovu službu kao starca. A bilo je i onih koji su ga s gnevom opadali. Otac Jovan je s bolom u srcu trpeo njihovu mržnju, klevete, ponekad i izdaju, ali nikad nije gubio najiskreniju hrišćansku ljubav prema njima. Dok sam živ ostaće mi u sećanju reči iz njegove propovedi izgovorene u Mihajlovskoj crkvi Pskovsko-Pečorskog manastira 1987. godine: „Data nam je od Gospoda zapovest ljubavi prema ljudima, našim bližnjima. A da li oni nas vole ili ne – mi za to ne treba da brinemo! Treba da brinemo samo o tome da mi njih zavolimo!“
Jedan moskovski sveštenik, bivši duhovni sin oca Jovana, jednom mi je uputio strašnu molbu: da ocu Jovanu vratim epitrahilj, simbol svešteničke službe, koji mu je otac s blagoslovom i poukama uručio pred rukopoloženje. Taj je sveštenik izjavio da se razočarao u oca Jovana jer ovaj nije podržao njegove crkveno-disidentske poglede. Kakve sve ljutite, gorke reči nije izgovorio ovaj sveštenoslužitelj! Pri tome, on sam ništa nije uzimao u obzir: ni to što je otac Jovan mnogo godina proveo u logorima, ni što je bio izložen torturi a nije slomljen, niti da se za konformizam može sumnjičiti bilo ko drugi, samo ne on.
Teška srca predao sam epitrahilj ocu Jovanu. Njegova reakcija zaprepastila me je. Prekrstio se, pobožno primio i celivao sveštenu odeždu. I izgovorio: „S ljubavlju sam dao – s ljubavlju primam.“
Kasnije je taj sveštenik prešao pod drugu jurisdikciju; no ni tamo mu se nije dopalo, sad je pod trećom…
Evo i drugog svedočanstva – uspomena starog Moskovljanina Adrijana Aleksandroviča Jegorova. On piše: „Veći deo puta prošao sam zajedno s pokojnim patrijarhom Pimenom. Jednom sam ga pitao o duhovnicima. I on mi je rekao da mi u celoj Rusiji imamo valjda samo jednoga – to je otac Jovan.“ Sam patrijarh Pimen je, za vreme retkih boravaka oca Jovana u Moskvi, ovoga uvek zvao sebi u Peredelkino, gde su vodili duge razgovore.
Otac Jovan se s velikom pobožnošću, ljubavlju i poslušnošću odnosio prema crkvenoj jerarhiji. Do svesti o tome da istina na zemlji postoji samo u Crkvi, došao je dubokim osećanjem. Otac nije trpeo nikakve raskole, nikakve pobune, i uvek je neustrašivo ustajao protiv njih iako je vrlo dobro znao koliko će čaša klevete, a ponekad i mržnje, zbog toga morati da ispije. Bio je uistinu čovek Crkve. Mnogo puta poučavao nas je da postupamo upravo onako kako odluči Njegova Svetost, kako blagoslovi episkop ili nastojatelj.
Sve to, međutim, nikako nije značilo da se traži automatsko, slepo pokoravanje. Desilo se jednom da su jedan od starešina manastira i nadležni arhijerej ubeđivali oca da blagoslovi odluku koju su već doneli, a s kojom se otac Jovan principijelno nije slagao. Bilo im je stalo da potrebnu im odluku potkrepe starčevim autoritetom. Ali ogromno, bezmalo stoletno iskustvo u crkvenom životu (Vanja Krestjankin je od svoje pete godine prisluživao u hramu) govorilo je ocu Jovanu da takav način upravljanja ne vodi ničemu dobrom.
Oca su tada ozbiljno pritegli, što se kaže: stavili mu nož pod grlo. Sveštenici i monasi mogu samo da zamisle šta znači suprotstaviti se pritisku nadležnog arhijereja i starešine. Otac Jovan strpljivo je izdržavao višednevni pritisak. S poštovanjem je objašnjavao da ne može dati blagoslov za ono što ne nailazi na pristanak u njegovoj duši. Ako arhijereji smatraju nužnim da postupe upravo tako, on će se bez reči pokoriti njihovoj odluci – oni za nju odgovaraju pred Bogom i pred bratijom. Ipak, on drži da se u ovom slučaju odluka donosi iz strasti. Takvu odluku blagosloviti – dati svoje „blago slovo“, „dobru reč“ – ne može.
Svi koji se sećaju oca Jovana obično govore kako je bio prijatan, nežan, blag, srdačan. Da, sušta je istina da čoveka koji bi očinsku, hrišćansku ljubav bolje umeo da iskaže – u svom životu nisam sreo. Ali ne može se prećutati i da je otac Jovan, kad je trebalo, znao da bude toliko strog i umeo da nađe takve reči da raskrinka – da se posle toga njegovom sagovorniku čisto ljudski nije moglo pozavideti. Dok sam još bio iskušenik u Pečorama, čuo sam, sećam se, kako je otac Jovan rekao dvojici mladih jeromonaha: „Ma kakvi ste mi vi monasi? Vi ste samo dobri momci!“
Otac Jovan nikada se nije bojao da u lice kaže istinu, bez obzira na to o kome je reč, i činio je to prvenstveno za dobro svoga sagovornika, pa bio ovaj arhijerej, mirjanin ili običan iskušenik. Čvrstina i duhovna principijelnost usađene su u dušu oca Jovana još u ranom detinjstvu, kad je opštio s velikim podvižnicima i budućim novomučenicima.
Sad bih naveo njegov odgovor na jedno od mojih pitanja u pismu iz 1997:
„A evo vam još jednog primera za istovetnu situaciju, iz škrinje moga sećanja. Bilo mi je tada dvanaest godina, ali utisak je bio toliko zapanjujuće snažan da i dan-danas vidim sve što se onda dogodilo i sve učesnike pamtim poimence.
Kod nas u Orelu služio je izuzetan vladika, arhiepiskop Serafim (Ostroumov), neobično uman, dobronameran, srdačan – ne mogu se ni pobrojati pohvalni epiteti koji mu priliče. I svojim životom kao da se pripremao za sveštenomučenika, što se potom i dogodilo. Elem, na Belu nedelju taj Božji arhijerej istera iz manastira dvojicu braće – igumana Kalista i jerođakona Tihona – zbog nekakvog ogrešenja. Istera ih javno i autoritativno, ne bi li ostale zaštitio od sablazni, pa odmah održa slovo o Beloj nedelji i zamoli za oproštaj sve i svakoga.
Moja detinja svest bila je jednostavno zaprepašćena svim što se dogodilo, najpre zato što se sve zbilo jedno za drugim: i isterivanje – to jest odsustvo praštanja, i pokorna molba za oproštaj sebi, i oproštaj svima. Shvatio sam onda samo jedno: kazna može biti početak praštanja, a bez nje oproštaja ne može biti.
Sad se pak klanjam vladičinoj hrabrosti i mudrosti, jer čas koji je održao ostao je živi primer za sve tada prisutne, kao što vidite, za ceo život.“
Otac Jovan uvek je nepokolebljivo i radosno ispovedao dragocenu i za njega očiglednu istinu: život hrišćanina na zemlji i život Crkve Nebeske povezani su neraskidivim duhovnim vezama. Ta njegova vera dirljivo se potvrdila i u, za oca Jovana velikom, času njegove smrti.
Otac je Gospodu otišao u devedeset šestoj godini života. Dogodilo se to na praznik koji je lično ocu Jovanu bio naročito važan – na dan spomena novomučenika i ispovednika ruskih. Mnogi od tih svetitelja koji su tokom godina surovih progona u XX veku život dali za Hrista bili su njegovi učitelji i bliski prijatelji. Pa i sam je on bio jedan od njih. Na praznik novomučenika, 5. februara 2006. godine ujutru, pošto se pričestio Svetim Hristovim tajnama, Gospod ga je pozvao k Sebi.
Čak i posle smrti oca Jovana, oni koji su imali sreće da dođu u dodir s njime – osećaju njegovu ljubav, podršku, molitve i brigu: one nas ne napuštaju ni sada kad je otac Jovan već na onome svetu.
Godine 2007. imendan Njegove Svetosti patrijarha Aleksija II pao je u prvu nedelju Velikog posta, na praznik Nedelje pravoslavlja. Cele nedelje pre toga proveo sam s bratijom Sretenjskog manastira u nezaboravnim bogosluženjima prve sedmice posta. U subotu, posle liturgije, počeli su da pristižu gosti na patrijarhov imendan. Vreme pre večernja i posle njega, do duboko u noć, prošlo je u staranju oko prijema i smeštaja sveštenika i arhijereja – oni obično odsedaju kod nas, u Sretenjskom manastiru. Kad nisam više mogao da izdržim, toliko mi se spavalo, odlučio sam da propisane kanone i molitveno pravilo pred pričešće pročitam ujutru. Ali, na svoju sramotu, ujutru sam se uspavao i žurno krenuo u Hram Hrista Spasa, na liturgiju, ne pročitavši, dakle, molitveno pravilo.
Dva ili tri puta za dvadeset godina svoga svešteničkog života našao sam se u prilici da služim nepripremljen. I svaki put opravdanja ili izgovori okolnostima, a utoliko pre umorom, nisu mogli da priguše surova prebacivanja savesti. Sad sam pak pokušavao da sebe ubedim kako sam, na kraju krajeva, iako neophodno pravilo nisam pročitao, čitave nedelje i ujutru i uveče mnogo sati boravio u hramu, da sam se u sredu, petak i subotu – znači, doslovce i juče – pričešćivao i čitao sva pravila i molitve.
Obukavši se u odeždu i polazeći u oltar Hrama Hrista Spasa, već prepun sveštenstva, premetao sam po glavi da danas, uprošćeno govoreći, neki bogoslovi na glasu čak tvrde kako pravila pred pričešće i nisu baš neophodna… Ukratko, činilo se da sam skoro uspeo da se dogovorim s unutrašnjim glasom koji mi je prebacivao. Kad, neočekivano, priđe mitropolit čuvaški Varnava. Mnogo puta viđao sam na patrijarhovim službama toga vremešnog, od svih poštovanog arhipastira, ali nijednom s njim nisam stupio u razgovor. A sad mi mitropolit sam priđe i blagoslovi me. Zatim reče:
– Spasao te Gospod, oče Tihone, za film o Pečorskom manastiru. Mnogo mi se dopao. Znao sam oca Jovana pedeset godina i dolazio k njemu u Pečore.
Vladika je u vidu imao moj film o Pskovsko-Pečorskom manastiru, u kome je bilo mnogo dokumentarnih kadrova sa ocem Jovanom.
– Znaš li šta mi sada pada na um? – nastavi vladika. – Sigurno si čuo kako su, kad je otac Jovan pedesetih godina služio u jednoj seoskoj parohiji, jedne večeri, posle svenoćnog bdenija, pljačkaši upali u njegovu kuću, vezali ga i pretukli. Tako vezanog, ostavili su ga da umre. Znaš li za to?
– Da, vladiko, znam tu priču. Tek ujutru, pred liturgiju, parohijani su našli oca Jovana i oslobodili ga.
– Da, da, tako je bilo! Otac Jovan došao je k sebi, zahvalio Bogu na iskušenju i izbavljenju i pošao da služi liturgiju. A znaš li šta mi je posle rekao? Da je to bio jedini put u celom njegovom životu kad je liturgiju služio bez pripreme, bez predviđenih pravila i molitava. Eto tako… Idi s Bogom!
Blizu je stajao arhimandrit Dionisije (Šišigin). Prišao sam mu i sve ispričao: i o svome nemaru, i o razgovoru s vladikom Varnavom. Ispovedio sam se ocu Dionisiju, pa smo zajedno, očekujući početak službe, pričali kako je velika milost Božja prema nama i kako je nedokučiva Promisao Božja.
Ko zna čemu smo upravo bili svedoci?… Ili tome kako je otac Jovan s drugog sveta, kroz vladičine reči, poučio „jedno od svojih čeda nerazumnih“, kako me je jedared u jednome od svojih pisama nazvao, ili smo, mogućno, danas sreli još jednog skrovitog podvižnika i slugu Božjeg, kojima Hristova Pravoslavna crkva neće oskudevati dokle je sveta i veka.

Preveo Petar Bunjak


NAPOMENE:

  1. Keliju u kojoj je primao svoje mnogobrojne posetioce ulazio je uvek veoma bučno. Otac Jovan je u stvari uletao – da, da, upravo uletao – i kad mu je bilo sedamdeset godina, i osamdeset, pa čak i devedeset. Malo se povodeći od staračke slabosti, pritrčao bi ikoni i, ne obraćajući pažnju ni na koga, na trenutak se pred njom skamenio, ceo udubljen u molitvu za ljude koji su mu došli.
    Kad bi obavio tu glavnu stvar, okretao se gostima. Obuhvatio bi sve radosnim pogledom i odmah hitao da svakoga blagoslovi. Nekome bi zašaputao. Uzbuđivao se, objašnjavao. Tešio, vajkao se, bodrio. Saosećajno uzdisao. Pljeskao. Sve u svemu, najviše je u tim trenucima podsećao na kvočku koja se trudi da zbrine brojni nasad. I tek pošto sve to obavi, gotovo je padao na mali stari kauč, pa bi pored sebe posadio prvoga posetioca.
    Svako je imao svoje probleme. Za druge ne mogu reći, ali se vrlo dobro sećam s čim sam ja odlazio ocu.
    Otac Jovan mi devet godina nije davao blagoslov za monaški postrig. Držao me je kao iskušenika postavivši uslov da sačekam blagoslov majke. Ali mama, Bog da joj dušu prosti, iako me je blagoslovila da služim Crkvi u svešteničkom zvanju, nije želela da idem monaškim putem. Otac je, međutim, čvrsto ostajao pri uslovu: dočekaj majčin pristanak. Govorio je: ako stvarno hoćeš da budeš monah, moli Boga za to, pa će On sve urediti kad mu dođe vreme.

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *