NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

PREDSKAZANJE OCA NIKOLAJA O MONAŠTVU

Prve godine posle krštenja bio sam gost u parohiji svojih novih prijatelja – oca Rafaila i oca Nikite. U međuvremenu sam počeo često da posećujem manastir, ali još uvek nisam pomišljao na monaški život. Naprotiv, ozbiljno sam planirao da se ženim. Moja verenica je bila možda najlepša devojka u Moskvi. Bar su mnogi tako mislili, što je meni, naravno, godilo. Svadba je bila na vidiku. Ja sam se uveliko naslađivao otkrićem duhovnog života, a povrh toga sam maštao i o predstojećim srećnim vremenima. Išao sam na pecanje, sušio ribu, izležavao se na suncu i unapred zamišljao novi, porodični život, koji je uskoro trebalo da počne. A kako će tek dobro biti kad u jesen s prijateljima zasednem negde u Zamoskvorečju, pa popijemo pivce uz ribu, i to ribu koju sam lično upecao i osušio. U takvim maštanjima, jedan za drugim, prolazili su dani toploga leta.
Jednom oci Nikita i Rafailo namisliše da posete starca Nikolaja na ostrvu Zalitu. Starac je imao već oko osamdeset godina i veći deo svog života sveštenoslužio je na ribarskom ostrvu Pskovskog jezera. I ja odlučih da pođem s njima, mada sam se malo i pribojavao: ipak je starac prozorljiv, vidi te celog kao rendgen!
Strahovi se, međutim, razvejaše već u prvim trenucima poznanstva sa ocem Nikolajem. Ispostavilo se da je to dobar i predusretljiv čovek. Lepo nas je primio u svome ubogom obitavalištu blizu hrama. Izneo je čaj, ponudio nam još ponešto… Moji oci ostadoše nasamo s njim, da porazgovaraju i posavetuju se, a ja nisam ni imao ništa posebno da ga pitam.
Na rastanku, jedan za drugim priđosmo mu za blagoslov, a on svakome s ljubavlju dade savet. Kad dođe moj red, otac Nikolaj me neočekivano dohvati za pramen kose. Ne znam da li je to bilo u šali ili ozbiljno, tek – poče snažno Da me cima za kosu, pa krenu:
Nemoj da piješ, nemoj da piješ! Ti ne smeš da piješ!
Istini za volju, tih godina ja sam stvarno voleo da potegnem, naročito u Društvu dobrih prijatelja. To se, međutim, na meni nikako nije videlo: bio sam čak prilično mladolik za svoje godine. Ali starac, izgleda, nije mnogo mario za moj izgled. Držeći me tako za pramen on mi iznenada podiže glavu i pažljivo me pogleda u oči:
– Jesi li monah? Još nisi? A valjalo bi ti da odeš u manastir!
U manastir?! Ne izdržah i glasno mu se nasmejah u lice! Dobar je ovaj dedica! – pomislih. Šta kaže: u manastir? Pa ja se uskoro ženim! Htedoh da mu to kažem, ali otac Nikolaj mi zatvori usta rukom, kao da ionako već zna svaku moju reč.
– Ćuti, ćuti! Stvarno bi ti valjalo da odeš u manastir!
Ja opet prsnuh u smeh.
– Ma kakvi… – zaustih da još nešto kažem.
Ali starac mi opet ne dade.
– Pazi, Georgijuška – reče mi – kada budeš u manastiru, snaći će te iskušenje. Ali ne očajavaj!
I poče detaljno da mi priča o nekakvom iskušenju vezanom za manastirsku upravu, koje je snašlo nekog monaha. Tek deset godina kasnije shvatio sam da je govorio o meni. A tada sam samo snishodljivo slušao neobične reči oca Nikolaja. I doživljavao sam ih kao „nestašluk“ neobičnog starca.
Najzad me otac Nikolaj blagoslovi i otpusti s mirom. Zatim nas otprati do pristaništa. Međutim, dok se naš čamac udaljavao od obale, starac mi je sve vreme dovikivao:
– Georgijuška, budi ljubveobilan!
Ta teška i retka reč urezala mi se u sećanje, isto kao i starac kome vetar, dok on stoji na obali i blagosilja nas krsnim znamenjem, vija sede vlasi.
Otac Rafailo posavetova me da reči oca Nikolaja shvatim ozbiljno, ali ja se na to samo osmehnuh. Sve mi je to tada bilo neshvatljivo, pa ubrzo i zaboravih čitav događaj.
Međutim, u Moskvi se moji odnosi s verenicom neočekivano promeniše: naša veza se najpre ohladi, a zatim potpuno ugasi. I oboje smo nekako bili čak i zadovoljni takvim ishodom. Ja sam tada sve češće i sve jače osećao potrebu da odem u manastir, da boravim tamo neko vreme, da se pomolim, da jednostavno živim tamo. Nekoliko meseci kasnije već sam tačno znao da me ništa u ovom životu ne zanima osim manastira i služenja Bogu. I s divljenjem se prisetih reči oca Nikolaja, kome sam, po promislu Božjem, kasnije još mnogo puta odlazio.

Preveo Milan Radovanović

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *