НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

ЉУБОВ ТИМОФЕЈЕВНА ЧЕРЕДОВА

Кад смо тек почињали да обнављамо Сретењски манастир, искрсао је један озбиљан проблем: у парохији готово да није било старица. Сви парохијани били су или млади или средовечни људи. Када су пак у храму почеле да се појављују прве бакице, ми смо се силно обрадовали, само што их на рукама нисмо носили. Како и не бисмо! Њихово појављивање значило је да су стари Московљани наш манастир прихватили.
Међу овим бакицама била је и Љубов Тимофејевна Чередова. Године 1996. свечано смо прославили њен рођендан – сто година! Али није то било оно главно. Испоставило се да је Љубов Тимофејевна једина дотад жива духовна кћер настојатеља нашег Сретењског манастира, новомученика архиепископа Илариона. Двадесетих година прошлог века она је храбро кренула за владиком Иларионом у прогонство. Није могла да продре за њим само када је стигао у Соловке, где је владика провео већи део свог тамновања. Била је и међу онима који су, 1929. године, сахрањивали овог чврстог, несаломивог подвижника. Сачувала је дубоку приврженост владици Илариону и необично духовно јединство с њим до последњих дана свога живота.
Љубов Тимофејевна никада се није удавала. Да ли је била тајна монахиња, не знам, али водила је прави испоснички живот. Врло је могуће да ју је владика Иларион, у те за Цркву страшне године, рукоположио у монахињу, уз завет да то никад ником не открије.
Љубов Тимофејевна никада није сумњала у светост свог духовног оца и молила је Господа да доживи дан када ће га Црква прославити.
Док је Љубов Тимофејвна била на ногама, долазила је у манастир. Ми смо по њу слали кола, а у храму смо јој постављали столицу. И тако се она молила на литургији. Љубов Тимофејевна врло се добро сећала службе владике Илариона у овом храму и ми у Сретењском манастиру доживљавали смо њено присуство као посебан благослов нашег великог настојатеља.
Неколико година спремали смо документа за канонизацију Светог великомученика Илариона и морам рећи да смо се плашили да Љубов Тимофејевна тај заветни дан неће доживети. Дошли су дани кад она више није могла да долази у манастир. Почели смо да је причешћујемо код куће. И сваки пут би с надом питала како стоје ствари с проглашењем њеног духовног оца за светитеља – већ је била закорачила у сто другу годину.
У међувремену смо у манастирском храму обновили малу капелу и почели тамо да правимо иконостас. Поред других икона, од иконописца смо наручили и лик свештеномученика Илариона. Наравно да смо икону спремили унапред, још пре проглашења, јер, према црквеним правилима, икона се сматра освештаном тек када се на њу стави натпис с именом светитеља. Наша икона још је била без натписа – чекала је час када ће црквена власт прогласити слављење свештеномученика нашег настојатеља и небеског покровитеља. У сваком случају, када је иконостас био постављен, наш храм је постао јединствено место у Русији: у њему се налазила икона овог засад непроглашеног, али од црквеног народа веома поштованог новомученика.
Напослетку, пре почетка редовног заседања Комисије за канонизацију, митрополит Јувеналије, њен председник, рекао ми је да је проглашење архиепископа Илариона скоро решено. Следећег дана посетио сам Љубов Тимофејевну и саопштио јој радосну вест.
Знала сам да нећу умрети док не сазнам да се то догодило! – једва чујно изусти она.
То је личило на оно у Јеванђељу када је старац Симеон дочекао сусрет са Христом и изговорио: “Ниње отпушчајеши раба Твојего, Владико…” Неколико дана доцније Љубов Тимофејевна отишла је Господу.
Љубов Тимофејевна је пренета на опело у Сретењски манастир, и то баш у малу капелу где смо тек завршили нови иконостас с ликом владике Илариона. Тако је, ето, наша најстарија парохијанка лежала у ковчегу управо испред иконе свог духовног оца. Године 1929. она је била на опелу владици, а сад је пак он својом иконом пратио духовну кћер “на пут којим проходи све што на земљи живи”.
Године 1998, 11. фебруара, око једанаест сати, управо у време када смо служили опело Љубови Тимофејевној, на седници Комисије за канонизацију светитеља, која се одржавала у Новодевичком манастиру, званично je донета дуго очекивана одлука о томе да се документи за канонизацију свештеномученика Илариона проследе Архијерејском сабору Руске православне цркве. У тренутку када су нам, у Сретењском манастиру, преко телефона саопштили радосну вест, ковчег с телом Љубове Тимофејевне обношен је око храма, уз звуке звона и свечано појање “Свјати Боже…”

Превела Олга Кирилова

7 Comments

  1. Бране Нијемчевић

    ”Када памет сазри…” а читаш ове мисли…то је лек за душу.
    Захвалан Господу…Захвалан Тихону…

  2. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

  3. Слободан

    Помаже Бог свима !
    Дали знате имали тонска књига неђе да се нађе !

  4. Хвала Господу Богу на оваквим речима. После првих пар прочитаних страница, отишао сам да узмем себи штампани примерак. Свакако једно од најчитљивијих дела која приближују спознају о Богу.

  5. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

  6. Slava Gospodu!