NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

LJUBOV TIMOFEJEVNA ČEREDOVA

Kad smo tek počinjali da obnavljamo Sretenjski manastir, iskrsao je jedan ozbiljan problem: u parohiji gotovo da nije bilo starica. Svi parohijani bili su ili mladi ili sredovečni ljudi. Kada su pak u hramu počele da se pojavljuju prve bakice, mi smo se silno obradovali, samo što ih na rukama nismo nosili. Kako i ne bismo! Njihovo pojavljivanje značilo je da su stari Moskovljani naš manastir prihvatili.
Među ovim bakicama bila je i Ljubov Timofejevna Čeredova. Godine 1996. svečano smo proslavili njen rođendan – sto godina! Ali nije to bilo ono glavno. Ispostavilo se da je Ljubov Timofejevna jedina dotad živa duhovna kćer nastojatelja našeg Sretenjskog manastira, novomučenika arhiepiskopa Ilariona. Dvadesetih godina prošlog veka ona je hrabro krenula za vladikom Ilarionom u progonstvo. Nije mogla da prodre za njim samo kada je stigao u Solovke, gde je vladika proveo veći deo svog tamnovanja. Bila je i među onima koji su, 1929. godine, sahranjivali ovog čvrstog, nesalomivog podvižnika. Sačuvala je duboku privrženost vladici Ilarionu i neobično duhovno jedinstvo s njim do poslednjih dana svoga života.
Ljubov Timofejevna nikada se nije udavala. Da li je bila tajna monahinja, ne znam, ali vodila je pravi isposnički život. Vrlo je moguće da ju je vladika Ilarion, u te za Crkvu strašne godine, rukopoložio u monahinju, uz zavet da to nikad nikom ne otkrije.
Ljubov Timofejevna nikada nije sumnjala u svetost svog duhovnog oca i molila je Gospoda da doživi dan kada će ga Crkva proslaviti.
Dok je Ljubov Timofejvna bila na nogama, dolazila je u manastir. Mi smo po nju slali kola, a u hramu smo joj postavljali stolicu. I tako se ona molila na liturgiji. Ljubov Timofejevna vrlo se dobro sećala službe vladike Ilariona u ovom hramu i mi u Sretenjskom manastiru doživljavali smo njeno prisustvo kao poseban blagoslov našeg velikog nastojatelja.
Nekoliko godina spremali smo dokumenta za kanonizaciju Svetog velikomučenika Ilariona i moram reći da smo se plašili da Ljubov Timofejevna taj zavetni dan neće doživeti. Došli su dani kad ona više nije mogla da dolazi u manastir. Počeli smo da je pričešćujemo kod kuće. I svaki put bi s nadom pitala kako stoje stvari s proglašenjem njenog duhovnog oca za svetitelja – već je bila zakoračila u sto drugu godinu.
U međuvremenu smo u manastirskom hramu obnovili malu kapelu i počeli tamo da pravimo ikonostas. Pored drugih ikona, od ikonopisca smo naručili i lik sveštenomučenika Ilariona. Naravno da smo ikonu spremili unapred, još pre proglašenja, jer, prema crkvenim pravilima, ikona se smatra osveštanom tek kada se na nju stavi natpis s imenom svetitelja. Naša ikona još je bila bez natpisa – čekala je čas kada će crkvena vlast proglasiti slavljenje sveštenomučenika našeg nastojatelja i nebeskog pokrovitelja. U svakom slučaju, kada je ikonostas bio postavljen, naš hram je postao jedinstveno mesto u Rusiji: u njemu se nalazila ikona ovog zasad neproglašenog, ali od crkvenog naroda veoma poštovanog novomučenika.
Naposletku, pre početka redovnog zasedanja Komisije za kanonizaciju, mitropolit Juvenalije, njen predsednik, rekao mi je da je proglašenje arhiepiskopa Ilariona skoro rešeno. Sledećeg dana posetio sam Ljubov Timofejevnu i saopštio joj radosnu vest.
Znala sam da neću umreti dok ne saznam da se to dogodilo! – jedva čujno izusti ona.
To je ličilo na ono u Jevanđelju kada je starac Simeon dočekao susret sa Hristom i izgovorio: „Ninje otpuščaješi raba Tvojego, Vladiko…“ Nekoliko dana docnije Ljubov Timofejevna otišla je Gospodu.
Ljubov Timofejevna je preneta na opelo u Sretenjski manastir, i to baš u malu kapelu gde smo tek završili novi ikonostas s likom vladike Ilariona. Tako je, eto, naša najstarija parohijanka ležala u kovčegu upravo ispred ikone svog duhovnog oca. Godine 1929. ona je bila na opelu vladici, a sad je pak on svojom ikonom pratio duhovnu kćer „na put kojim prohodi sve što na zemlji živi“.
Godine 1998, 11. februara, oko jedanaest sati, upravo u vreme kada smo služili opelo Ljubovi Timofejevnoj, na sednici Komisije za kanonizaciju svetitelja, koja se održavala u Novodevičkom manastiru, zvanično je doneta dugo očekivana odluka o tome da se dokumenti za kanonizaciju sveštenomučenika Ilariona proslede Arhijerejskom saboru Ruske pravoslavne crkve. U trenutku kada su nam, u Sretenjskom manastiru, preko telefona saopštili radosnu vest, kovčeg s telom Ljubove Timofejevne obnošen je oko hrama, uz zvuke zvona i svečano pojanje „Svjati Bože…“

Prevela Olga Kirilova

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *