NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

TAŠTA MARŠALA ŽUKOVA

Parohijanka našeg manastira Marija Georgijevna Žukova, ćerka poznatog maršala Georgija Konstantinoviča Žukova, jednom prilikom mi je s tugom ispričala da se njena baba po majci, Klaudija Jevgenjevna, koja je napunila već osamdeset devet godina, nije pričešćivala još od detinjstva. Nevolja je bila tim veća što Klaudija Jevgenjevna već nekoliko godina pati od staračke demencije. Događalo se da ne prepozna čak ni voljenu unuku i da gledajući Mariju Georgijevnu potpuno mirno upita: „Ko ste vi? Gde je moja unuka? Gde je Maša? Na veliku žalost Marije Georgijevne, lekari su rekli da je proces nepovratan. Zato nije bilo moguće čak ni razumeti da li Klaudija Jevgenjevna ima želju da se ispovedi i pričesti, da li će uopšte hteti da u svojoj sobi vidi sveštenika.
Znani joj sveštenici, kojima se Marija Georgijevna obraćala, samo su nemoćno širili ruke: niko se nije usuđivao da pričesti staricu a da ne zna veruje li ona u Boga (celog svog svesnog života Klaudija Jevgenjevna bila je član Komunističke partije i ateistkinja).
Marija Georgijevna i ja dugo smo razmišljali o ovoj neobičnoj situaciji, ali ništa nismo uspeli da smislimo. Naposletku ne nađoh ništa bolje do da kažem:
Znate, Mašo, jedno su naša ljudska razmišljanja, a drugo kada dođemo vašoj baki sa Svetim Hristovim tajnama. Možda će Gospod na neki način Sam sve urediti. Ni na šta drugo mi i ne možemo računati.
Marija Georgijevna se složi.
Predložio sam šta sam mogao, ali sam, iskreno govoreći, malo verovao u Uspeh. I upravo sam zbog toga, na svoju sramotu, dugo odlagao posetu bolesnici: bilo mi je nekako neprijatno da sa Svetim pričešćem idem osobi koja najverovatnije neće ni shvatiti šta ja tražim u njenoj kući. Sem toga, kao i uvek, iskrsavali su hitni poslovi: čas jedan, čas drugi…
Najzad je Marija Georgijevna ispoljila pravu očevu, žukovsku, upornost. A i ja sam se stideo zbog svoje malodušnosti. Na kraju smo odlučili da narednih dana obavimo dve stvari odjednom: da osveštamo maršalov stan i da pokušamo da ispovedimo i pričestimo baku. Naravno, ako ona to sama poželi i pravilno shvati svrhu moje posete. Ovo poslednje bilo je prilično važno: Marija Georgijevna upozorila me je da baka može da se naljuti. Ispostavilo se još i da ona nikako ne podnosi ljude u crnoj odeći. Sve gore od goreg! Morao sam na brzinu da sašijem belu donju mantiju.
Najzad smo krenuli da osveštamo stan maršala Žukova i pričestimo njegovu taštu. Uzgred, nije to bila bilo kakva tašta: to je valjda jedina tašta u čitavoj istoriji čovečanstva kojoj je zet (i to kakav zet! Georgij Konstantinovič Žukov bio je veoma zahtevan prema ljudima) izrazio javnu zahvalnost, na poleđini naslovne strane svojih memoara.
Priznajem da sam sa strepnjom, u beloj mantiji, sa Svetim darovima u darohranilnici, ušao u sobu gde je u postelji ležala mala mršava starica, veoma uredna i dostojanstvena.
Bojažljivo se osvrćući ka Maši, priđoh krevetu i pažljivo izustih:
– Ovaj… Dobar dan, Klaudija Jevgenjevna.
Baka je gledala u plafon rasejanim, odsutnim pogledom. Zatim se polako okrenula prema meni.
I u tom trenutku pogled joj postade sasvim drugačiji.
– Oče! – uzviknu. – Konačno ste došli! Koliko sam vas čekala!
Zbunio sam se. Rečeno mi je da je starica potpuno senilna (nazovimo stvari svojim imenom), da ima već nekoliko godina kako je izgubila razum, kad odjednom… Potpuno pometen, okrenuo sam se Mariji Georgijevnoj.
Ako sam ja bio začuđen, Maša i drugarica koju je pozvala na osveštanje stana bile su potpuno zaprepašćene! Marija Georgijevna tu zaplaka i istrča iz sobe, a drugarica mi je objasnila da ništa slično, to jest nikakav razuman govor, nisu od Klaudije Jevgenjevne čuli, evo, već treću godinu.
Međutim, starica nastavi:
– Oče! Zašto vas tako dugo nije bilo?
– Izvinite, molim vas, Klaudija Jevgenjevna! – zamolih je iz dubine duše. – Moja krivica! Ali sad sam, evo, ipak došao…
– Da, da! Vi i ja moramo uraditi nešto veoma važno! – reče Žukovljeva tašta. I uznemireno dodade. – Samo ne mogu da se setim šta.
– Trebalo bi da se ispovedimo i pričestimo.
Upravo tako. Samo mi, molim vas, pomozite.
Ostavili su nas same. Seo sam na stoličicu uz krevet i, naravno, uz moju pomoć, Klaudija Jevgenjevna se pola sata iskreno i hrabro ispovedala o celom svom životu, počev od svoje desete godina kada je, kao gimnazijalka, poslednji put bila na ispovesti. Pritom je pokazala takvo zapanjujuće pamćenje da sam se samo čudom čudio.
Kada je Klaudija Jevgenjevna završila, pozvao sam Mašu i njenu drugaricu i u njihovom prisustvu pročitao razrešnu molitvu. Ona je sedeći u krevetu prosto sijala.
Na kraju smo je pričestili Svetim Hristovim tajnama. Kada sam počeo da čitam molitvu koja se izgovara pred pričešće: „Vjeruju, Gospodi, i ispovjeduju…“ Klaudija Jevgenjevna sama prekrsti ruke na grudima, kako i treba. Sigurno su joj se vratile u sećanje slike davnašnjeg detinjeg pričešća.
Dali smo baki prosforu umočenu u svetu vodu i Klaudija Jevgenjevna je legla, spokojna i umirena, sa zadovoljstvom žvaćući prosforu bezubim ustima.
Pristupili smo osveštavanju stana. Kada sam sa sasudom svete vode ponovo ušao u sobu Klaudije Jevgenjevne, izvadila je prosforu iz usta i prijateljski mi klimnula.
Posle osveštanja smo Marija Georgijevna, njen sin Jegor, njena drugarica i ja seli za sto da se založimo. U razgovoru je prošlo sigurno jedno sat i po vremena.
Kada sam se spremio da krenem kući, ušao sam da se oprostim s Klaudijom Jevgenjevnom. Starica je ležala u krevetu kao i pre, ali odmah sam primetio da joj se s licem nešto desilo. Leva polovina kao da se opustila i postala potpuno nepomična. Pozvao sam Mariju Georgijevnu. Ova je pritrčala baki i pitala je šta se dogodilo, ali Klaudija Jevgenjevna nije odgovarala. Shvatili smo da je imala moždani udar.
Tako je i bilo. Reči pokajanja na ispovesti bile su poslednje koje je Klaudija Jevgenjevna izgovorila u svom životu. Ubrzo je preminula. Po blagoslovu Njegove Svetosti opojali smo je kod nas u Sretenjskom manastiru. Ministarstvo odbrane odredilo je za sahranu tašte maršala Žukova specijalan vojni tim.

Prevela Ana Jakovljević Radunović

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *