NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

NESVETI A SVETI (I DRUGE PRIČE)

O JEDNOJ HRIŠĆANSKOJ SMRTI

Svešteniku njegova služba otkriva nešto što nije dostupno više nikome. Neću ovde spominjati služenje Božanstvene liturgije: ono što se događa kraj prestola Božjeg u trenucima Evharistije – ne može se opisati. Ali i mimo liturgije sveštenstvo ima izuzetne mogućnosti spoznaje našeg sveta i čoveka, kakve su drugim ljudima nezamislive.
Lekar i sveštenik neretko prisustvuju poslednjim trenucima zemaljskog života hrišćanina. Ali sveštenik je jedini svedok poslednje ispovesti. Nije važno zbog čega se konkretno kaje samrtnik: ljudski gresi su, po pravilu, uvek isti. Sveštenik tako postaje očevidac, a često i učesnik zapanjujućih događaja otkrivanja tajne Božje Promisli o čoveku.
Drevno predanje prenosi nam Hristove reči: „U čemu vas nađem, u tome ću vam suditi.“ Među ljudima privrženim Crkvi od davnina se veruje da ako se čovek pred smrt udostoji da se pričesti Svetim Hristovim tajnama, njegova se duša odmah uznosi Bogu, mimoilazi sva posmrtna mitarstva.
Često sam se čudio zbog čega su neki ljudi (a primera ima mnogo) celoga života išli u crkvu, bili čak monasi, sveštenici ili episkopi, a sticaj okolnosti pred njihovu smrt udesio je da umru bez pričešća. Drugi u crkvu uopšte nisu išli, živeli su baš kao nevernici, a u poslednje dane ne samo što su ispoljavali duboku veru i pokajanje nego ih je, mimo svakog očekivanja, 1ospod udostojio pričešća Svojim Telom i Krvlju.
Jednom sam ovo pitanje postavio ocu Rafailu (Ogorodnikovu). Uzdahnuo je i rekao:
– Da, pričestiti se pred smrt!… O tome se može samo maštati! Ja pak mislim da ukoliko je čovek ceo svoj vek proživeo van Crkve, ali se u poslednjem trenutku pokajao, pa još i pričestio, onda ga je sigurno Gospod time darivao za neku tajnu vrlinu. Za milosrđe, na primer.
Razmislivši malo, otac Rafailo se ispravi:
– Mada, o čemu mi pričamo? Ko može znati puteve Božje Promisli? Setite se kod proroka Isaije: „Misli moje nisu vaše misli, niti su vaši putevi, moji putevi.“ Mi povremeno veoma surovo sudimo ljudima koji su daleko od Crkve! A, u stvari, ne znamo ništa…
U jesen 1994. godine meni je, u Sretenjski manastir, u posetu došao drug s fakulteta Dmitrij Talankin. Nismo se videli mnogo godina. Dima je doneo tužnu vest: profesor našeg fakulteta, veliki glumac i režiser Ser gej Fjodorovič Bondarčuk je na samrti. Dmitrij je u stvari došao da me pozove da ispovedim i pričestim samrtnika – on je bio i porodični prijatelj Talankinih.
Nisam imao prilike da Sergeja Fjodoroviča sretnem još od studentskih dana, ali znao sam da je poslednjih godina njegov život bio pod senkom odvratne hajke koju su na poznatog umetnika digle kolege iz kinematografskog ceha. Sergej Fjodorovič stoički je sve izdržao. Bondarčuk nije bio samo svestrano talentovan već i veoma jak, odvažan čovek. Međutim, njegovo zdravlje nepovratno je popustilo.
Što se tiče duhovnog života Sergeja Fjodoroviča, on je, iako kršten u detinjstvu, bio vaspitan i živeo u ateističkoj sredini, a pod stare dane sam spoznao Boga. Međutim, veroučenje nije dobio u Crkvi, već iz religioznih dela Lava Nikolajeviča Tolstoja, čiji je genije duboko poštovao. Tolstoj je, kao što je poznato, krajem XIX veka svetu ponudio religiju koju je sam stvorio. Nekoliko pokolenja ruskih intelektualaca preživelo je iskušenje tolstojevstva. Kod nekih je odnos prema idolu katkad poprimao oblik pravog religioznog poštovanja.
Dima mi je ispričao da poslednjih nedelja Sergej Fjodorovič ne trpi više samo fizičku bol već i veoma čudne, teške duhovne muke. Pred njega, kao na javi, izlaze likovi davno umrlih ljudi, nekadašnjih poznanika – poznatih glumaca i kolega umetnika. Ali pojavljuju se u nekim čudovišnim, zastrašujućim oblicima i muče bolesnika ne dajući mu mira ni danju ni noću. Lekari su pokušavali da pomognu, ali bezuspešno. Izmučen košmarima, Sergej Fjodorovič krenuo je da utočište potraži u Tolstojevoj religiji. No čudnovati došljaci, koji su provaljivali u njegovu svest, samo su ga još više mučili i rugali mu se.
Sutradan izjutra u stanu Bondarčukovih dočekala me je supruga Sergeja Fjodoroviča, Irina Konstantinovna Skobceva, i njihova deca Aljona i Feđa. U kući je vladala tužna polutama. Izgledalo je da je tu sve ispunjeno patnjom – samoga samrtnika i bliskih ljudi koji su ga voleli.
Sergej Fjodorovič ležao je u prostranoj sobi, potpuno zamračenoj debelim zavesama. Bolest ga je veoma promenila. Preko puta kreveta, pravo pred očima bolesnika, visio je velik i izvrsno naslikan Tolstojev portret.
Pošto sam se pozdravio sa Sergejem Fjodorovičem, seo sam uz njegovu postelju i nisam mogao a da mu najpre ne kažem s kolikom zahvalnošću se mi, svršeni studenti raznih fakulteta VGIK-a, sećamo susreta s njim. On mi je zahvalno stegao ruku. To me je ohrabrilo i prešao sam na ono što je bio cilj moga dolaska.
Rekao sam mu da sam tu da bih ga podsetio na dragoceno znanje koje Crkva čuva i prenosi iz pokolenja u pokolenje. Crkva Hristova ne samo da veruje nego zna da fizička smrt nikako nije kraj našeg postojanja, već početak novog života, za koji je čovek predodređen. Taj je novi život beskonačan, a ljudima ga je otkrio ovaploćeni Bog – Gospod Isus Hristos. Ispričao sam i o predivnom čudesnom svetu, beskrajno dobrom i svetlom, u koji Spasitelj uvodi svakog ko Mu se od sveg srca poveri. I o tome da se za veliki događaj smrti i prelaska u novi život mora pripremiti.
Što se tiče zastrašujućih priviđenja koja surovo muče bolesnika, potrudio sam se da bez okolišenja izložim učenje i iskustvo Crkve o delovanju palih duhova na nas. Moderan čovek teško prihvata ovu temu. Ali Sergej Fjodorovič je iz sopstvenog iskustva znao za realnost prisustva tih nemilosrdnih duhovnih bića u našem svetu, pa je slušao veoma pažljivo. U predvorju smrti, kada se čovek približava granici između ovog i drugog sveta, nekad neprovidni duhovni zastor među njima kopni. Neočekivano, čovek počinje da vidi za njega novu stvarnost. Glavni potres često potiče od toga što ta stvarnost, koja se upravo otkriva, može biti ne samo agresivna nego i uistinu užasna. Ljudi daleki od Crkve ne shvataju da čovek zbog neokajanih grehova i strasti postaje dostupan duhovnim bićima koja se u pravoslavlju nazivaju đavolima. Oni su ti koji samrtnika plaše, između ostalog i time što poprimaju oblike ljudi koje je nekada poznavao. Njihov je cilj da čoveka uplaše, zbune, užasnu i dovedu ga do krajnjeg očajanja. Duša onda na drugi svet prelazi u stanju beznadežnosti, očaja, bez vere u Boga i nade u spasenje.
Sergej Fjodorovič saslušao je sve to primetno uznemiren. Bilo je očigledno da je mnogo šta već i on sam shvatio i spoznao. Kad sam završio, on reče da bi od sveg srca želeo da se ispovedi i pričesti Hristovim tajnama.
Pre nego što ću ostati nasamo s njim, morao sam učiniti još dve važne stvari. Prva od njih nije bila teška. Aljona i ja razmakli smo teške zavese na prozorima. Sunčeva svetlost nagrnula je u sobu. Zatim sam s ukućanima Fjodora Sergejeviča za trenutak izišao i, kako sam mogao, objasnio im da neutešna tuga i očajanje porodice samo pojačavaju duševnu bol samrtnika. Prelazak bliskih ljudi u drugi život sigurno jeste tužan događaj, ali nikako nije povod za očajanje. Smrt nije samo tuga za čovekom koji nas napušta već i veliki praznik za hrišćanina – prelazak u život večni. Potrebno je svim snagama pomoći mu da se pripremi za taj najvažniji događaj. I nikako ne treba pred njega izlaziti malodušan i očajan. Zamolio sam Irinu Konstantinovnu i Aljonu da postave prazničnu trpezu, a Feđu da spremi najbolja pića koja imaju u kući.
Kada sam se vratio Sergeju Fjodoroviču, rekao sam mu da ćemo se sada pripremiti za ispovest i pričešće.
– Ali ja ne znam kako se to radi – upozori me Bondarčuk u poverenju.
– Ja ću vam pomoći. Samo, da li vi verujete u Gospoda Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista?
– Da, da! Verujem u Njega! – od srca će Sergej Fjodorovič.
Zatim, kao da se nečeg setio, zbuni se i dodade:
– Ali ja… ja sam sve vreme pomoć tražio od Tolstoja…
– Sergeju Fjodoroviču! – rekoh vatreno. – Tolstoj je bio veliki, izvanredan pisac! Ali on vas ne može zaštititi od ovih strašnih priviđenja. Od njih vas može sačuvati samo Gospod!
Bondarčuk klimnu glavom.
Trebalo se pripremiti za obavljanje Tajne. Međutim, na zidu, pred bolesnikovim očima i dalje je, poput ikone, visio portret njegovog genija. Pripremajući se za pričešće, Svete darove mogao sam staviti samo na komodu ispod piščevog portreta. To mi je bilo nezamislivo! Tolstoj za života ne samo da je odbio da veruje u Tajne Crkve već im se dugi niz godina svesno i surovo rugao. I to posebno domišljato upravo Tajni pričešća. Bondarčuk je sve to znao i shvatao ništa manje od mene. S njegovom dozvolom preneo sam portret u dnevnu sobu, i to je bila druga stvar koja se morala učiniti.
U domu Bondarčukovih bila je starinska ikona Spasitelja u potamnelom srebrnom okovu. Feđa i ja stavili smo je tako da je bolesnik vidi i Sergej Fjodorovič je najzad, ostavivši za sobom sve staro i privremeno, izvršio ono čemu ga je Gospod Svojom Promisli vodio godinama i decenijama. Bondarčuk se veoma duboko, hrabro i iskreno ispovedao pred Bogom, za čitav svoj život.
Zatim je u sobu ušla cela porodica i Sergej Fjodorovič se, prvi put od svog dalekog detinjstva, pričestio Svetim Hristovim tajnama.
Sve je iznenadilo s kakvim je ganućem on to učinio. Čak je izraz bola i muke, koji nije silazio s njegovog lica, sada nestao.
Kada smo završili najvažnije, postavili smo prelep sto kraj bolesnikove postelje. Feđa je svima sipao po malo crnog vina i starog očevog konjaka. Napravili smo pravi bezbrižni i radosni praznik čestitajući Sergeju Fjodoroviču prvo pričešće i ispraćajući ga na tajanstveni „put vseja zemlji“, kojim je uskoro morao poći.
Pre nego što sam otišao, Sergej Fjodorovič i ja ponovo smo ostali nasamo. Napisao sam na listiću, koji sam spustio kraj njega, veoma jednostavan tekst Isusove molitve: „Gospodi Isuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja grješnago.“ Sergej Fjodorovič nije znao nijednu molitvu. Naravno, više nije ni bio u stanju da nauči nešto složenije od ovoga. Ali za tim nije ni bilo potrebe! Skinuo sam s ruke svoju monašku brojanicu i naučio Sergeja Fjodoroviča kako da se s njom moli.
Oprostili smo se.
Prošlo je nekoliko dana. Onda me je pozvala Aljona Bondarčuk i ispričala mi da se očevo stanje zapanjujuće promenilo. Strašna priviđenja više ga nisu mučila. Postao je spokojan, ali se nekako vidljivo udaljio od sveta. Aljona mi je rekla da često zapaža kako otac leži i dugo posmatra ikonu Spasitelja ili zatvorenih očiju prebira brojanicu i šapuće molitvu. Povremeno je usnama prinosio krstić s brojanice. Bio je to znak da fizička bol postaje neizdrživa.
Prošlo je još nedelju dana. Na poziv načelnika neurohirurgije u Moskovskoj oblasnoj bolnici, osveštavao sam rano izjutra operacione sale i intenzivnu negu. Tamo su me našli Dima Talankin i Feđa Bondarčuk. Sergeja Fjodoroviča prebacili su u Centralnu kliničku bolnicu; lekari su im saopštili da je sada sve pitanje dana. Kod sebe sam imao Svete darove za pričest bolesnika, pa smo odmah krenuli u CKB.
Sergej Fjodorovič bio je u neizdrživim mukama. Kada sam mu se približio, očima je dao znak da me je prepoznao. U rukama mu je bila brojanica. Pitao sam ga da li želi da se pričesti. Sergej Fjodorovič jasno je klimnuo. Više nije mogao da govori. Pročitao sam razrešujuću molitvu i pričestio ga. Zatim smo, na kolenima sa celom porodicom, kraj postelje izgovorili kanon za ishod duše.
U Crkvi postoji i posebno molepstvije koje se zove „Kad se čovek dugo muči“. Ova molitva čita se kada se duša samrtnika dugo i mučno rastaje s telom, kada čovek želi, ali ne može umreti.
Kada sam video u kakvom je stanju bolesnik, očitao sam i tu molitvu kraj njegovog uzglavlja. U njoj Crkva sina svog predaje u Božje ruke i moli da ga oslobodi patnje i privremenog života. Pošto sam poslednji put krsnim znamenjem osenio Sergeja Fjodoroviča, oprostio sam se s njim. Dima Talankin i ja napustili smo bolničku sobu a bolesnika ostavili u krugu porodice.
Teško je biti svedok predsmrtnih muka, ali život traži svoje. Dima i ja od jutra ništa ne besmo stavili u usta, pa smo odlučili da svratimo u Mosfilmsku ulicu, kod Talankinih, da ručamo.
Na pragu su nas dočekali uplakani Dmitrijevi roditelji, Igor Vasiljevič i Lidija Mihajlovna. Samo što im je telefonirala Aljona i javila im da je Sergej Fjodorovič preminuo.
U stanu smo odmah odslužili zaupokojenu.
Ovde bismo mogli završiti kazivanje o hrišćanskoj smrti izvanrednog čoveka i velikog umetnika Sergeja Fjodoroviča Bondarčuka – da nije bilo jednog više nego čudnog događaja koji su Dmitriju i meni ispričali njegovi roditelji. Pošteno da kažem, dugo sam razmišljao vredi li da to i pominjem. Ne znam kako će se prema priči Diminih roditelja postaviti čak i crkveni ljudi, da li će je nazvati fantazijom ili jednostavnom koincidencijom… Ali, Naposletku, ova priča bila je i ostaje samo tajno porodično predanje Talankinih, a oni su mi dozvolili da napišem.
Dešavaju se neobične ali sasvim realne stvari u životu ljudi, stvari koje čoveku sa strane moraju izgledati kao slučajnost ili smešna besmislica. Međutim, za one kojima se to desilo, ti događaji ostaju kao istinska otkrovenja koja menjaju čitav život i pređašnji pogled na svet.
To je razlog zbog kojeg ipak neću skratiti hroniku toga dana. Priču dvoje potpuno razumnih ljudi – narodnog umetnika Sovjetskog Saveza, režisera Igora Vasiljeviča Talankina, i njegove supruge, profesorke Lilije Mihajlovne Talankine – preneću u onom obliku u kom smo je Dmitrij i ja čuli.
Kada smo završili prvu zaupokojenu za Sergeja Fjodoroviča, Dimini roditelji su nam smeteni ispričali kako se, nekoliko minuta pre nego što im je telefonirala Aljona Bondarčuk, dogodila nerazumljiva i izuzetno čudna stvar.
Sedeli su u sobi i još uvek nisu znali za smrt svoga prijatelja. Odjednom se spolja začulo jako, pa sve jače graktanje vrana. Zvuk se pojačao toliko da je postao gotovo zaglušan. Činilo se da se iznad zgrade našlo nebrojeno jato vrana.
Začuđeni supružnici izišli su na balkon i pred očima im se ukazala slika kakvu nikada ranije nisu videli. Nebo je doslovno prekrio crn oblak ptica. Njihovi prodorni krici bili su nepodnošljivi. Balkon je gledao na park i na bolnicu gde je, kao što su Talankini znali, na samrti ležao njihov prijatelj. Bezbrojna horda letela je upravo sa te strane. Taj prizor naveo je Igora Vasiljeviča na misao koju on najednom, apsolutno ubeđen, saopšti ženi:
Sergej je ovog časa umro… To su đavoli napustili njegovu dušu!
Reče, pa se i sam začudi onome što je izgovorio.
Jato je proletelo iznad njih i nestalo među oblacima iznad Moskve. Nekoliko minuta kasnije telefonirala im je Aljona…
Sve što se tog dana dogodilo – i smrt Sergeja Fjodoroviča i neobičnu pojavu u trenutku njegove smrti – Igor Vasiljevič i Lilija Mihajlovna Talankini shvatili su kao poruku umrlog prijatelja. Nismo ih mogli razuveriti – ni prijatelji, ni Dima i ja, pa čak ni sopstvena intelektualna skepsa. Mada, koliko se ja sećam, supružnici Talankini nikada više nisu govorili o događajima u kojima bi se mogla nazreti nekakva mistika.
Meni je palo u udeo da ih krstim i oni su postepeno postali hrišćani, ljudi duboke i iskrene vere.

Prevela Ana Jakovljević Radunović

6 komentar(a)

  1. Slava Gospodu!

  2. Slatko nasmejala. Dobro zamislila… I malo zaplakala. I ponovo, ponovo čitala.
    Slava Bogu za sve!

  3. Hvala Gospodu Bogu na ovakvim rečima. Posle prvih par pročitanih stranica, otišao sam da uzmem sebi štampani primerak. Svakako jedno od najčitljivijih dela koja približuju spoznaju o Bogu.

  4. Pomaže Bog svima !
    Dali znate imali tonska knjiga neđe da se nađe !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *